Ova priča može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje

Nauka i društvo

Aktuelna vlast u poslednje vreme intenzivno najavljuje brojne mere i akcije za povratak mladih i visokoobrazovanih ljudi iz inostranstva. Ovo je, međutim, priča o onima koji su se već vratili, dakle nezavisno, a ponekad i uprkos onome što ih je čekalo.
Uzorak je slučajan i nije reprezentativan jer su sticajem okolnosti svi sagovornici sa jednog mesta – iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Otud možda više nego kao pravilo ova priča može da posluži kao kockica u mozaiku, ali je svakako zanimljiva, a može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta, ponavljamo, mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje.

JEDAN POZIV MENJA SVE: Za početak, da prvo to sumiramo, niko se nije vratio zato što je dobio bilo kakav poziv, a kamoli da ga je čekalo sigurno mesto i dobro plaćen posao. Razlozi koje navode naši sagovornici su i “profesionalni” i privatni”, ali je zapravo ključan bio entuzijazam i želja da se ovde oprobaju i dokažu u svakoj sferi života.
“Ja sam na Dan žena prošle godine uspešno odbranila doktorsku disertaciju o procesima privatizacije pružanja zdravstvene nege trudnicama i porodiljama u Srbiji. Uvek sam želela da se vratim, ne samo zbog porodice već i zbog dubokog ubeđenja da ako istražujem društveno-političke teme vezane za Balkan, ta istraživanja moraju da budu dostupna i od koristi zajednici koju istražujem. Nauka, a pogotovo društvena nauka može i mora da izađe izvan akademskih krugova i da bude angažovana. Zato sam htela da se vratim, ali sam sve do leta prošle godine mislila da je to nemoguće i da će mi u Srbiji sva vrata biti zatvorena. Od starijih koleginica i kolega čula sam samo negativna, čak traumatična iskustva procesa nostrifikacije diploma u Srbiji. Ukratko, opšte uverenje je bilo – nemoj ni pokušavati”, ispričala je Ljiljana Pantović (Univerzitet u Pitsburgu, SAD).
Kod Aleksandra Pavlovića (Univerzitet u Notingemu, Velika Britanija) slučaj gotovo da je obrnut jer su prevagnuli porodični razlozi i generalno način života. “U Engleskoj su ljudi prijatni, ali i odvojeni. Ne ulazi se ljudima u kuće osim u retkim slučajevima, porodice nisu tako vezane kao kod nas, gde smo zbog nemaštine i međusobnih prepletenih odnosa upućeni jedni na druge. To mi je nedostajalo, neki prisan odnos s ljudima. Drugo, većina naših ljudi tamo je ‘raspolućena’, jednom nogom tamo, drugom ovde, razmišljaju o povratku ili o pokretanju nekog biznisa ovde. Ja sam, prosto, želeo da živim u svojoj zemlji, među svojom familijom i prijateljima”.
Irena Fiket (Univerzitet Sapienca / Sijena / Bolonja / Firenca, Italija) primer je“mešovitog slučaja”: “Planirala sam da se vratim na ograničeno vreme jer sam se plašila da neću imati mogućnosti da nastavim akademsku karijeru u Srbiji. Ne zbog toga što sam se brinula imam li dovoljno kvalifikacija već zbog zatvorenosti sistema”, kaže Irena.
Zanimljivo je da i Ljiljana misli da je “srpska naučna zajednica velikim delom izolovana i funkcioniše sa mnogo poteškoća”, dok je Đurđa Trajković (Univerzitet u Viskonsinu / Mičigenu / Tenesiju / Indijani, SAD) kad se vratila čak bila spremna da napusti nauku jer nije verovala da će naći posao u struci.
Aleksandar je imao baš loše iskustvo. “Povratak je bio težak, pretežak – već dogovoreni posao mi je propao. U Srbiji nije nikakav problem da vam nešto obećaju i da vas slažu ili ignorišu posle toga. Moj doktorat nisu želeli da priznaju na državnom fakultetu, na kojem sam, uzgred, završio osnovne i magistarske studije. U suštini, moji prihodi u ovih šest godina nakon povratka mahom dolaze iz inostranstva, znači imam mogućnost da konkurišem za naučne boravke u inostranstvu i od tih boravaka zaradim za život moje porodice. Moja je plata doktora nauka do februara prošle godine bila 50.000 dinara zbog čudne klasifikacije ministarstva u koju sam upao po povratku. Od tada se ponešto poboljšalo, ali i dalje se pristojan život ostvaruje zahvaljujući dodatnim prihodima sa projekata, a ne od plate”.

KO ŽIV KO MRTAV: Na pitanje da li čovek mora biti materijalno obezbeđen sa neke druge strane da bi se u Srbiji mogao baviti naukom, naši sagovornici odgovaraju negativno, ali više zato što misle da to nije društveno “poželjan” model nego zato što tako stvari ne funkcionišu u praksi.
“Ne mislim da čovek (ili žena) mora da bude materijalno obezbeđen da bi se bavio naukom. Bavljenje naukom nije hobi već bi država trebalo da obezbedi materijalne i afektivne uslove u kojima će taj jedan posao biti dovoljan. Sa te strane, nauka nije različita od neke druge vrste posla, ali mi se čini da se eksploatiše naša strast i želja da se bavimo intelektualnim radom. To je veoma opasno jer ne živi se od ljubavi i to uvodi konkurenciju i agresiju među ljudima u mikrosredini iako su, u stvari, problemi strukturalni, a ne individualni”.
Andrea Perunović (Univerzitet Pariz 8, Francuska), ukazujući da “put do akademske karijere u Srbiji dobrim delom zavisi od materijalne situiranosti pojedinca”, iznosi primer za ugled. “U Francuskoj se”, kaže, “taj problem rešava iz socijalnih davanja i studentske pomoći. Studentkinje i studenti doktorskih studija u Francuskoj su dobro čuvani i vrednovani, a kod nas, čini mi se, ipak važi parola ‘snađi se’, pa ‘ko živ ko mrtav’. I Francuzima je teško da po odbranjenom doktoratu nađu posao, ali imaju institucionalnu podršku i zaštitu države na tom putu. I na kraju ga u ogromnom broju slučajeva nađu”.
Iako ističu da su odnosima i mogućnostima koje im se pružaju u instituciji u kojoj rade vrlo zadovoljni – što smo mi ovde izostavili – naši sagovornici o naučnoj zajednici u Srbiji nemaju baš dobro mišljenje. “Srpska naučna zajednica je toliko zatvorena i okrenuta sebi, da ni nobelovca ne bi prihvatila – što zbog internih politika, što zbog uplitanja politike”, kaže Ljiljana Pantović.

RAZLOZI ZA POVRATAK KOJE NAVODE NAŠI SAGOVORNICI SU I “PROFESIONALNI” I PRIVATNI”, ALI JE ZAPRAVO KLJUČAN BIO ENTUZIJAZAM I ŽELJA DA SE OVDE OPROBAJU I DOKAŽU U SVAKOJ SFERI ŽIVOTA

“Daću vam sopstveni primer”, odgovara Irena Fiket (što smo upravo i tražili, zar ne): “Godinama sam pokušavala da sa institucijama u Srbiji ostvarim kontakt i saradnju dok sam boravila u inostranstvu kako bih videla postoje li mogućnosti za moj povratak. Nije bilo otvorenih i transparentnih konkursa, preciziranog opisa poslova, a još manje jasnoća u vezi sa zaradom. Pokušavajući da ovaj sistem razumem, došla sam do sledećih informacija: otvorenih konkursa za zapošljavanje bilo kojeg tipa – na naučnom projektu, kao predavač, kao postdoktorant, dakle, ne onih koji daju mogućnost da se unutar neke institucije ostane doživotno – nema, a kada ih i ima, oni su unapred predodređeni za neke ljude koji se već nalaze unutar sistema. Otvorenost koja bi unutar akademskog sistema morala da bude prioritet apsolutno ne postoji u Srbiji. Otpor ne dolazi samo od onih u vrhu akademskih hijerarhija već i od mlađih kolega i koleginica koji, zapravo, svoje karijere grade u odnosima zavisnosti s prethodnima, očekujući povratnu ‘uslugu’ u ličnom napredovanju.”
“Sujeta, taština i arogancija univerzalne su ljudske osobine, ali one su u anglosaksonskoj akademiji u izvesnom smislu sistemski sputane, dok su u Srbiji podstaknute”, nadovezuje se Aleksandar. “Previše je sitnih ličnih privilegija i odnosa moći koji zavise od poznanstava i nekakvih privatnih lojalnosti, a malo meritokratije i zdrave konkurencije. ”
Sistemski gledano, postoje sredstva za privlačenje naših ljudi spolja da se uključe u nauku u Srbiji, da dođu u naše institute, ali ne postoji prava inicijativa, sistemsko, dobro osmišljeno i dobro promovisano rešenje za to. Mladi odlaze stihijski, neki zbog lične ambicije i ostvarenja, ali mnogi iz nemoći, s pola volje, samo zato što nemaju mogućnost da dobiju pravu priliku da ovde ostvare svoj potencijal. To je ono što se može uraditi, ne možemo ljudima ponuditi velike plate, ali možemo stvoriti jednu prijatnu, zdravu atmosferu, pružiti profesionalnu satisfakciju mladima i omogućiti im da se razvijaju. To bi mnoge od njih motivisalo da barem snažno pokušaju da ostanu ovde i ostvare se, umesto da troše energiju na prijave za odlazak”.

OSTAJU OVDE: Još je možda veći problem opšta društvena, da ne kažemo politička atmosfera u Srbiji. “Specifičnost humanistike kojom se bavim jeste da kao takva uvek zavisi od društvene i političke klime jer joj je cilj da promeni tu klimu. Samim tim, ljudi iz humanistike najizloženiji su u društvu jer rizikuju da kroz kritiku budu prokaženi. Ipak, postoje tu neki paradoksi koji su čudni. S jedne strane, baviti se naukom na periferiji slobodnije je jer nema mnogo normi i protokola koji regulišu sadržaj tog rada, pa postoji sloboda za misao. Sa druge strane, rizikuje se irelevantnost i dalja marginalizacija”, Kaže Đurđa Trajković. “Promišljanje iziskuje određenu dozu mira. Naći taj neophodni mir u Srbiji mnogo je teže nego u Francuskoj. Takva situacija ponekada jeste sama po sebi izazov i izvor inspiracije, ali na duže vreme, bojim se, postaje toksična”, dodaje Andrea Perunović.
Ipak, na pitanje planiraju li da ponovo odu u inostranstvo, naši sagovornici odgovaraju negativno. Mada ne zato što su oduševljeni onim što imaju ovde. Razlozi za ostanak su različiti. “Nemam nameru da opet idem. Iz tvrdoglavosti i upornosti ostajem ovde da se borim. Očekivanja su bila minimalna jer sam znala u šta se vraćam”, kaže Đurđa.
Ljiljana ni “odlazak ni povratak” ne vidi kao “nešto poražavajuće”. Tome pre svega doprinosi pojava poznata kao – globalizacija. Jer, “ni odlazak ni ostanak ne moraju značiti prekidanje veze i spoja između naše i svetske naučne zajednice. Trenutno na institutu pokrećemo inicijativu mapiranja i umrežavanja naše naučne dijaspore s maticom da bismo umanjili postojeći jaz u širenju znanja”. “Danas imate mogućnost da Pariz i Njujork dođu u Beograd jer imaju zbog čega, da vi odete tamo sa svojim kolegama jer imate šta da ponudite. Imate priliku da povezujete tačke globalnog visokog školstva i nauke stvarajući internacionalnu mrežu u kojoj geografska odrednica nekako gubi na važnosti”, ističe Andrea.
“Svet se povezao, posebno se nauka globalizovala, evropski fondovi za projekte i konkursi za boravke dostupni su svima i smatram da svako ko ima ambiciju da se dokaže i pokaže, odmeri s kolegama iz inostranstva, da promoviše svoj rad, ima priliku za to”, uveren je Aleksandar.

Engleska trava

Akademski posao i, uopšte, život u Engleskoj mnogo je lagodniji nego u Srbiji – kakav god posao da radite, plata vam je dovoljna da iznajmite stan, odnosno plaćate ratu za stan/kuću koju ste kupili, ljudi su mahom prijatni, sistem je tu za vas, znači nema neljubaznih šalterskih službenika niti teških svađa na ulicama, psovanja.
Akademski posao je strukturiran, kao i čitavo društvo – zna se šta vam je posao, od kada do kada, šta mogu da traže i očekuju od vas, a šta ne. S jednom karticom imate pristup biblioteci, preko koje možete sve, nabaviti sve knjige, kopirati, skenirati, štampati. Biblioteka tokom semestra radi 24 sata dnevno. Dakle, akademsko okruženje vam omogućava da ne trošite vreme i energiju na neke logističke stvari na koje vam u Srbiji prolazi život i tako možete da date svoj maksimum, odnosno postignete više nego u Srbiji u naučnom smislu. Kada bismo se malo primakli tome, verujem da bi napredak bio osetan. (Aleksandar Pavlović)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. januar 2020.