Sudeći po godini na izmaku, Vučić se priprema na dugoročnu vladavinu: s jedne strane pojačanom medijskom propagandom i indoktrinacijom, a pošto se plaši da to ipak neće biti dovoljno, onda i pojačanom fizičkom silom i represijom

Ekonomija

Praktično sve vredno & značajno što se desilo u ekonomiji Srbije ove godine desilo se u njenoj poslednjoj trećini. Na pitanje “zašto”, odgovor je jednostavan – u prvih nekoliko meseci bili su beogradski izbori, pa su sve državne snage bile na to skoncentrisane. Kad su izbori prošli, trebalo im je nekoliko meseci da se zagreju, onda je došlo leto i, tako, dan po dan, praktično se sve zguralo u poslednja četiri meseca. Pri čemu je decembar odneo šnjur.

KOPERNIKUS: Titula “utiska godine” 2018, iako ni po vrednosti niti po obimu poslom obuhvaćene imovine nije najveći, pripala je Kopernikusu. Zato će njemu pripasti najviše prostora.
Ova do juče beznačajna firma, koja je zauzimala otprilike tri odsto tržišta (za distribuciju medijskog sadržaja i širokopojasnog interneta) našla se u centru basnoslovnih finansijskih transakcija. Naime, najpre je početkom novembra prodata državnom Telekomu Srbija za 195 miliona evra, to jest po ceni 27 puta višoj od njene dobiti (preciznije od tzv. EBITDA, tj. profita pre odbijanja poreza na dobit, amortizacije i kamata), a zatim je, posle samo mesec dana, njen prodavac, tj. (su)vlasnik Srđan Milovanović kupio dve televizije Prvu i O2 (i pride: šest kablovskih kanala, Plej radio, Televiziju Crna Gora i tri portala – prva.rs, o2tv.rs i b92.net.) za 180 miliona evra. Ta cena je, međutim, još više prenaduvana jer je – u tome je coup de grasse – čak 70 puta iznad vrednosti njihovog profita (odnosno EBITDA).
Naravno, ono što je prvo izazvalo sumnju i zgražavanje javnosti jeste odluka Telekoma da tako bezobzirno preplati jednu minornu firmu i da jednog do tada ni po čemu uspešnog biznismena časti sa stotinak miliona evra. Toliko je, naime, Milovanoviću pripalo jer je on bio manjinski vlasnik, sa 49 odsto, pomenute firme Kopernikus tehnolodži, dok je većinski vlasnik bio (navodno) englesko-poljski fond Abris. Za koliko je para Abris kupio tih 51 odsto – kada mu je dobra vila 2016. šapnula da investira u Srbiju – nije poznato, kao što nije poznato ni ko je zaista iza tog fonda.
Ono što je, međutim, ubrzo po objavljivanju ove “transakcije godine” postalo poznato i potpuno razgolitilo Telekomov postupak, bila je vest da je Srđan Milovanović brat blizanac Zvezdana Milovanovića, visokog funkcionera Srpske napredne stranke i vlasnika televizije Kopernikus u Nišu. Uzgred, zbog toga valjda dupli predsednik – i stranke i države – Vučić nije ni pomenuo da je firma Kopernikus tehnolodži registrovana na Kipru, što je u sličnim prilikama, kada su preduzeća prodavali neki drugi biznismeni, udarao na sva zvona. Ovoga puta, međutim, to mu nije bilo važno. Toliko o predsednikovom poštenju.
Međutim, to je bio tek prvi deo ove poslovne farse. Drugi je bio još spektakularniji. Početkom decembra kao grom iz vedra neba pukla je vest da je Srđan Milovanović povukao novi neočekivani potez – kupio je, kao što rekosmo, dve televizije sa nacionalnom frekvencijom (sa takođe gorepomenutim “aksesoarima”). “Kao grom iz vedra neba”, zato što je vlasnik Antene (u čijem su posedu “Prva” i “O2”) Grk Teodor Kirjaku pre samo godinu dana izjavljivao da je “zadovoljan poslovanjem u Srbiji i da namerava da u njoj ostane”, pa čak i da “proširi svoj biznis”. Ali očigledno je i on, poput Milovanovića, “dobio ponudu koja se ne dobija”. Samo što je ovaj drugi dobio ponudu koja se ne odbija ne samo da proda nego i da kupi.
Na kraju možda najvažnije – odakle Milovanoviću 180 miliona evra. Za svojih 49 odsto u Kopernikusu dobio je 99,45 miliona evra. Dakle, falilo mu još 80 miliona. Od prošlih biznisa teško da je toliko uštedeo, pošto prema zvaničnim podacima njegove firme više gube nego što dobijaju. Za druge izvore njegovih prihoda se ne zna. Nema ni informacija da će uzeti kredit od banke. A i koja bi banka dala kredit za takav posao. Osim ako se ne nađe neka koja takođe neće moći da odbije ponudu? Ili ako se opet ne oseti “miris poljskog cveća”?
Kako god bilo, iz džepova građana Srbije isparilo je 200 miliona evra. I poput “zlatne kiše” ulilo se u džepove “biznismena” bliskih vlastima. To jest – predsedniku Srbije. Koji će – i u tome je skrivena poenta nevidljiva na početku cele ove priče – pod manje-više direktnom kontrolom imati čak četiri od pet televizija s nacionalnom frekvencijom. RTS-u i Pinku (u vlasništvu Željka Mitrovića) sada je pridodao i Prvu i O2. Tako da se po širini i dubini medijske kontrole koju je uspostavio u zemlji Aleksandar Vučić priključio Orbanu, Erdoganu i Putinu, ako ih nije i prevazišao.

2. RTB BOR: Poslednjeg dana avgusta obnarodovano je da je na tenderu za strateškog partnera Rudarsko-topioničarskog basena “Bor” pobedila kineska kompanija Ziđin. Za 63 odsto RTB-a Kinezi su platili 1,46 milijardi dolara: 200 miliona dolara za otplatu starih dugova javnim preduzećima i za investicije u narednih šest godina 1,26 milijardi dolara. Nakon toga RTB bi, umesto sadašnjih 30.000-40.000 tona, trebalo da proizvodi 120.000-150.000 tona katodnog bakra. U ovaj posao se može uračunati i prodaja rudnog nalazišta Čukaru peki. Naime, nekoliko dana nakon što su pazarili RTB Bor, Ziđin je kanadskoj kompaniji Nevsun, koja je vlasnik istražnih prava na Čukaru peki, ponudio 1,41 milijardu dolara. Uprava Nevsuna predložila je akcionarima da prihvate ponudu. Spajanjem ova dva rudnika Ziđin bi proizvodnju bakra u Srbiji mogao da podigne na 200.000-250.000 tona.
Ma koliko ovo za Srbiju izgledalo kao dobar posao, on će to zaista u punoj meri i ostati ako budu ispunjena dva uslova. Prvo, ako Kinezi budu poštovali ekološke standarde, odnosno ako im država ne bude gledala kroz prste, kao što se izgleda dešava u Smederevu, gde je, pošto su Kinezi preuzeli čeličanu, zagađenje poprilično povećano. Bar tako pričaju i na to se žale seljaci iz okolnih sela. Ovo pogotovo što ruda iz Čukaru peki mestimično sadrži preko 20 odsto arsena, te je njena prerada u Evropi zabranjena. Drugo – rudna renta. Koja je u Srbiji izuzetno niska – od jedan do sedam odsto, za metale svega pet odsto. U mnogim zemljama je i 20-30 odsto. Niska rudna renta omogućava koncesionarima da neefikasno koriste, “raubuju”, ležišta kao što su, recimo, radili i rade Rusi s naftom i gasom. Bor je praktično poslednji rudnik bakra u Evropi. To nije slab argument. I ne treba dozvoliti da se ugovorom onemogući povećavanje rudne rente u budućnosti.
Ziđin je uplatio 300 miliona evra i zvanično preuzeo RTB Bor 18. decembra. Ime nove kompanije je Ziđin Bor koper. Do odlaska ovog broja NM u štampu, Ziđin još nije formalno završio posao sa akcionarima Nevsuna i nije preuzeo Čukaru peki.

3. ODE I PKB: Na tenderu za Poljoprivrednu korporaciju Beograd, objavljeno je 14. septembra, pobedila je El Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koja je ponudila 105 miliona evra. Ova odluka izazvala je najviše protivljenja u javnosti, čak više nego prodaja “Bora”, iako je RTB poslednjih godina ostvarivao profit, a PKB neprekidno gubitke. Upravo zbog lošeg poslovanja prodavana je imovina PKB-a, a ne samo preduzeće jer su se njegovi dugovi procenjivali na stotinak miliona evra. Osim 17.000 hektara zemlje prodati su brojni infrastrukturni i građevinski objekti, mašine i stočni fond.
Dva su osnovna razloga izazvala protivljenje prodaji PKB-a. Prvi je u generalnom stavu da poljoprivredno zemljište ne treba prodavati strancima. Drugo, bilo je primedbi da je cena niska. Ono prvo je em ksenofobično, em nesprovodivo u praksi, pa u ovoj prilici ne zaslužuje veću pažnju. Ono drugo je fakat, ali i to da se na tender niko drugi nije javio. Da li zato što je, navodno, sa Arapima sve bilo dogovoreno još pre dve godine. To je moglo da obeshrabri neke domaće takmace, ali teško da je uticalo na velike strane agrarne kompanije. Biće da je njih pre svega odbio nepovoljan celokupni socijalni i ekonomski ambijent u Srbiji. Ipak, bilo je bolje da je PKB prodavan na parče, tj. po pojedinim agrarnim celinama: ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo. To bi povećalo konkurenciju, a samim tim i cenu. Država bi, dakle, u tom slučaju dobila više novca. Što pojačava sumnju u savesnost i profesionalnost prodavca. Mada je PKB svakako trebalo prodati jer država niti može niti ume da se bavi poljoprivredom.
El Dahra planira da u naredne tri godine investira 45 miliona evra. PKB je preuzela 4. oktobra.

4. KONCESIJA ZA AERODROM: Ugovor o koncesiji za Aerodrom “Nikola Tesla” na 25 godina sa francuskom kompanijom Vansi potpisan je 22. marta. Vansi se obavezao da na ime koncesione naknade državi i malim akcionarima isplati ukupno 730 miliona evra (510 miliona državi i 199 miliona građanima) i da, povrh toga, u aerodrom uloži 732 miliona evra. Ako nema nekih skrivenih mana – pre svega u vidu ograničavanja razvoja drugih aerodroma u zemlji, posebno niškog – to je dobar posao. Ali, dok svi bitni elementi ugovora ne budu poznati javnosti, ništa se sa sigurnošću ne može tvrditi. Premijerka Ana Brnabić to je obećala još za septembar, ali od toga do dana današnjeg ništa nije bilo. Videćemo da li će obećanje ispuniti sada, pošto je Vansi 21. decembra uplatio 501 milion evra i preuzeo Aerodrom.

5. BUDŽET ZA 2019: Ovo je “favorit iz senke”, što bi se reklo za događaj godine. Najpre zato što je vladajuća partija pokušavala da po svaku cenu onemogući bilo kakvu smislenu raspravu o najvažnijem ekonomskom aktu svake normalne države. A drugo zato što su interesi nacije u celini žrtvovani trenutnim interesima partije na vlasti. Jer se povećava potrošnja nauštrb ulaganja. A povrh toga, umesto u školstvo i zdravstvo, povećavaju se investicije u vojsku i policiju.

REZIME 2018: Sve u svemu, Vučić se priprema na dugoročnu vladavinu: s jedne strane pojačanom medijskom propagandom i indoktrinacijom, a pošto se plaši da to ipak neće biti dovoljno, onda i pojačanom fizičkom silom i represijom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. decembar 2018.