Plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno

Intervju: Estela Radonjić Živkov, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture

Nekad se iza kulisa odvijaju bitke teže i veće od onih na javnoj sceni. Jednu takvu vode zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture protiv ubedljive manjine u svojoj ustanovi, ali manjine koja ima pozicije i moć i podržava vlast koja zbog gondole hoće da sruši ono što nije uspelo neprijateljskim silama kroz vekove. Tim povodom razgovarali smo sa Estelom Radonjić Živkov, jednom od stručnjaka koja je najogorčeniji protivnik gondole.

Da li je ovo odlučna bitka za Kalemegdan?
Ja bih pre rekla da se na Kalemegdanu danas vodi odlučujuća bitka za budućnost našeg kulturnog i prirodnog nasleđa, ali i bitka od čijeg ishoda zavisi da li ćemo nastaviti život u društvu evropskih demokratskih država ili će prevagnuti oni koji nas vode ka totalitarnom režimu u kojem jedan čovek odlučuje o svemu.

Da li je ovaj današnji neprijatelj opasniji od onih Austrijanaca 1915? 
Neprijatelj svakako nije lak. Ovaj “rat”, sa jedne strane, vode pojedinci kojima ne treba sistem, ne trebaju institucije, ne trebaju stručnjaci i znanje. Oni su sami odlučili da je projekat gondole genijalan i da će ga sprovesti. U njihovoj svesti su sve napred pomenute instance tu da aminuju i pripreme teren da se njihova ideja ostvari. Dosad im je ovo polazilo za rukom: tako je srušena upravna zgrada Ikarusa na Novom Beogradu, kasarna Kadinjača u Valjevu, prodaje se memorijalni kompleks na Jabuci, popločava se Beograd, uništena je Slavija, gradi se Beograd na vodi, uništavaju se reke širom Srbije, zidaju zgradurine u nacionalnim parkovima.
Kalemegdan je ponovo preuzeo simboličku ulogu mesta na kojem se vodi odlučujuća bitka. Ukoliko “padne” Kalemegdan, devastacija svih kulturnih i prirodnih resursa može legitimno da bude nastavljena. U odbranu nasleđa koje smo dobili od predaka i koje po dužnosti koju nam je propisao civilizacijski ili evolutivni zavet moramo predati sledećim generacijama na dalje čuvanje, ustala je struka, građani, pa čak i neke institucije ili bar stručnjaci u njima. Posle dužeg vremena na istoj strani su SANU, veliki broj profesora BU, strukovne organizacije i udruženja, veliki broj stručnjaka koji se bave zaštitom nasleđa. Nažalost, plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno. Jednom uništene ostatke Singidunuma niko nikada neće moći da vrati.

Ima li sličnih primera u svetu da se tako značajan istorijski spomenik tako vandalski uništava?
Ima primera uništavanja spomenika, ali oni svakako nisu svojstveni civilizovanom savremenom svetu kojem mi, navodno, težimo. Neki se danas, opravdavajući vandalizam koji se priprema nad baštinom Beograda, pozivaju na neke primere iz sveta gde su postavljene gondole kako bi obezbedile pristup spomenicima kojima je teško prići. Ali u tim slučajevima nije uništen nijedan deo nasleđa već se stanice gondola postavljaju van samih utvrđenja i spomenika. Beogradska tvrđava za to ne može da bude primer jer od nje počinje Beograd i lako je dostupna sa svih strana.

Ova vlast govori o tradiciji, poziva se na tradiciju, a istovremeno je ruši i dezavuiše?
Ova vlast se pozivala na tradiciju dok je postajala vlast, otkad je na vlasti o tradiciji ni traga ni glasa. Pogledajte samo budžet Ministarstva kulture, odnos prema nacionalnim ustanovama koje treba da sprovode kulturnu politiku zaštite te iste tradicije. Naši spomenici kulture koji su na Listi svetske baštine finansiraju se ove godine sa 150.000 evra od Ministarstva kulture. Koliko je tradicija važna, lako se vidi jednostavnim obilaskom Srbije. Štitimo ćirilicu zakonima, a kuća Aleksandra Sandića, sekretara Vuka Karadžića, koji je bio glavni protagonista ćirilice, koji je preveo mnoga dela na srpski jezik, stoji pod najlonom gotovo u ruševnom stanju više od 10 godina, a za njenu obnovu ne treba više od 20-30.000 evra. Ovakvih primera je na stotine. Da postoji želja da se bavimo tradicijom i baštinom, ne bismo imali najmanje utvrđenih spomenika kulture u celom regionu. Mi ih imamo nešto više od 2.500, a Hrvati nešto manje od 7.000.

Borimo se u Unesku za kosovske manastire, a rušimo spomenike u Beogradu. Može li se to objasniti?
Problem oko uništavanja delova Beogradske tvrđave, koja se u sastavu Rimskog limesa nalazi na preliminarnoj listi Uneska, stigao je do mnogih svetskih organizacija koje se bave zaštitom nasleđa. Predstavnici nekih od njih ovih dana su u Beogradu pokušavajući da spreče izgradnju gondole. U kontekstu očuvanja srpskih srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji i želji Kosova da uđe u Unesko, ovakav loš publicitet nam nimalo nije potreban. Vlast ovih dana izokreće ovo pitanje i optužuje sve protivnike gondole i uništenja kulturnog dobra da pomaže Kosovu da uđe u Unesko. To je gotovo isto kao i štrajk glađu ministra odbrane protiv nasilja.

Šta je Zavod dosad preduzeo na odbrani Kalemegdana? Kome ste pisali, s kim radite, tj. sarađujete u Srbiji? Ima li reakcija i kakve su?
Zavod, tačnije njegovo rukovodstvo, nažalost nije preduzeo ništa sem da legalizuje želje vlasti. Nestručnost vlasti dovela je do toga da je napravljeno nekoliko proceduralnih grešaka, što je proizvelo obustavu pripremnih zemljanih radova na izgradnji gondole. Praksa u službi zaštite, a verovatno i u drugim službama, takva je da je često potreban samo jedan tzv. obrađivač i potpis direktora da bi neko rešenje izašlo iz Zavoda. Republički zavod, koji je centralna ustanova zaštite, ima direktorku kojoj je pre godinu dana istekao mandat. Činjenica da još nije postavljen novi direktor, iako je pre četiri meseca sproveden konkurs, govori o tome u kakvom su položaju i direktorica i Zavod.
Većina zaposlenih se Apelom usprotivila izgradnji gondole i uništenju Beogradske tvrđave. Apel je upućen na više adresa, ali ni od koga nismo dobili odgovor. Stručni savet Republičkog zavoda takođe se izjasnio da je protiv gondole, ali ni to zasad nema nikakvog efekta.

Kakvi su vaši dalji potezi. Verujete li da se taj monstruozni plan aktuelne vlasti može osujetiti?
Mi ćemo se na sve moguće načine boriti za očuvanje kulturnog nasleđa Srbije, ali i profesije i dostojanstva ustanove u kojoj radimo. Hoćemo li u tome uspeti, pokazaće vreme koje svakako ostaje kao jedini pravi sudija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. maj 2019.