Vlast i opozicija: Sukob na desnici

Mržnja. To je zlatna nit aktuelnog režima koja uništava šanse bilo anti-EU desnici, jer se ljudi ipak pribojavaju izolacije, bilo nekoj doslednijoj proevropskoj političkoj opciji, koja se doživljava kao izdajnička, kaže u razgovoru za Novi magazin istoričar Srđan Milošević

 

Srđan Milošević, istoričar

 

Kao neko ko živi u Srbiji, ja sam za to da se u datim okolnostima realizuje jedan liberalan, građansko-demokratski poredak, ističe dr Srđan Milošević, saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Ali do toga smo došli tek na kraju. Razgovor je, naravno, počeo od ovih vrelih dana još vrelije teme – Kosova.

 

Izgleda se Srbija nalazi pred sudbonosnim odlukama. Reč je, naravno, o Kosovu. Kako vidite današnji trenutak u Srbiji?

Jasno je da postoji zahtev da se rešava pitanje Kosova i sad se licitira mogućim rešenjima od kojih svako podrazumeva pravno obavezujući sporazum čiji se sadržaj još jasno ne iznosi, a u etar se puštaju različite informacije. Stvara se atmosfera da se rešenje približava, ali ne bi bilo iznenađujuće ni da čitava stvar propadne. Deo nenormalnosti političkog stanja u Srbiji jeste to što je sve netransparentno i što su svi, pa i sasvim suprotni ishodi, podjednako mogući. Ali, u ovom trenutku se čini da se približavamo nekakvom rešenju.

 

Kako u tom kontekstu vidite predsednika Vučića? Kakve su njegove namere i čega se boji?

Vučićevu politiku teško je i opisati, a da to zvuči konzistentno, a kamoli objasniti nekim jasnim strateškim ciljem. To je niz postupaka koje su svi svojevrsni politički paradoksi, voluntarizam sa samo jednom crvenom niti: održavanje na vlasti. Ako je to moguće uz nacionalističku politiku ili makar retoriku – utoliko bolje; ako ne može – onda kako može. Što izgubi na mostu, naplati na ćupriji, negde se uzdrži i povuče, negde izbije stari radikal. To je stanovište defanzivnog nacionalizma: napušta sve što mora napustiti kako bi sačuvao sve što može da sačuva od tog ideološkog bagaža, ali je cilj jedan – ostanak na vlasti. Naravno, svako ko se dokopa vlasti teži da tamo i ostane, ali Vučić je toga radi spreman na najrazličitije kontradiktornosti. Činjenica da je potreban Zapadu amortizuje kritiku zbog odsustva demokratije u Srbiji, pri čemu je i inače taj kriterijum poprilično izgubio na značaju u Evropi. Sve je na nivou politikantske taktike. Čak i ono što liči na strateško opredeljenje isključivo je u pomenutoj funkciji i u opisanom ključu: odnos sa EU je iznuđeni brak iz računa, EU podržava sve neprijatelje Srbije, pa i Kosovo, a Rusija je i prijatelj, i brat, i slovenska duša, ali ako ne idemo u EU, deca u Srbiji će biti “najgladnija u regionu”. To je otprilike narativ…

 

DEO NENORMALNOSTI POLITIČKOG STANJA U SRBIJI JESTE TO ŠTO JE SVE NETRANSPARENTNO I ŠTO SU SVI, PA I SASVIM SUPROTNI ISHODI, PODJEDNAKO MOGUĆI

 

Što se tiče spoljnopolitičke orijentacije – u meri u kojoj svaka vlast u Srbiji, nažalost, zavisi od tih faktora, a ta je zavisnost velika – Vučić pokušava da umilostivi i jedne i druge, a verovatno se jedino i plaši gubitka podrške jednih ili drugih ili i jednih i drugih. U unutrašnjoj politici je lakše: poslednja i vrlo uspešna odbrana Vučićevih takozvanih “nepopularnih mera” jeste njegov politički kredit iz devedesetih. Tužno je, ali očigledno da građani pokazuju spremnost da podnose čak i direktne udare na ionako mršav standard onda kada to čini ova vlast iako bi za istovetne postupke neku prethodnu na izborima žestoko kaznili. “Politički pedigre”, mnogo više nego stvarni rezultati u bilo čemu, ono je što održava ovaj režim i zato može da čini sa državom doslovno šta poželi. Vučić je tu pronašao formulu koja radi kod građana: ne vodi politiku koja bi Srbiju bacila u izolaciju i nazad u bedu, ali ako već mora da se balansira, onda neka balanser bude baš onaj koji ima takav “politički pedigre”.

 

A opozicija? Kakav je njen odgovor na aktuelne dileme i ima li ona uopšte odgovor?

Opozicione stranke nemaju politički odgovor i teško da mogu uspešno da konkurišu režimu. Biračko telo je ogromnom većinom daleko udesno. Vučić je te birače pridobio utoliko što oni u njemu i dalje vide radikala iz devedesetih, naročito u kontekstu regionalnih odnosa, ali opreznijeg, onog koji je uvideo da se ne može konfrontirati sa svetom, pa ni s tim susedima. Ali makar da se održava ta mržnja. To je zlatna nit koja uništava šanse bilo anti-EU desnici – jer se ljudi ipak pribojavaju izolacije – bilo nekoj doslednijoj proevropskoj političkoj opciji, koja se doživljava kao izdajnička. Od leve alternative jedva da postoje i tragovi. Vučić je uspešno “prodao” priču da Srbija mora u EU i da jedino on to može da ostvari štiteći nacionalne interese. I da se razumemo: “antievropski”, “proevropski”, NATO, anti-NATO – to je jedan bedan politički narativ. Postiđujuće je uopšte govoriti u tim pojmovima 2018. jer ono zbog čega su naše stranke proevropske i antievropske, prozapadne ili antizapadne, poodavno više nema nikakve veze sa stvarnošću u Evropi i svetu. Ali mi smo zarobljeni u patologiji rešavanja zadataka koji bi trebalo da su već rešeni.

 

VEĆI DEO OPOZICIJE SVE SE VIŠE POZICIONIRA UDESNO OD VUČIĆA, U NADI DA NJEGA PREDSTAVE KAO NEKAKVOG IZDAJNIKA KOSOVA I TAKO PRIDOBIJU BIRAČE. OVA KALKULACIJA OPOZICIJE JE POGREŠNA

 

Čini li vam se u tom kontekstu da opozicija zapostavlja evropsku opciju i evropske integracije, nastojeći da se s Vučićem nadmeće u nacionalizmu. Može li ona tu bitku da dobije?

Veći deo opozicije sve se više pozicionira udesno od Vučića, u nadi da njega predstave kao nekakvog izdajnika Kosova i tako pridobiju birače. Ova kalkulacija opozicije je pogrešna: oni koji se i dalje drže takvih narativa o tobožnjim izdajnicima uglavnom su upravo Vučićevi glasači, njih prepariraju instrumentalizovani mediji i veruju da su izdajnici i plaćenici svi drugi. Oni koji nisu Vučićevi glasači, a pristaju na taj pogani narativ, još su gori od Vučića i SNS. Opozicija, želeći da tuče Vučića na kosovskom pitanju, udaljava Srbiju od evropskih procesa za koje (procese) je Vučić već ubedio većinu birača da podrazumevaju nužnost, pod pretpostavkom da baš on tu ima glavnu reč. Naravno, objašnjenje za to je umnogome jedna klijentelistička mreža koja se isplela oko SNS i koja sledi politiku stranke koja obezbeđuje egzistenciju, neki poslić, privilegije. Vučićevi podržavaoci su “utrobno” protiv EU, ali ako Vučić kaže da tu može da bude neke koristi, onda zašto da ne? Nema tu nekih načelnih razloga ni za ni protiv, većinu zapravo i ne interesuje priča o Evropi, osim kad treba da se napadnu “izdajnici”.

 

Treba li opozicija da se ujedini oko jednog cilja, a to je da sruši Vučića, ili treba da radi na formulisanju programa?

Opozicija se mora koncentrisati na sopstveni program i pronaći nove ljude, ako te stranke misle da opstanu kao faktor politike. Njihov zadatak je da uvere ljude u ispravnost rešenja koja nude. Razume se, tu imam u vidu i političke proteste. Mislim da se otvorio prostor i za neke nove političke opcije. Naravno, stranke se mogu udružiti, ali neki kriterijum bi morao postojati. Minimum koji bi iz moje perspektive bio prihvatljiv jeste vernost demokratiji, vladavini prava i ljudskim pravima. To bi, možda, i značilo nešto. Ali takvog udruživanja nema ni na vidiku. Ne može se negirati da je Vučićev režim takav da zahteva izvesne “vanredne političke mere” u opozicionom delovanju i u tom smislu objedinjavanje bi imalo smisla. Ali tada se formuliše jednostavna programska platforma, u kojoj se i ne nude odgovori na pitanja oko kojih postoji duboko programsko neslaganje. Najnoviji pokušaj objedinjavanja opozicije očito je otišao dalje od toga, izašao je sa desničarskim programskim ciljevima, pa je obuhvatio i stranke koje su sve drugo pre nego demokratske. Odnos vlasti i opozicije postao je sukob na desnici.

 

Šta mislite šta bi moglo da bude realno rešenje za Kosovo?

Vučiću uspeva da lagano ide putem rešavanja statusnog pitanja, ali uz narativ da je za sve kriv Zapad, kako je to nametnuta nepravda sveta koji nas mrzi. U međuvremenu režim Zapadu uzvraća povremenim davanjem oduška toj frustraciji, što je sokačka politika na nivou pokazivanja srednjeg prsta – freskopisani voz, Dačićeve primitivne eskapade, Vulin kao takav, konfabulacije onog Đurića, koji je i simbol te politike. To je onaj “e nek si im reko” odušak… Tako se, kao, čuva dostojanstvo… Takav pristup sam svojevremeno nazvao “ni Kosovo ni Evropa” jer se Kosovo neće “vratiti”, a Evropa – u onome u čemu još uvek nešto vredi – neće doći.

Postoje dva realna rešenja: jedno je takozvani zamrznuti konflikt, sa svim posledicama po spoljnopolitički položaj Srbije, pre svega u Evropi, a onda, linearno, po sve ono što u Srbiji zavisi od tog odnosa. To znači zamrzavanje odnosa i sa Zapadom. I to na neodređeno. Drugo je rešavanje statusa, što vodi “pravno obavezujućem sporazumu” statusnog karaktera. Ako do ovog drugog ishoda dođe, bilo bi važno uložiti svaki napor da se sa Kosovom uspostave što je moguće korektniji odnosi. Manevarski prostor za neko treće rešenje više ne postoji.

 

REHABILITACIJE I SLUŽE TOJ SVRSI DA SE PREKO REHABILITACIJE NAVODNIH ŽRTAVA KOMUNISTIČKE REPRESIJE REHABILITUJU OPSKURNE IDEJE

 

Vi ste istoričar, jesmo li nešto naučili iz istorije. Razlikujemo li istoriju i mitologiju. To jest, kakva je uloga intelektualne elite u mitskom tumačenju istorije?

Istorijske situacije su neponovljive, splet uzročnosti nije uvek dovoljno poznat i nedvosmislen, situacije koje nalikuju jedna drugoj mogu imati bitno različite uzroke. Istorijska analiza, otuda, teško može biti korisna u konkretnim strateškim opredeljenjima, naročito kada su nam u trenutku kada se odluka donosi mnoge bitne pojedinosti nepoznate. Zato se često pribegava varljivim analogijama. Dobro, postoje neke empirijske generalizacije, ali ono čime istorija može da doprinese jeste otkrivanje lanca uzročnosti u konkretnim situacijama. To se zapravo svodi na pitanje utemeljenosti argumentacije za jedno ili drugo rešenje. To često doprinosi mirnom rešavanju konflikta jer se obično kaže da je neprijatelj “onaj čiju stranu priče ne znamo”. Međutim, ne treba zaboraviti da se u temama od značaja za društvo prepliću činjenice i vrednosti. Elementarna profesionalna dužnost istoričara je da ne prećuti ništa što bi moglo biti od bitnog značaja za razumevanje onoga o čemu se govori. To prećutkivanje je rodno mesto mitova.

 

U vezi s tim, neizbežno je pitanje odnosa sa Rusijom. Kako vi vidite te odnose kroz istoriju?

Rusija je velika sila. Kod dela javnosti postoji uverenje da je ona drugačija od drugih velikih sila po tome što je u političkom delovanju rukovode principi, bratska slovenska ljubav, a ne interesi. Nota bene, uprkos histeriji protiv tobožnjih evrofanatika, ne poznajem nikoga ko ima idolatrijski odnos prema Junkeru, dok je na suprotnoj strani tog ideološkog kontrapunkta stanje drugačije u odnosu na Putina. Nešto ublaženija varijanta tog mišljenja jeste da su interesi Srbije i Rusije kompatibilni, pa da se zbog toga treba oslanjati na Rusiju. Previše je zahtevno detaljno ulaziti u istorijat odnosa Rusije i Srbije. No, kakve god da su bile namere Rusije na Balkanu, njen uticaj je mogao biti, i bio je uvek samo delimičan i uvek zavisan od odnosa velikih sila i – isprva u manjoj, a danas u znatnoj meri – od spremnosti balkanskih naroda i država da se tom uticaju prepuste, da Rusiju prizovu ili priznaju kao zaštitnika ili arbitra. Za razliku od Austrije, odnosno Austrougarske, na primer, koja je tu bila fizički prisutna, Ruski uticaj je bio više posredan. Tako je i danas u odnosu NATO – Rusija: NATO je fizički prisutan, a Rusija samo politički, doduše vrlo agresivno.

 

Zloupotrebljava li Rusija danas Srbiju za svoje geostrateške interese? Kakva je uloga Rusije u Evropi danas, a na Balkanu posebno?

Odnos snaga se jasno pokazao 1999. godine. Rusija je danas vojno i ekonomski jača nego 1999, ali ne postoji šansa da bi i današnja Rusija mogla išta da preduzme u slučaju neke vojne intervencije NATO bilo gde u regionu. Rusija ima srazmerno veliku, ali perifernu zainteresovanost za Balkan, iz čega proizlazi spremnost da ostvari strateško ekonomsko prisustvo, pre svega preko energetike, te da stvara svoju klijentelu među političkim establišmentom, u političkom podzemlju, u obaveštajnim krugovima, ali i u vidu raznih, mahom ekstremističkih organizacija. Tu je Rusija uvek bila prilično uspešna. Pošto nema snage da regionu nametne određenu politiku, da bude vojno prisutna, njena uloga na Balkanu svodi se na pokušaje destabilizacije snaga koje su orijentisane ka EU i NATO. To je logika velikih sila, one se tako ponašaju. Sa stanovišta interesa država u regionu – ta politika je destabilizujuća, što, razume se, ima negativne političke, socijalne, ekonomske konsekvence. Srbija je u ekstremno nepovoljnoj poziciji: uticaj EU i NATO u regionu nesrazmerno je veći nego uticaj Rusije. U Srbiji – taj odnos je drugačiji nego u regionu, utoliko što je uticaj Rusije znatno izraženiji nego drugde, ali i dalje nije onaj koji preovladava. Čini se, međutim, da nestrpljenje raste na svim stranama i Vučić ima razloga za brigu kako god da se pozicionira. Najtužnije je što Srbija zavisi od strpljenja jednih i drugih, od ličnih ambicija i strahova, a ne od volje samih građana Srbije, koju su njene elite politikom prema Zapadu i prema Rusiji vezale u ludačku košulju.

 

POŠTO NEMA SNAGE DA REGIONU NAMETNE ODREĐENU POLITIKU, DA BUDE VOJNO PRISUTNA, ULOGA RUSIJE NA BALKANU SVODI SE NA POKUŠAJE DESTABILIZACIJE SNAGA KOJE SU ORIJENTISANE KA EU I NATO

 

Kako vidite politiku koju danas vodi Srpska pravoslavna crkva. Da li je ona u korist srpskog naroda ili sve više liči na politiku iz devedesetih?

Crkva je takozvana “nacionalna institucija” koju su problemi nacije, čija je ona duhovno središte, u pogledu sposobnosti potrebnih za njihovo razumevanje i rešavanje visoko nadrasli. SPC je, zapravo, deo problema. Patrijarh i vladike ponašaju se kao da se moralni autoritet njihove verske organizacije na koji plediraju kao “božja administracija” na zemlji može transponovati u politiku. Ipak, obim njihovog uticaja u društvu srazmeran je tome koliko su popovi spremni da servisiraju vlast i koliko je vlasti potrebno da koristi njihove usluge. Eventualni sukob vlasti i SPC smestiće crkvu, makar trenutno, na političku marginu, gde bi i trebalo da bude, ali će ona, kao i uvek, delovati kroz razne kanale, mahom preko tih reakcionarnih desničarskih organizacija, a i tu je takođe zanimljiva veza sa Rusijom…

 

Da li je proces priključenja Evropskoj uniji condicio sine qua non izgradnje Srbije kao moderne evropske države i onemogućava li zbog toga odustajanje od evropskih integracija uspostavu Srbije kao liberalno-demokratske države?

Moja politička uverenja su levičarska i nisam zagovornik liberalne demokratije kao optimalnog političkog uređenja, a još manje osterijanskih mera u ekonomiji. Mišljenja sam da je liberalna demokratija jedna regresija, čak i u odnosu na socijalnu demokratiju. Rekavši ovo, podvlačim da te stvari ipak treba posmatrati dijalektički i kontekstualno, a ne dogmatično. Nije svejedno u kakvoj će se formi učvrstiti sistem nastao kontrarevolucijom u Istočnoj Evropi: hoće li biti liberalan i građansko-demokratski ili nacional-antidemokratski, što se eufemistički naziva “iliberalna demokratija” (nacionalno-demokratska formula nije sama po sebi nemoguća konstrukcija, ali kod nas ne postoji kao politička opcija). Drugo, nikakva radikalna promena svet-sistema neće se dogoditi u Srbiji ili nekoj drugoj zemlji periferije. Iskustvo Oktobarske revolucije je vrlo bolna lekcija o tome! Dakle, da živim u Nemačkoj, imao bih drugačiju perspektivu, ali kao neko ko živi u Srbiji, ja sam za to da se u datim okolnostima realizuje liberalan, građansko-demokratski poredak. A sa stanovišta takvog cilja, EU predstavlja standard iako se u samoj EU od tog standarda odstupa. Dogodili su se, naime, u nekim zemljama, poput Mađarske i Poljske, involutivni procesi i nema garancije da se tako nešto ne bi dogodilo i Srbiji. Onda bi sve, naravno, bilo zabadava. Pridruživanje Uniji vidim kao mogućnost ograničavanja samovolje političkih elita. Ali sve dalje od toga je na ljudima: da li će osvestiti potrebu da se njihovo građansko i ljudsko dostojanstvo, makar kao političkih subjekata, uvažava uvek, svuda i od svakoga? Ovi pregovori o pridruživanju treba da posluže kao impuls građanima za to. Nažalost, sve je manje nade da će se ovo očekivanje ostvariti. Ljudi ovde i dalje misle da su ljudska i građanska prava nešto tuđe, nešto što ne pripada (i) njima.

 

Rehabilitacije

Vi ste mnogo pisali o rehabilitacijama. Kakva je njihova funkcija? Čini se, naime, da sudski procesi za rehabilitaciju pojedinih istorijskih ličnosti čak manje rehabilituju same te ličnosti, a više neke retrogradne ideje koje su oni zastupali.

Najpre, zakonska osnova na kojoj počivaju te rehabilitacije, naročito zakon iz 2006. na osnovu kojeg je sprovedena većina najspornijih rehabilitacija i koji je imao samo devet nesuvislih članova, zapravo je jedna parodija na pravo, jedno juridičko ruglo. Da bi neko bio rehabilitovan, morao je da bude žrtva ideološkog i političkog progona. U utvrđivanju da li je neko bio žrtva ideološkog i političkog progona polazi se od toga da li je bio ideološki i politički protivnik komunista. Ako jeste – svi eventualni proceduralni propusti u sudskom postupku protiv takve ličnosti, svaki oblik kažnjavanja, mogu se bez ikakvog dokazivanja uzeti kao ideološki i politički motivisano nasilje. Uopšte se ne pretpostavlja mogućnost da je do eventualne procesne greške došlo usled pogrešne primene prava, pogrešne ocene dokaza i slično. Formula glasi: procesna nepravilnost jednako ideološki i politički progon. Dakle, kad imamo u vidu na kako bednu osnovu je bio postavljen proces rehabilitacija do 2011, kada imamo u vidu da je upotrebljen baš izraz rehabilitacija, kada imamo u vidu ko je sve rehabilitovan – dovoljno je jasno da se zapravo radi upravo o implicitnoj osudi sistema koji je te, danas rehabilitovane pojedince, sa ili bez sudske ili administrativne odluke kaznio ili izložio represiji. Sa druge strane, nesumnjiva implikacija proistekla iz samog zakona jeste da se rehabilitacijama utvrđuje da je rehabilitovani zapravo žrtva ideološkog i političkog progona, što je samo na pola koraka od tumačenja da je i delovanje rehabilitovanog bilo zapravo ispravno. Taj polukorak se u javnosti redovno i načini… Tako kako su postavljene, rehabilitacije i služe toj svrsi da se preko rehabilitacije navodnih žrtava komunističke represije rehabilituju opskurne ideje. To je društvena funkcija rehabilitacija, a ne nekakvo tobožnje konstituisanje vladavine prava.

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 381-382, 16. avgust 2018.

 

 

Leave a Comment