Analiza završnih računa državnog budžeta 2002-2018. pokazala je da u ponašanju državnih službi različitog ranga i vrsta ima jedan zajednički imenitelj: malo reda, mnogo nediscipline
Javne finansije
Ministar finansija Siniša Mali
učinio je veliku stvar: posle gotovo dve decenije uspeo je ono što jedno pet
ili šest ministara finansija pre njega nije: sastavio je i poslao Narodnoj
skupštini završne račune državnog budžeta od davne 2002. do prošle 2018.
godine. Doduše, to je uradio još u septembru, ali je taj potez nekako ostao
nezapažen u javnosti. Verovatno se čekalo da neko stručan pročešlja taj ogromni
materijal, pa da znamo šta da o njemu mislimo. Što je ovih dana, a ko bi drugi
nego Fiskalni savet – to mu je valjda i posao – i obavio i objavio.
U stvari, da ne bude zabune, Siniša Mali nije učinio ništa neregularno,
naprotiv, samo je obavio svoju građansku profesionalnu dužnost – “ispoštovao”
je zakon. Jer, Zakon o budžetskom sistemu nalaže da Ministarstvo finansija u
junu tekuće napravo završni račun za prethodnu godinu, a da ga Vlada u julu
pošalje Skupštini na usvajanje. U Srbiji je, međutim, kako piše FS, “Skupština poslednji put usvojila završni račun za 2001. i nakon toga se
njima nije bavila. U međuvremenu do 2015. Vlada je slala Narodnoj skupštini
predloge završnog računa, ali ih Skupština nije razmatrala i usvajala, da bi
zatim (2015-2019) Vlada i prestala da dostavlja završne račune Skupštini”. Doduše,
“Državna revizorska institucija revidirala je završne račune budžeta od svog
osnivanja i javno je objavljivala svoje izveštaje (revizije za period 2008-2018),
pa se nešto o izvršenju budžeta moglo saznati posredno, ali sami završni računi
nisu bili javno dostupni u tom razdoblju”.
NOVO SVETLO: “Završni računi bacaju
novo svetlo na vrednosti i strukturu javne potrošnje u Srbiji”, konstatuje
Fiskalni savet. Jer pokazuju, s jedne strane, da se od građana uzima ne samo
više nego što je prvobitno planirano nego i da se uzeto ne prikazuje, a sa
druge strane, da se u trošenju sredstava pokazuje prilično velika samovolja.
Kada je reč o prvom, reč je o takozvanim vanbužetskim izvorima prihoda. Naime,
završni računi su pokazali ono što se dugo sumnjalo – da su “vanbudžetski prihodi
u budžetskim planovima sistematski potcenjivani”. Naime, “vanbudžetski prihodi
indirektnih korisnika budžeta sastoje se iz prihoda po osnovu prodaje dobara i
usluga (tzv. sopstveni prihodi indirektnih korisnika) i transfera od drugih
nivoa vlasti, približno u iznosu pola-pola. Iako oni načelno jesu uključeni u
plan budžeta, ne prate se u redovnim izveštajima o izvršenju (kao ni rashodi
finansirani ovim prihodima) već su završni računi jedini dokument koji
prikazuje u kojem iznosu su oni stvarno realizovani. U 2018. ovi prihodi i
njima finansirani rashodi iznosili su ukupno 67 milijardi dinara, tj. oko 570 miliona
evra. Sa druge strane, budžetski plan predvideo je da će iznositi 53 milijarde
dinara i ovo potcenjivanje nije iznenađujuće. Ispostavlja se, naime, da se ovi
prihodi dugi niz godina sistematski potcenjuju u budžetu, pošto prosečno
odstupanje ostvarenih prihoda od plana u periodu 2013-2018. iznosi 23 milijarde
dinara, što znači da je u proseku toliko bila veća i republička potrošnja”.
ANALIZA ZAVRŠNIH RAČUNA BUDŽETA SRBIJE POKAZALA JE DA SU PLATE U JAVNOM SEKTORU ZNATNO VEĆE NEGO ŠTO SE (DOSAD) JAVNO PRIKAZIVALO
Stvar je u tome što se vanbudžetskim prihodima finansiraju uglavnom “tekući
rashodi”, u šta, pre svega, spadaju zarade zaposlenih u javnom sektoru. I gle
čuda, ispostavilo se da je najveći deo tih prihoda odlazio na plate. Zbog čega
je došlo do krupnih promena u podatku o veličini ukupne sume plata u javnom
sektoru. Dosad se mislio da je Vlada uspela da sumu plata smanji na oko 9,5
odsto bruto domaćeg proizvoda – koliko je, između ostalog, i dogovoreno s
Međunarodnim monetarnim fondom kada je pravljen plan fiskalne stabilizacije.
Ispostavilo se, međutim, da plate premašuju 10 odsto BDP-a.
Još jednu vrlo zanimljivu stvar otkrio je Fiskalni savet. Naime, tj. “dodatno”,
kako kaže FS, “masa zarada bila bi još veća kada bi se u obračun uključile
zarade naučnih radnika i dela radnika na ugovorima o privremeno-povremenim
poslovima, koji suštinski obavljaju redovne poslove, što se sada knjiži kao
rashod za robu i usluge”.
Drugim rečima, pokazalo se da je priča o velikoj štednji u javnom sektoru
zapravo obična obmana. Naravno, obmanuti su pre svega građani Srbije, oni koji
rade u privatnom sektoru, ali obmanute su i međunarodne finansijske institucije,
one koje su sklapale aranžmane s Vladom Srbije.
REZERVA: I to zlatna. Vlada je
poslednjih godina toliko usavršila izradu budžeta, da je sebi dala praktično
odrešene ruke. Plana takoreći uopšte ne mora da se drži, a kad joj ponestane
(drugih) sredstava, jednostavno zagrabi u rezervu i uzme koliko joj treba. A
treba joj mnogo.
“Završni račun pokazuje da se veliki iznosi tokom godine potroše drugačije od
usvojenog Zakona o budžetu”, konstatuje FS. Prirodno je da od svakog plana
postoje odstupanja, pa tako i kada se radi o državnim rashodima. Dakle, “Očekivalo
bi se da rashodi malo odstupaju od plana”, kaže FS, ali “da budžet bude veran i
obavezujući putokaz za javnu potrošnju”. Međutim, “u praksi dolazi do velikih
razlika između plana i izvršenja. Tako je u 2018. čak 850 miliona evra
potrošeno drugačije od plana predviđenog budžetom”. A oko polovine te sume (oko
400 miliona evra) preraspodeljuje se preko “tekuće budžetske rezerve”…Dakle, “u
pitanju je veliki iznos da bi tek tako bio potrošen drugačije od onoga što je
izglasano u Narodnoj skupštini usvajanjem Zakona o budžetu i zaslužuje
detaljnije objašnjenje”, upozorava FS. Blag je Fiskalni savet. U suštini,
pitanje je da li se ovo može nazivati planiranjem.
OBMANUTI SU PRE SVEGA GRAĐANI SRBIJE, ONI KOJI RADE U PRIVATNOM SEKTORU, ALI OBMANUTE SU I MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE
Tekuća budžetska rezerva je, što bi se reklo, uobičajen budžetski
instrument. On Vladi služi da tokom godine preraspodeljuje sredstva između
budžetskih korisnika i menja potrošnju u odnosu na budžetski plan, bez
odobrenja Narodne skupštine. Ali – vezan je za vanredne okolnosti, koristi se
samo u izuzetnim slučajevima. “Međutim, vrednosti i načini korišćenja budžetske
rezerve pokazuju da u našoj praksi nije reč o nuždi već o uobičajenom načinu
funkcionisanja budžeta”, kaže se u analizi FS. U prilog tome svedoči podatak da
“iz godine u godinu raste iznos sredstava potrošenih iz tekuće budžetske
rezerve. U 2010. bilo je dozvoljeno da se 1,5 odsto projektovanih prihoda
iskoristi za ove namene. Izmenama zakona ovaj limit je povećavan, da bi danas
dostigao čitava četiri odsto projektovanih prihoda, što je u 2018. ogromnih 47 milijardi
dinara ili 400 miliona evra”.
O neodgovornom odnosu vlasti prema parama građana Srbije govori i činjenica “da
se poslednjih godina pojedini rashodi Republike budžetiraju preširoko
(transferi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, rashodi za kamate,
penzije), čak i kada ih je lako precizno projektovati, a sredstva se s tih
pozicija tokom godine prebacuju u budžetsku rezervu. Stvara se, ukratko,
prostor za punjenje i pražnjenje budžetske rezerve”.
Sa druge strane, okolnost da se iz tog bunara napajaju stalno isti “svatovi” –
Ministarstvo odbrane oko 20 odsto sredstava; Kancelarija za javna ulaganja i
Ministarstvo građevine oko 35 odsto, lokalne samouprave 10 odsto, koliko i za
finansiranje zarada – pokazuje da se zapravo svesno prave loši planovi.
S obzirom na sve to, nije ni čudo da “namena utrošenih sredstava nije uvek
jasna”. Recimo, prošle godine za polovinu sredstava utrošenih iz budžetske
rezerve nije prikazan nikakav osnov plaćanja – a poznato je da su korisnici
ovih sredstava sektor odbrane, ali i Generalni sekretarijat Vlade, Avio-služba
Vlade, Ministarstvo privrede, Uprava za zajedničke poslove itd.”, napominje
Fiskalni savet.
Sve u svemu, da se malo (gorko) našalimo, možda bi bilo bolje da nam ministar
Mali nije otkrivao ove podatke. Nekad je lakše živeti u neznanju.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2019.