Vlast ima svu moć, sklona je svakoj vrsti zloupotreba, nekompetentnost je dostigla razorne razmere

 

Intervju Srđan Milošević

 

Srđan Milošević, istoričar mlađe generacije, vrlo je aktivan u javnosti, ali sa pozicija dijametralno suprotnih od Čedomira Antića i Miloša Kovića, na primer.

 

Ovih dana se navršava sto dana vlade Ane Brnabić. Svojevremeno ste Anu Brnabić nazvali Jovankom Orleankom. Kajete li se zbog toga?

Ne, to je bila jedna provokacija nekolicinom analogija. Mala publicistička humoreska. Ipak, od svih analogija koje sam u tom tekstu izneo, zapravo mislim da suštinu sažima ona kojoj ćemo tek svedočiti: kada dođe do premijerkinog odlaska sa političke scene – ne “iz politike” jer ona nije “u politici” – njena politička sudbina više nikoga neće interesovati, ponajmanje onoga ko je najviše i dobio imenovanjem Brnabićeve za predsednicu Vlade.

 

Da li je to zbilja vlada Ane Brnabić ili Aleksandra Vučića?

To je, kako i premijerka često navodi, “vlada kontinuiteta”. Jasno je da je sadržaj te formulacije potpuniji nego što bi se očekivalo u slučaju kada u jednoj normalnoj parlamentarnoj demokratiji vladu posle izbora ponovo sastavi stranka ili koalicija koja je činila okosnicu prethodne vlasti. To naprosto ne može da bude drugačije u situaciji kada se na čelnu poziciju izvršne vlasti, na najpolitičkiju poziciju u svakoj državi, postavlja nepolitička ličnost. To je antiparlamentarno ponašanje i mene žalosti kad vidim koliko je ljudi ravnodušno u odnosu na tu činjenicu. Premijerka ima na neki način “oktroisani” legitimitet, a ne izvorni. Jedina dobra strana – kada je već sve jedan vodvilj – jeste pomisao koliko se, na primer, Dačić zbog svega nervira: on misli da se školovao da bude premijer, sebe doživljava kao “drugog čoveka” na političkoj sceni, a fotelja mu je izmakla i pri tome je dobije neko poput Ane Brnabić. Vučić je cinik, velemajstor politikantskih kombinacija, a prilično sam siguran da je to držanje Dačića podalje od stvarne vlasti, na formalno važnoj, a za samu politiku savršeno beznačajnoj funkciji ministra spoljnih poslova, jasno pokazivanje sopstvene snage partneru, kao i toga koliko poverenja ima u tog partnera.

 

Kako objašnjavate toliku koncentraciju moći u rukama jednog čoveka, da li je reč o dubljim procesima ili uzurpaciji?

Ima tu raznih faktora, čija sinergija dovede to ovakvih ishoda. No, možda je najvažnije da ljudi, glasači u Srbiji, ne veruju u pravila. Prosečan glasač u jednoj funkcionalnoj demokratiji svakako nije neko sa doktoratom iz političkih nauka nego običan čovek koji najčešće pojma nema o filozofskim principima demokratije, ali je naučio da se demokratski ponaša. On je naučen osnovnim pravilima, prihvata kao datost da pravila postoje jer sprečavaju zloupotrebe i zahteva od političara da poštuju pravila. Svako drugo ponašanje je sumnjivo i kažnjava se na izborima. To je veoma jednostavna jednačina. U Srbiji birača ne zanima da li se igra po pravilima, on “veruje”. U tome se prepoznaje osećaj bespomoćnosti, čak i nedostatak samopoštovanja. Posebno mesto tu pripada prezrivom odnosu, koji je vrlo raširen u društvu, prema ljudskim i građanskim pravima. Ovde se to doživljava kao nešto tuđe. Nepoverenje ljudi u institucije rađa nesigurnost, a to zahteva kompenzaciju na drugoj strani, i onda se sva očekivanja vezuju za nekog pojedinca. Uzurpacija se naprosto smatra normalnim stanjem, čak poželjnim, ili se s njom ljudi vrlo lako mire.

 

Šta se desilo posle 5. oktobra, pa je Srbija stigla dovde?

Spadam u one koji i dalje misle da je 5. oktobar važan dan u istoriji Srbije. Ipak, desilo se to da je posle tog velikog dana bezmalo sve drugo bilo sitno. Tada se Srbiji otvorila šansa za šansu, ali malo šta je urađeno bez muljanja, natezanja, sa jasnim ciljem i odlučnošću. Zato je 5. oktobar više usamljeni događaj nego početak jednog artikulisanog procesa. On jeste i to, ali znatno manje, evazivnije. Primera radi, tada se za Srbiju otvorio proces evropskih integracija, ali činjenica da je taj proces još veoma daleko od završetka deo je te priče o minornosti onoga što se desilo posle tog važnog dana. Naravno, bilo bi nerazumno i nepošteno ignorisati mnoštvo objektivnih prepreka, ali je pitanje izbora strategija za otklanjanje tih prepreka zavisilo od demokratske vlasti. Ona ne samo da se nije pokazala sposobnom nego je davala previše povoda da se ozbiljno posumnja u same njene namere. Očajna, čak komična personalna rešenja za mnoštvo važnih pozicija bila su samo vrh ledenog brega i indicija da se po dubini dešava nešto mnogo gore. Od ekonomskih promena do reforme pravosuđa – sve je podbacilo. A zemlja je bila u poziciji da su joj bili potrebni odlični prolazni rezultati za vrlo mala strukturna pomeranja. Nije bilo ni snage ni volje, a ni sposobnosti.

 

Mnogi kažu da se vraćamo u devedesete. Vi ste istoričar, na šta vama liči ovo naše doba?

Na tridesete. I globalno, i ovde u Srbiji. Devedesete su naša parohijalna tuga i nesreća i tu je više reč o jednom personalnom kontinuitetu koji stvara te asocijacije na devedesete. Ipak, stvari su kompleksnije i ovdašnje stanje je ovoga puta umnogome refleks globalnih degenerativnih procesa koji ugrožavaju demokratiju. Ovo regionalno naoružavanje, na primer, samo je groteskni refleks tih zabrinjavajućih globalnih pojava.

 

Ovih dana se, mada ne baš u žiži javnosti, vodi polemika oko udžbenika istorije Radoša Ljušića. Šta vama govori ta polemika?

Reč je o jednoj mučnoj polemici, a o tome šta ona meni govori pokušavam da kažem učešćem u njoj. Radi se o potpuno suprotnim stajalištima u razumevanju prošlosti, o tome šta je cilj i zadatak nastave istorije i, posledično, na koji način o prošlosti treba da se govori mladima školskog uzrasta kako bi nastava istorije ispunila te ciljeve i zadatke. Raspravu je započeo istoričar Aleksandar Miletić, s kojim sam uz nekolicinu drugih kolega osnovao NVO Centar za istorijske studije i dijalog. Miletić je oštro kritikovao Ljušićev udžbenik iznoseći, po mom uverenju, uverljive dokaze da pomenuti udžbenik svojim sadržajem ne samo da ne doprinosi razvoju tolerancije u društvu – što je u odgovarajućim dokumentima definisano kao jedan od ciljeva nastave istorije – već, sasvim suprotno, doprinosi negovanju netrpeljivosti. U našoj sredini se zanemaruje da je pisanje udžbenika veoma osetljiva stvar. Tu je svaka reč od važnosti. Ipak, postoji manir podsticanja transistorijske unutaretničke solidarnosti, sa jedne, i međuetničke distance, pa i netrpeljivosti, sa druge strane. Pokušaću to da ilustrujem: ranije se govorilo o, na primer, “naseljavanju” Slovena na Balkan i o turskoj “najezdi”. A to “naseljavanje” Slovena nije bilo ništa manje razorno nego “turska najezda” nekoliko vekova kasnije. Ali, Sloveni smo “mi”, a Turci su “oni”.

 

Kakvo je uopšte naše razumevanje istorije, ako recimo imamo u vidu TV seriju o Nemanjićima koja se upravo snima? Vi ste tu već imali jedan zanimljiv komentar.

Bio je to jedan “pretkritički osvrt”… Moj je utisak da se svemu prišlo previše ideološki. Čak mogu da kažem da je ta ambicija da se kroz jednu igranu seriju kaže neka nacionalno bitna istina prilično pretenciozna. Kada su posredi takve ambicije realizovane putem masovnih medija, to se obično pretvori u neku propagandu. Moram priznati da mi je ideja da se ovakvim projektima ispunjavaju nekakve obaveze “nas kao naroda” istovremeno i komična i zabrinjavajuća. Naprosto, oseća se povišen stepen napetosti, koji je nepotreban. I naravno, stalno ponavljanje da je, eto, svojevremeno moralo da se uči o “neprijateljskim ofanzivama”, a ništa o Nemanjićima, što je notorna besmislica, ali se uvrežila i bezmalo svi to papagajski ponavljaju… Uostalom, za medievistiku, tj. naučnu disciplinu koja se bavi srednjim vekom, doslovno se može reći da je cvetala u vreme socijalizma. Ko je svima onima koji se toliko žale da su bili uskraćeni za neka znanja branio da čitaju radove Ostrogorskog, Ćirkovića, Ferjančića, uopšte plejade medievista koji su u vreme socijalizma pisali kapitalna dela naše istoriografije? Ideja da se sada, odocnelo, stvari postavljaju na svoje mesto, zapravo je specifično politizovanje kakvo je pratilo i onaj nesrećni projekat Ravna gora, ako se tog kolosalnog promašaja više iko seća. Što se mene lično tiče, dobro se sećam sjajnih dokumentarno-igranih emisija snimanih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina o srednjovekovnim temama, često prikazivanih u obrazovnom programu.

 

Da li su rehabilitacije poslednjih godina pokazatelj konfuzije koja vlada u društvu ili je zapravo to pokazatelj preovlađujućeg sistema vrednosti?

Rehabilitacije – u smislu Zakona o rehabilitaciji iz 2006. i 2011. godine –u pogledu njihove suštine, u pogledu procesne prirode sudskih postupaka, sadržaja i posledica koje imaju za samo društvo i sliku o prošlosti koju de facto uokviruju, obična su parodija ideje vladavine prava, čak i u kontekstu sve više osporavanog koncepta “tranzicione pravde” koja inače podrazumeva svojevrsne “vanredne mere” u oblasti prava. “Istočni greh” u toj oblasti bio je skandalozni zakon iz 2006. koji je na tako nesolidan način regulisao ovu osetljivu materiju, na šta su se nakalemile razobručene ideološke pristrasnosti sudija, koje je zakon ovlastio da u ovoj materiji sude i presuđuju kako im padne na pamet, pa su rehabilitacioni sudovi postali kasapnica prava kakvo je civilizovani svet do tada poznavao. Dve su posledice tih nakaradnih procesa za rehabilitaciju zločinaca: parodiranjem vladavine prava suštinski se podriva sam taj princip, a samim sadržajem, kada je reč o rehabilitaciji istorijskih ličnosti, ne zadržava se samo na tobožnjem poništenju akata komunističke vlasti već se neminovno utiče na javnu percepciju rehabilitovanih i na svojevrsnu sudsku verifikaciju revizionističkog normalizovanja njihovih postupaka i ideologije.

 

Hrvati rehabilituju Stepinca, Srbi Mihailovića, ima li sreće za te narode i njihove odnose s takvom politikom?

Meni se čini da su srpsko i hrvatsko društvo na vrlo rđavom putu jer su te sudske intervencije u pitanjima prošlosti svojim sadržajem i namerama sredstvo za cementiranje stanja “permanentne nacionalne revolucije” u kojoj se neprestano održava stanje povišene temperature, ne samo između susednih zemalja već i unutar svake od njih.

 

Zašto Srbija ne može da se opredeli između istoka, tj. Rusije, i zapada? Otkud ta podela na “rusofile” i “nemačkare”?

Unutar sloja koji se, nezavisno od teorijskih i drugih implikacija, tradicionalno označava kao intelektualna elita, ta podela o kojoj govorite je autentična. Uticajnije pozicije drže predstavnici rusofilske tendencije. Prepoznaju se, naravno, različiti intenziteti te posvećenosti, sve do toga da kod pojedinaca više ne možete biti sigurni da nije reč o ruskim nacionalistima: njihovo takozvano “srpsko stanovište” izvedeno iz ruskih interesa na Balkanu jer je u toj orijentaciji nemoguće razaznati bilo kakav racionalni interes Srbije. Osim ako je reč o interesu da se sačuva Kosovo u sastavu Srbije iako ono to de facto više nije, da se čuva ćirilica koju niko i ne ugrožava, da se brani pravoslavlje koje niko i ne napada, da se guše ljudske slobode i prava u ime raznih umobolnih ideoloških konstrukcija koje, osim što nekome “na prvu loptu” zvuče široko prihvatljivo, nemaju nikakav sadržaj. Na primer – porodične vrednosti, to je naročito popularna mantra. Ako to znači da nema nasilja u porodici, da se podstiče ravnopravnost članova porodice, da se afirmišu prava deteta – ko bi razuman mogao biti protiv toga? Ali ne radi se o tome, naravno. Radi se o projekciji autoritarne patrijarhalne porodice po onoj formuli – bog, kralj, domaćin i slične gluposti… E sad, sve to što nema nikakav sadržaj ili ima zastrašujući sadržaj Rusija će principijelno da brani, ali Srbija ne sme da naljuti svoju moćnu zaštitnicu jer je to granica njene principijelnosti.

 

OVDE SE UZURPACIJA NAPROSTO SMATRA NORMALNIM STANJEM, ČAK POŽELJNIM

 

No, nemam nikakve sumnje da je interes Srbije, njenih građana, u postojećoj konstelaciji da se nađe u EU i u NATO, a da pri tome onoga ko zastupa drugačiju orijentaciju niko ne proganja, ne zatvara, ne otpušta iz službe. Ali zaista je nemoguće benevolentno izlaziti u susret iracionalnim i verovatno samo tobožnjim “plašnjama” eufobičara da im je ugrožen identitet ako se pomeraju granice zaštite ljudskih i građanskih sloboda i prava.

 

Kako vama izgleda javna scena, vidite li neku mogućnost za normalizaciju srpskog društva?

Javna scena izgleda poražavajuće. Vlast ima svu moć, sklona je svakoj vrsti zloupotreba, nekompetentnost je dostigla razorne razmere, a takozvana transformacija radikala u naprednjake stvorila je jedan zaista osoben politički kontekst. Naime, mi sad imamo jednu svemoćnu političku opciju koja je oslobođena bilo kakve principijelne politike. U ideološkom sloju njene političke biti, a manifestno i u načinu vladanja – ona je radikalska, ali je očito preovladalo shvatanje da tako ne ide, iz mnogo razloga. I tako je nastala jedna politička skupina koja, dokopavši se konačno vlasti, ako proceni da joj je to u interesu, sada već može da učini apsolutno sve što poželi, uključujući i zaokret ka staroj politici jer sada nastupa sa pozicije potpune moći. Sa njima je svaki ishod podjednako moguć, sve zavisi od procene oportunosti jedne ili druge politike u pogledu osnovnog cilja – opstanka na vlasti: ako je po pragmatizmu – u EU, ali defanzivno, što sporije; ako je po srcu i uverenju – u suprotnom smeru, pa dokle se ovog puta dogura.

Tu nema nikakve principijelnosti, nikakve politike, nikakve vizije: samo puko nekompetentno administriranje, ali uz povremenu ideološku legitimaciju za koju je zadužen sam Vučić, koji samim tim što ne govori na isti način kao devedesetih stvara iluziju da je to nešto bitno drugačije. Istovremeno, postoji čitav niz minornih tipova po nekakvim kancelarijama za Kosovo, u Kabinetu predsednika, u samoj Vladi ili čak van vlasti, ali za koje je jasno da su joj bliski, kojima je prepušten zadatak nacionalne galvanizacije niskog intenziteta, pri čemu je u svakoj prilici, ako se pretera, moguće pozvati se na to da je reč o ličnom stavu nekog ko, uostalom, i ne artikuliše politiku ili ko je, jednostavno, loose cannon.

 

A kako gledate na ulogu opozicije?

U jednom delu demokratske opozicije – ne govorim nužno o politički organizovanim pojedincima – postoji bojazan da bi zemlja ponovo mogla da se strovali u varvarstvo. Otuda spremnost da se podrži štošta od onoga što vlast čini, a što deluje kao korak u suprotnom pravcu od takvog scenarija. Takva pozicija je objektivno kompromitujuća iako je teško ne prepoznati u tom pristupu jednu možda i naivnu odgovornost prema društvu. Sa druge strane, drugi deo demokratske opozicije frontalno nastupa protiv politike vlasti, bez obzira na ono što je konkretan sadržaj te politike, opravdano smatrajući da šta god da vlast radi – radi prevashodno u interesu svog što dugotrajnijeg štetočinskog opstanka. Tu je i ovaj mrak sa desnice, od Jeremića pa nadalje, koji je idealna opozicija za vlast koja želi da se predstavlja kao proevropska. U svom ekstremnom delu ta je opozicija zasad strašilo, ali u perspektivi – idealan budući partner ako vlast više ne bude želela da glumi da je nešto drugo u odnosu na ono što u biti jeste. Za vlast je to win-win pozicija.

 

Predsednik je nedavno pozvao na dijalog o Kosovu, šta mislite o tome?

U ovakvoj atmosferi dijalog uopšte nije moguć, a neučestvovanje u dijalogu povlači optužbe za izbegavanje jedne veoma važne teme. Treba naći formu: ne pristati na imitaciju nekakvog dijaloga, ali se ipak nedvosmisleno izjasniti.

 

 

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić

Novi magazin, 12. oktobar 2017.