Danas u inostranstvo odlaze ne samo da nađu posao nego i da tamo ostanu. Odlaze i oni koji imaju posao, i ne samo zbog malih plata. Odlaze jer ne mogu da podnesu nekompetentnost, nepotizam, klijentelizam i primitivizam koji vladaju

Razumljivo je, na neki način, što razne svetske rang-liste ne izazivaju naročitu pažnju ovdašnje javnosti. Šta ima da nam neki Englezi ili Nemci otkrivaju gde živimo, kao da to ne vidimo svakog dana. Tako su nezapaženo prošle dve liste (sa podacima za 2018) objavljene sredinom januara – Barometar slobode Fridrih Nojman fondacije i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Analize ovog tipa svakako nisu savršene jer se pokušavaju izmeriti teško merljive stvari, ali se nešto iz njih ipak može naučiti.

Pre svega – da i sa slobodom i sa demokratijom stojimo loše ili, u najbolju ruku, osrednje. Kada je o demokratiji reč, u Evropi je Srbija u poslednjoj trećini zemalja. Ispred nje su cela zapadna i centralno-istočna Evropa; iza Srbije su balkanske i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, izuzev baltičkih, naravno. Sa ocenom 6,41 (od 10) Srbija je svrstana u takozvane manjkave demokratije. Što je najgore, ta ionako slaba demokratija poslednjih godina sve više slabi. Najbolju ocenu (6,71) Srbija je dobila 2014. godine, dakle kada se aktuelni režim tek učvršćivao, koja od tada neprekidno slabi – do prošlogodišnjeg nivoa (koji je doduše isti kao i 2017, što je rezultat činjenice da nije mogla da bude uzeta u obzir cela 2018. inače bi rezultat sigurno bio gori). Bilo kako bilo, demokratija je u Srbiji danas slabija nego pre 10 (6,49) i pre 12 godina (6,62 poena).

Barometar slobode (koji rangira zemlje po stepenu političkih i ekonomskih sloboda i vladavine prava) manjeg je obima i obuhvata 45 zemalja Evrope i centralne Azije. Na toj listi Srbija je na 35 mestu i opet se priča ponavlja: ispred nje su zapadno i srednjoevropske zemlje, dok su iza (neke, ne sve; recimo Makedonija i Bosna i Hercegovina jesu, ali Crna Gora i Hrvatska nisu) balkanske i centralno-azijske zemlje.

Srbija je najslabija u domenu vladavine prava i nalazi se na 37. od 45 mesta. Ali još više od generalno niskih ocena zabrinjavaju tendencije. Naime, i za demokratičnost izbornih procesa, i za medijske slobode, i za nezavisnost pravosuđa konstatuje se “da su u ubrzanom padu”.

Kad se sve skupi, dakle, Srbiju karakteriše sve manje slobode i sve manje demokratije. U takvom “okruženju” nije čudo što se rehabilituju čak i najcrnji fašisti. Poput Dimitrija Ljotića i ljotićevaca. To je možda na prvi pogled eksces, ali u stvari je zakonita posledica opšteg stanja u državi. Pa u skladu s tim nije slučajnost ni to što glavnu ulogu u toj mračnoj raboti imaju državni mediji. Sloboda fašizmu, a narodu – kako se zalomi.

Ljudi, naročito mladi, odlaze iz Srbije. Uvek su odlazili – reći će neko. Tačno, ali su nekada odlazili da zarade pare, pa da se vrate. Danas u inostranstvo odlaze ne samo da nađu posao nego i da tamo ostanu. Odlaze i oni koji imaju posao, i ne samo zbog malih plata. Odlaze jer ne mogu da podnesu nekompetentnost, nepotizam, klijentelizam i primitivizam koji vladaju. Jer nema slobode i demokratije koji omogućavaju da najbolji isplivaju na površinu. Jer vladaju sila i nepravo.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 24. januar 2019.