Zašto je Moskovljevićevo životno delo “Rečnik savremenog srpskohrvatskog književnog jezika” isečeno kao stara hartija

 

Intervju Momčilo Isić, istoričar

 

Miloš Moskovljević (1884, selo Varna, kod Šapca) vrlo malo je poznat domaćoj široj, a i stručnoj javnosti iako je reč o čoveku izuzetno bogatog životnog puta. Kao dobrovoljac učestvovao je u Balkanskom ratovima i Prvom svetskom ratu. Savladao je albansku golgotu, a sa Solunskog fronta upućen je, od Vlade Kraljevine Srbije, kao nacionalni radnik u Rusiju. Po završetku Prvog svetskog rata bio je poslanik dok se nije zamerio kralju. Zatim je 1928. kod akademika Aleksandra Belića postao prvi doktor filoloških nauka koji je to zvanje stekao na Beogradskom univerzitetu. Kao nekompromitovani građanski političar, po završetku narodnooslobodilačkog rata pristupio je komunistima i s njima sarađivao do 1953. godine. Bio je poslanik, potpredsednik JNOF-a (Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Jugoslavije), ministar šuma u Vladi Srbije, ambasador u Oslu i Kairu. Po završetku političke karijere 1953. godine vratio se konačno nauci, radeći kao naučni savetnik u Institutu za srpski (srpskohrvatski) jezik SANU, odakle je 1960. godine po treći put penzionisan. Uz brojne radove iz oblasti akcentologije, dijalektologije i leksikografije, prevođenje ruskih klasika bilo mu je posebna strast, preveo je, između ostalog, “Rat i mir” i “Tihi Don”. Naš sagovornik dr Momčilo Isić sa Instituta za noviju istoriju Srbije objavio je nedavno obimnu monografiju “Miloš Moskovljević, 1884-1968, život i delo”, koja je povod za ovaj razgovor.

 

Moskovljević je jedan od retkih Srba koji je bio svedok Oktobarske revolucije. Kakvo je bilo njegovo viđenje tih dana?

Ne želeći, do poslednjeg časa, da poveruje u boljševički uspeh, Moskovljević je 25. oktobra, i pored konstatacije o preuzimanju vlasti, u svome dnevniku zapisao: “Ruska revolucija ide mlitavo, bez života, krvi, temperamenta, apatično”. I sutradan, kada je zabeležio da je prvi dan vlade “Nj. veličanstva Bronštajna Trockog prošao na miru” i da se boljševici “odmaraju na lovorikama”, bio je sumnjičav i činilo mu se da oni “neće dugo”, pa je u dnevniku zapisao: “Prema tome, boljševici nemaju potpunu vlast i vide da su svi slojevi skoro protiv njih, a drugi su po inerciji ili apatiji uz njih, a prvom zgodnom ili bolje nezgodnom prilikom će ih napustiti.” Nadu da je boljševičkoj vlasti kraj blizu, Moskovljević je skoro eksplicitno izrazio u dnevniku 28. oktobra, rečima: “Završi se i treći dan vlade boljševika, ali po svim znacima sudeći, to im je i poslednji.” Ovo svoje mišljenje je, u istoj dnevničkoj belešci, dodatno potkrepio rečima: “Danas na ulicama narod sve više podiže glas, patrole boljševika sve manje uživaju autoriteta, tako da publika već počinje da razoružava Crvenu armiju i otima pojedine uhvaćene. Duma i komitet spasenja sve više zadobijaju ugled i vlast.”

 

Bio je poslanik u Skupštini Kraljevine SHS/Jugoslavije, a onda je došao u sukob sa vrhom države. Zašto?

Kao opozicioni narodni poslanik, sa liste Saveza zemljoradnika, Miloš Moskovljević je, u toku sva tri poslanička mandata, bio jedan od najaktivnijih članova Zemljoradničkog poslaničkog kluba. Bilo kao član Zakonodavnog i Finansijskog odbora, bilo na skupštinskim zasedanjima, argumentovano, žestoko i ubedljivo kritikovao je: vladu, Narodnu skupštinu, vladinu skupštinsku većinu, pojedine ministre lično, pa i sam državni vrh, na čelu sa Nikolom Pašićem i kraljem Aleksandrom. Isticao je da je parlamentarizam u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca “obična vladina samovolja”, da je vladina politika štetna za državu, te da su njene “igre” oko budžeta “ismevanje Narodnog predstavništva” kako bi se izbegla njegova kontrola; da je Kraljevina SHS demokratska država “samo po formi i rečima”. Argumentovanom kritikom dokazivao je da ministar finansija Milan Stojadinović sprovodi finansijsku politiku suprotnu od one koju je propagirao. Želeći da ismeje Nikolu Pašića, on se ministru vojnom, na njegov komentar kako je Lojd Džordž govorom uspeo da za svoju tezu pridobije ceo parlament, obratio rečima: “Jeste g. Ministre, ali to je Lojd Džordž, a vi ste, gospodo, imali jutros prilike da vidite kako izgleda naš Lojd Džordž, mogli ste se diviti njegovom sjajnom umu i briljantnom govorničkom talentu.”

Moskovljević se oštro protivio povećanju kraljevih privatnih troškova. Recimo, na skupštinskoj sednici 25. januara 1926. godine govorio je da je celokupan narod nezadovoljan prilikama u državi zato što se njome nije upravljalo u duhu narodnih interesa. Godinu dana kasnije zahtevao je da se i vrhovni predstavnik države “pruža prema guberu”. Ova kritika izgleda da je monarhu prelila čašu. Moskovljeviću više nije bilo mesta u Narodnoj skupštini. Nije se, međutim, vrhovna vlast samo time zadovoljila već je nastavila da mu se sveti, posebno onemogućavanjem povratka u državnu službu, koju je uspeo da dobije tek posle 11 godina izborom za profesora Više pedagoške škole.

 

Miloš Moskovljević je bio jedan od retkih predratnih političara koji se našao u vlasti nove Jugoslavije. Kako je to bilo moguće?

To je bilo moguće iz nekoliko razloga: Moskovljević je u mladosti “simpatisao” socijaliste. Nije im prišao jer ih je smatrao slabim da izvrše krupne društvene promene, dok je komuniste ocenio kao “opasne fantaste i demagoge”. Po završetku Narodnooslobodilačkog rata, s jedne strane, poverovao je u iskrenost nove vlasti, a sa druge pak strane želeo je da se iskupi zato što je potpisao Jonićev antikomunistički apel. Komunisti su pak procenili, prethodno proverivši njegovo držanje u toku rata, da im Moskovljević, prvo, može mnogo pomoći u pridobijanju širokih narodnih masa i sopstvenoj promociji demokratizma svoje partije, a zatim i kao intelektualac, kojih oni u svojim redovima nisu imali mnogo. Istovremeno, računali su da ga uvek mogu ucenjivati potpisom na Jonjićevom apelu. Stvarno “nemogući spoj” vlasti obe Jugoslavije, preko leđa Miloša Moskovljevića, postigle su time što su ga iz istih razloga, i skoro na isti način, uklonile iz političkog života.

 

Zašto je Moskovljević došao u sukob sa vlastima socijalističke Jugoslavije?

Još u početku saradnje Moskovljević je uočio neiskren odnos komunista prema građanskim strankama u JNOF-u. Shvatio je on da “komunisti neće dati nikakve promene frontovskih organizacija i narodne vlasti, samo da je ne bi izgubili iz svojih ruku”. Za spajanje Narodne seljačke stranke i Saveza zemljoradnika tvrdio je da je ono “poslednji čin velike komedije”, u režiji komunista.

Već u martu 1946. Moskovljević je bio među retkima koji su se usudili da kritikuju vlast prilikom rasprave o Zakonu o državnoj kontroli, čiji je izvestilac bio upravo on. Shvaćen kao opozicionar, ali još uvek potreban kao intelektualac i istaknuti kulturno-prosvetni i naučni radnik, Moskovljević je 1947. imenovan za ambasadora FNRJ u Norveškoj. Na taj način uklonjen je sa domaće političke scene, a pred inostranstvom je trebalo da predstavlja izraz demokratičnosti i pomirljivosti komunista prema građanskim političarima. Njegova diplomatska karijera trajala je svega dve godine. Po povratku u Beograd i poslaničke klupe postao je još kritičniji prema vlasti. Recimo, na Nacrt ustavnog zakona, osim formalnih zamerki da odaje utisak “nedonoščeta, krpeža, aljkavosti”, izneo je i brojne načelne primedbe, ističući, između ostalog, da se “uvođenjem Veća proizvođača i njegovim načinom biranja gaze osnovna načela demokratije i Ustava, načelo opšteg, jednakog i neposrednog biranja narodnih predstavnika”.

Istupanje protiv Ustavnog zakona donelo je Moskovljeviću prvu veću popularnost. Njegov govor donele su Politika i Borba 3. januara 1953, dok je međunarodnu popularnost stekao kritikujući predlog zakona o amnestiji, zahtevajući da se amnestiranima vrati i konfiskovana imovina i da se time obuhvate i “politički” krivci. O ovom njegovom govoru opširno je izveštavao pariski radio, a nemački list Neue Zurcher Zeitug objavio je telegram svoga dopisnika iz Beograda pod naslovom: “Titov režim. Eksperiment sa jednom opozicijom”. Oštra kritika predloga zakona o zemljišnom fondu, koji je predviđao smanjenje zemljišnog maksimuma na 10 ha i stvaranje socijalističkih gazdinstava, označila je, međutim, i kraj njegove političke karijere. Za njega više nije bilo mesta u poslaničkim klupama.

 

Moskovljevića je ipak obeležio lingvistički rad. Pre svega to se naravno odnosi na njegov Rečnik srpskohrvatskog jezika. Šta se u stvari desilo?

Rečnik savremenog srpskohrvatskog književnog jezika s jezičkim savetnikom sam Moskovljević je nazivao svojim životnim delom. Imao je on, kao zagovornik jedinstvenog srpskohrvatskog jezika, međutim, nesreću da mu se životno delo pojavi (početkom februara 1966. godine) u vreme rastućeg hrvatskog nacionalizma, koji je u sebi nosio i težnju hrvatskog jezičkog separatizma. Da bi se širenje nacionalizma u Hrvatskoj zaustavilo i sprečilo da on pospeši i nacionalizam u Srbiji, trebalo je nekoga u Srbiji prineti na žrtvenik. Moskovljevićev rečnik, sa nekoliko “nespretnih i pojednostavljenih rečenica “o nastanku i razvoju srpskohrvatskog književnog jezika”, te nekim ispuštenim ili i neadekvatno opisanim i klasifikovanim rečima i, naročito, označavanjem svih hrvatskih varijanti odrednicom “pokrajinski”, ali i sam Moskovljević, koji je još uvek za najveći deo vlasti u Srbiji bio reakcionar, pa i državni neprijatelj, predstavljali su u tom momentu veoma zgodno sredstvo. Partijski glasnogovornici utrkivali su se u blaćenju Moskovljevićeve ličnosti i njegovog dela. Napad je počeo Mirko Tepavac, tekstom: “Čitaj kao što je napisano”, u Politici od 6. marta 1966, u kojem, pored definisanja reči: četnik i partizan i dr., zamera Moskovljeviću i da zalaganjem da se nazivi administrativnih jedinica pišu velikim slovom brani političku koncepciju “u koju ne mogu da se uklope naša revolucija, federativno uređenje i nacionalna ravnopravnost”. Posebno mu je pak smetalo što u rečniku nema reči Hrvat, “niti ijedne reči s tim korenom”. Posebno žestok napad Moskovljević je doživeo od Aleksandra Vuča, smatrajući ga za “antidržavnog, antidemokratu, protivnika ravnopravnosti naroda, šovinistu i hrvatoždera”. Napadi su se nizali jedan za drugim, bez ijedne odbrane, čak i samom Moskovljeviću nije bilo dozvoljeno da se brani. Nijedan list nije hteo da objavi njegov odgovor. I Okružni sud u Beogradu, na predlog Okružnog javnog tužilaštva, bez saslušanja Miloša Moskovljevića doneo je odluku o uništenju celokupnog tiraža rečnika, uz obrazloženje da su u njemu “izneta netačna i izopačena tvrđenja, kojima se izaziva uznemirenje kod građana”.

 

Vi na kraju za Moskovljevića kažete: “Stvaralac istorije koji je postao njena žrtva”. Šta vas je rukovodilo da dođete do takvog zaključka?

Moskovljević je za prvu Jugoslaviju ratovao, a u Rusiji je i neposredno propagirao potrebu njenog stvaranja. Kao opozicioni narodni poslanik pokušavao je da bude i svojevrsni korektiv vlasti novoformirane države, koja ga se, međutim, odrekla onda kada je i od državnog vrha tražio da deli sudbinu svoga naroda. Odrekla ga se i više od decenije mu onemogućavala da osigura svoju materijalnu egzistenciju povratkom u državnu službu. Prišavši pak komunistima po završetku Narodnooslobodilačkog rata i revolucije, Moskovljević je, kao građanski političar, doprineo učvršćenju njihove vlasti u širokim narodnim slojevima, a kao deo te vlasti najdirektnije je doprinosio njenoj izgradnji u prvim posleratnim godinama. Ipak, i ona ga se odrekla kad je prema njoj zauzeo kritičniji stav. Ali ga nije ostavila na miru. Svoje naučne radove teško je objavljivao jer mu je pripisivano otpadništvo i reakcionarstvo. Na kraju, kad je uspeo da objavi svoje životno delo Rečnik savremenog srpskohrvatskog književnog jezika s jezičkim savetnikom, doživeo je, kao u doba inkvizicije, da mu se ono uništi, a on proglasi državnim neprijateljem.

 

 

Mijat Lakićević; Foto Đurađ Šimić

Novi magazin, 22. februar 2018.