Srbija, čini se, koriguje spoljnopolitičku orijentaciju i, pronalazeći nove saveznike, svrstava se uz zemlje koje danas predstavljaju pretnju po Evropu, pokušavaju da razbiju međunarodne institucije saradnje i svet vrate na hladnoratovske odnose
Tanja Miščević,
šefica pregovaračkog tima Srbije sa Evropskom unijom, napušta položaj.
Formalno, reč je o ostavci, u suštini – dobila je otkaz.
Ova vest, koja još nije zvanična, ali je pouzdana, nije privukla veću pažnju
javnosti. Doduše, ne može se reći da je neočekivana jer se poodavno šuška da
ministarka za Evropske integracije Jadranka Joksimović baš i ne “miriše”
Miščevićku. Ali nekako je to “hendlovano”, tj. držano pod kontrolom. Sada je za
tim izgleda prestala potreba ili je Tanji prekipelo. Šta god bilo – nije dobro.
Jer, kako god se okrene, to znači udaljavanje Srbije od Evropske unije.
Uopšte, promena “glavnog operativca”, da tako kažemo, u procesu pridruživanja
Evropskoj uniji sasvim je neuobičajena i, ako sećanje služi, nije zabeležena ni
u jednoj zemlji kandidatu. Ali nije to ni najvažnije. Teško je, naime,
poverovati da će naslednik Tanje Miščević biti makar i blizu njenom znanju i
ugledu. Što sve skupa znači da su u internom sukobu na domaćem terenu
proevropske snage poražene.
Možda je odlazak šefa pregovaračkog tima u senku bacio odlazak šefa države u
Njujork, na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Gde su centralna
tema klimatske promene, a s obzirom na to da Srbijom vedri i oblači Kosovo, nije
Vučić tamo bez razloga otišao.
To je, međutim, iskorišćeno kao prilika da se domaćoj javnosti još jednom
pošalje poruka da Evropska unija (više) nije tako važna. Naime, kaže se, o
Kosovu će se, na kraju krajeva, odlučivati u Savetu bezbednosti, a tamo ne samo
da odlučuju Amerika, Rusija i Kina nego Nemačke uopšte i nema. Tako da je poziv
Angele Merkel Vučiću da se sastanu na Ist riveru samo labudova pesma nemačke
kancelarke. A i to što Francuska i Nemačka opet misle da organizuju pregovore
Srbije i Kosova, drugorazrednog je značaja.
Da li je to još jedan u nizu signala – među kojima demisija Tanje M., naravno,
ni približno nije među prvima – da Srbija koriguje spoljnopolitičku
orijentaciju. I da se, pronalazeći nove saveznike, svrstava uz zemlje koje,
svaka na svoj način, više ili manje danas predstavljaju pretnju po Evropu i
njene interese. I koje pokušavaju da razbiju međunarodne institucije saradnje i
svet vrate na hladnoratovske odnose, gde je svako svakome vuk. Pa ko jači –
tlači.
Pošto nezavisnost američkog sudstva ili američke centralne banke možemo samo da
sanjamo, Srbiji ostaje da oponaša političke i ekonomske sisteme Rusije i Kine.
I jedno i drugo ogleda se ovih dana u jednom sitnom, ali paradigmatičnom
detalju, u obnovljenoj priči oko kalemegdanske gondole.”Gondola će biti izgrađena uprkos histeriji
agresivne manjine”, rekao je ovih dana, posle višemesečnog ćutanja, zamenik
gradonačelnika Beograda Goran Vesić.
U stvari, agresivna manjina je navalila da gradi gondolu. Jer, ona ne treba
nikome osim njima. Konkretno, to im omogućava da brzo i lako, na račun građana
Srbije dođu do velikih para.
Nešto je drugo, međutim, čak i važnije. Naime, najveća evropska organizacija za očuvanje kulturnog nasleđa “Evropa Nostra” ocenila je da bi izgradnjom
žičare na Kalemegdanu bile “nepovratno kompromitovane istorijske i estetske
vrednosti zaštićenog kulturnog dobra od izuzetnog značaja za Srbiju”.
Ma sikter, bre, Evropo.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. septembar 2019.