Zašto kada je o Kosovu reč vreme ne radi za Srbiju i o svemu što je s tim povezano, a s tim je povezano sve

 

Intervju Žarko Korać, samostalni poslanik

 

Ovo što danas vidite, to je srpski put u demokratiju. I u evropske integracije. Bio je jedan čistiji put, Đinđićev, ali je on prekinut odmah na početku. Sukob Đinđića i Koštunice nije bio personalni nego politički, idejni. Pa – pobedio je Koštunica. Sad, posle toliko godina, Đinđić je mrtav, Koštunica je dugo van politike, ali je jasno – Koštuničina priča je pobedila. Politika, ciljevi i sredstva, sve je to bilo ispravno, samo je Milošević to malo loše obavio. A možda i nije. Tim rečima je Žarko Korać, trenutno samostalni poslanik u Skupštini Srbije, završio ovaj intervju. A evo kako je počeo.

 

Kuda ide Srbija, tj. čemu ovo vodi? Da krenemo od dijagnoze da bismo videli ima li nam leka.

Srbija je prvi put posle Slobodana Miloševića dobila autoritarnog lidera. Zoran Đinđić uopšte nije bio autoritaran lider, Koštunica je bio parcijalno autoritaran, Boris Tadić je govorio autoritarno, ali on svakako nije sistem vlasti napravio kakav je danas, tako da se ni za njega ne može reći da je bio autoritaran lider. Ali, između Miloševića i Vučića paralela je očigledna. Na onim prvim izborima, devedesete, pored slike svakog kandidata Socijalističke partije Srbije bila je Miloševićeva slika. To su neki ljudi zaboravili, mlađi naravno i ne znaju, znači tu su uvek bile dve slike. Kao kapo di tuti kapi. Danas je u Srpskoj naprednoj stranci isto – ne samo na državnim nego i na svim lokalnim izborima dominira Vučićeva slika. Slika lokalnih funkcionera gotovo da i nema, tako da je zapravo još i gore nego za vreme Miloševića. Vučić to, naravno, ne kaže izričito, ali nam suštinski jasno poručuje da je u Srbiji došao trenutak za prosvećeni apsolutizam. A kao što znate, na Balkanu od prosvećenog apsolutizma ostane samo apsolutizam.

To se očituje u još jednoj stvari. Trenutni predsednik Srbije, ranije premijer, vrlo često govori o narodu, tj. o njegovoj nezahvalnosti, o tome da narod njega ne shvata, pa je on onda ljut na narod i slično. Tako da je Vučić gotovo stigao do onoga što se zove majestatni plural, gde vladar govori o sebi u množini – “mi”, misleći na sebe i svoj narod. Ne znam nijednog političara za poslednjih 27 godina koji je rekao: evo, narod mi ne da, narod me ne razume. To je inače definicija klasičnog populizma, da između vladaoca i naroda nema ničega, institucije su nepotrebne.

Druga karakteristika aktuelnog stanja je da se, kao i u Miloševićevo vreme, opozicija tretira kao izdajnička. I ne samo da je izdajnička nego i radi za strane službe. To govori visoki funkcioner Službe državne bezbednosti, koji je, uzgred, poslanik Srpske napredne stranke u parlamentu, što nisam siguran da je u skladu sa propisima.

I treće, što na neki način proizlazi iz prethodne dve karakteristike, u ovom trenutku mi imamo nastojanje jedne stranke, štaviše jednog čoveka, da praktično sve aspekte društvenopolitičkog života stavi pod svoju kontrolu. Sa medijima je to uglavnom već urađeno, slično je i sa nezavisnim institucijama, pogledajte šta se radi sa sudstvom povodom ustavnih promena, gledajte REM koji bi trebalo da bude sasvim nezavisno telo, a osoba koja govori u ime REM-a bez ikakvog zazora se ponaša kao politički zastupnik Srpske napredne stranke. Od institucije do institucije ako idemo, vidi se kako ih preuzima stranka na vlasti. Ja ne mislim da je to trajno i da će trajati doveka, ali u ovom trenutku je to strašno gledati.

 

ŽARKO KORAĆ: KAO U VREME MILOŠEVIĆA, DANAS SE ZA OPOZICIJU OPET GOVORI DA JE IZDAJNIČKA

 

A kao da mu i međunarodne okolnosti idu naruku?

Nesumnjivo. Evropa se bavi Bregzitom, budžetom Italije, oči sveta su uperene u Južno kinesko more, Severnu Koreju, ljudi se pitaju šta će još doneti američko-kineski trgovinski rat, da li je stvarno moguć sukob NATO i Rusije… Takva situacija može kod Vučića da stvara osećaj da je njegova politika sedenja na tri ili četiri stolice vrlo uspešna. U stvari, spoljna politika Aleksandra Vučića liči na spoljnu politiku Vuka Jeremića. To su Rusija, Evropska unija, Sjedinjene Američke Države i Kina. Pa ne vidim zašto napadaju Vuka Jeremića i njegove političke poteze, kad su oni potpuno isti. Ili ih možda napadaju baš zbog toga.

 

Da se vratimo na domaći teren. Poslednji put je Vučić rekao da ga narod ne razume povodom Kosova. Čini se da je ključna dilema sada: zamrznuti konflikt – biće ili neće biti?

Vučić često govori potpuno protivrečne stvari o raznim temama, ali hajde da budem dobronameran prema njemu i da kažem šta je u osnovi njegovih reči. On je, dakle, rekao da je to problem koji moramo da rešimo jer će nas opterećivati generacijama i da zamrznuti konflikt nije dobra solucija. On to jeste rekao više puta i ja se s tim slažem. On je, takođe, pokazao meru političke hrabrosti kad je otišao u Brisel, seo sa Tačijem i vodio te razgovore. Problem Mogerinijeve i tih pregovora u celini jeste u tome što ključna stvar, koja je trebalo da bude nekakav most ka rešenju problema, zajednica srpskih opština na severu Kosova – a opet, naravno, da bi se moglo reći da je ta runda kosovskih pregovora završena – ostavljena je potpuno bez sadržaja. Da stvar bude teža, na Kosovu u ovom trenutku imamo vrlo nestabilnu vlast i velike sukobe među političkim liderima Albanaca. To nema veze ni sa Srbijom ni sa Vučićem. Mislim pre svega na rivalitet Tačija i Haradinaja, a u poslednje vreme pojavljuje se i predsednik parlamenta Veselji. Zašto je Tači prihvatio tu ideju o razgraničenju ostaće za mene mala misterija, ali je to u svakom slučaju naišlo na vrlo negativne reakcije na Kosovu. U stvari, moram reći da Tači, kao predsednik Kosova, zapravo nema nikakvu podršku oko te stvari. Verovatno je on mislio da na taj način u pregovore uvede temu Preševa, Preševske doline. Što se pokazalo kao slaba računica. Sa druge strane, Vučić je smatrao da ima jaku kartu u ovim pregovorima zato što je Haradinajeva vlada zapravo manjinska jer jo Srpska lista daje većinu. Ona to objektivno i jeste jer je veliko pitanje kako će posle sledećih izbora izgledati kosovska skupština. Svakako će Albin Kurti, koji stalno tamo baca suzavac, bolje proći na tim izborima. Da ne bude nejasno šta zastupa Albin Kurti – on smatra da je Kosovo de facto nezavisno, da međunarodna zajednica treba da se povuče i da Kosovo prosto bude ono što on smatra da treba da bude – nezavisna država, bez tutora. Pretpostavljam da je mnogim Albancima na Kosovu to primamljiva ideja, posebno mlađim ljudima, koji su uvek radikalniji nego stariji. Zapadu, međutim, baš zbog toga novi izbori ne odgovaraju. Tako da su ti pregovori zapeli u jednom vrlo čudnom trenutku: Albanci ne žele da daju nikakav sadržaj ideji zajednice srpskih opština, a sa druge strane Vučić ni na koji način nije nagovestio šta on zapravo tu očekuje. Moj je utisak da sve drugo proističe iz ovog problema. Svi drugi problemi, kojih nije malo, zapravo su rešivi, pa i te Gazivode, u okviru nekog šireg ili sveobuhvatnog sporazuma – ko dobija koliko struje, ko šta kontroliše, to se sve može rešiti. Postoji ona engleska poslovica: Gde je volja, tu je i rešenje. I to je tačno.

 

Šta u tom kontekstu znači činjenica da su sledeće godine izbori za Evropski parlament?

Plašim se da u Srbiji postoji očekivanje, koje još nije izraženo, da bi ti izbori mogli da imaju dvostruki značaj za Srbiju. S jedne strane, to je jači prodor desnih, čak i krajnje desnih stranaka u parlament, koje ne bi bile tako naklonjene Kosovu. Jer, budimo realni, danas su desne stranke u Evropi uglavnom antiislamske, ne i antialbanske, ali im je moguće prodati Kosovo kao islamsku tvorevinu iako ono to, naravno, nije. Sa druge strane jačanje desnice u Evropi, što bi svakako usporilo, ako ne i zaustavilo u ovom trenutku proširenje Evropske unije. I jedno i drugo zapravo odgovara nacionalistima ovde. Što je po mom mišljenju loše za Srbiju. Zato bi Srbija morala iskoristiti period do izbora za Evropski parlament da ipak nađe rešenje za Kosovo. Dakle, ne mislim da ovde vreme radi za Srbiju i mislim da će posle tih izbora Srbija biti u težem položaju.

 

Zanimljivo je da opozicija, tačnije njen dobar deo, ako ne i veći, navija za zamrznuti konflikt i da pokušava da se s Vučićem nadmeće u patriotizmu upravo na tom kosovskom pitanju.

Najpre treba reći da opozicija, objektivno gledano, nije mogla da omete nikakvo rešenje, pa se na nju ne može ni svaljivati odgovornost što do sporazuma, kakvog god, nije došlo. Sa druge strane, ne vidim kako nerešavanje kosovskog problema može da odgovara opoziciji. Meni se čini da više odgovara Vučiću jer Vučić u tom slučaju ispada veliki patriota. Evo, Dačić je to već rekao – pošto je Dačić najveći cinik i najveći oportunista u srpskoj politici – “nećemo mi kao banana republika prodati Kosovo, mi smo moralni ljudi”. Znači, Vučić već stvara rezervnu poziciju. Tako da, obratno, Vučića treba podržati u pokušajima, navodnim ili stvarnim, da reši Kosovo zato što je to za njega teže, time bi ga opozicija praktično dovela u teži položaj. Mada, naravno, ovde ne treba zaboraviti da neki u opoziciji u Srbiji zapravo i ne žele rešenje kosovskog problema i zalažu se za zamrznuti konflikt.

 

Kako u tom kontekstu gledate na ulogu i uticaj Rusije?

Kod nas se stalno pomera u stranu ekstremno ozbiljna tema ruske propagande u našim vodećim medijima. Rusija je ozbiljno ušla u naše medije, prilično je jasno meni da je to korupcija, da oni to plaćaju. Ne radi se o tome da vi citirate Sputnjik ili Russia today. Legitimno je da se povremeno, pa i često, prenose njihove informacije i stavovi. Ali ovde postoji tabloid koji dve godine svakoga dana na naslovnoj strani ima ili Putina ili ogromne uspehe Rusije, pre svega u sferi naoružanja. Stalno se prikazuje da će, ako izbije rat, Rusija pobediti istog sekunda iako sam Putin govori sasvim ispravno – bojim se da u tom ratu niko ne bi preživeo. Mene, dakle, strašno brine to što je u režimskim medijima tako jak ruski faktor. To pokazuje sistemsko nastojanje Rusije, koja ovde vodi grčevitu borbu za stanje svesti u javnom mnjenju. Rusija to radi sistematski, ona je očigledno uložila pare, ona strateški tu ulazi i većina tabloida koje kontroliše vlast zapravo su proruski, i to izrazito proruski.

 

A državna politika?

Jasno je da Srbija pokušava da na Balkanu učini uslugu Rusiji kad god može. To je, nažalost, bilo prilično očigledno u slučaju Makedonije i manje očigledno u pogledu Republike Srpske. U slučaju Makedonije o tome govori izjava ministra spoljnih poslova Dačića – koju je kasnije pokušao malo da ublaži – šta on ima da čestita Grčkoj i Makedoniji na Prespanskom sporazumu. Srbija je umešana u onaj pokušaj puča, tj. upad u makedonski parlament. Dakle, ima niz poteza aktuelnih vlasti koji nisu bili prijateljski prema Makedoniji. A Srbija zapravo ima ogroman interes da Makedonija bude stabilna. Ako ništa drugo, Srbi žive na nekoliko mesta u Republici Makedoniji, a posebno u Skopskoj Crnoj Gori, koja je praktično uz našu granicu.

Kada je reč o Republici Srpskoj, jasno je da je favorit Rusije na nedavnim izborima tamo bio Dodik, ali se u vezi s tim postavlja pitanje zašto Vučić nije bio potpuno neutralan u odnosu na tu izbornu kampanju. Ili zbog čega Mladen Ivanić, Dodikov glavni protivkandidat za člana predsedništva BiH, nije u najmanju ruku dobio istu podršku kao Dodik. Šta Srbiju toliko vezuje za Dodika, sem njegove vile, para i firme. Uzgred, Dodikov sin ima mnogo više para, vila i poslova u Rusiji.

 

Da ne zaboravimo Crnu Goru.

Ja nisam sasvim siguran, izabraću najblaže reči, koliko više sarađuju obaveštajne službe Srbije i Crne Gore. Naravno – opet zato da se ovi naši ne bi zamerali Rusima. Radi se o onom pokušaju puča oko izbora. Da bi zadržali prijateljske odnose sa Rusijom, aktuelna vlast radi u regionu stvari koje će dugoročno štetiti samoj Srbiji. Srbija se pojavljuje kao instrument Ruskih interesa na Balkanu, a ne vlastitih. To je za mene duboko zabrinjavajuće. Tako nešto se dosad nije dešavalo. To nije radila Tadićeva, čak ni Koštuničina vlast, koja je bila vrlo okrenuta Rusiji, naravno Đinđićeva nikako. Prilično je jasno da je Dačić eksponent ruskih interesa u našoj politici, zašto i kako, ne bih znao da odgovorim.

 

Ovo nas opet vraća na opoziciju. Čini se da ona nije najbolje, ili uopšte nije, iskoristila to široko polje spoljnopolitičkih odnosa da se distancira od aktuelne zvanične politike?

Smatram da opozicija uviđa svu pogrešnost takve politike, ali izbegava da se tu jasno postavi jer smatra da bi time otvorila još jedan front napada na sebe. Međutim, to je ipak politika kratkog daha. Naravno da se u politiku ulazi da bi se došlo na vlast jer kako ćete drugačije realizovati svoje političke i ekonomske ideje. Ali, to znači da morate imati te ideje, odnosno morate se držati određenih načela, određenog programa.

Vidim ja i šta se kod drugih dešava, ne krivim ja za sve Srbiju, ali tvoje je da pružiš ruku. Opozicija treba da preuzme tu politiku. To ponekad radi Čeda Jovanović, ali on nije u Savezu. Šta, na primer, sprečava srpsku opoziciju da ode u Skoplje i kaže: evo, došli smo da vas podržimo, napravili ste istorijski sporazum. Šta ih sprečava da odu u Crnu Goru i kažu: vi ste ugroženi, stalno vas mediji iz Srbije napadaju, mi smo protiv toga, došli smo da pružimo podršku, vi ste demokratski izabrana vlada. Opozicija treba da pruži takvu alternativu. A ne da neki opozicionari o kosovskom problemu govore jezikom koji je gori od Vučićevog.

 

S obzirom na to, vidite li u ovom času na političkoj sceni Srbije snage koje bi mogle da zaustave te negativne procese, razaranje institucija i širenje lične vlasti?

U ovom trenutku opozicija je dezorijentisana i razbijena, to je prilično jasno, i ona ima relativno malu podršku biračkog tela. Ali ja bih bio vrlo oprezan da sam na vlasti i ne bih precenjivao značaj te činjenice. Jer, izgleda da u poslednje vreme taj opozicioni Savez počinje da dobija sve veću podršku. Pre svega zato što je počeo da putuje po zemlji. Koliko god to izgleda, na ono malo televizija gde se to prikaže, skromno – oni govore na nekom trgu, skupi se od nekoliko stotina do nekoliko hiljada ljudi, ja bih ipak bio vrlo oprezan. Ljudi koji su bili na tom skupu odu kući, pa pričaju svojoj porodici, komšijama, pričaju na poslu. Ta vrsta putovanja po Srbiji, razgovora s ljudima, na kraju će dati efekte. Još jedna je stvar zanimljiva. Oštrica vlasti počinje već gotovo opsesivno da bude koncentrisana na Dragana Đilasa, koji u tom savezu čak nema ni svoju stranku. On to praktično vodi, ali u ovom trenutku nije napravio svoju stranku, tako da u izvesnom smislu zavisi od ostalih. Čini mi se, međutim, da će to na kraju biti kao u grčkoj tragediji Nemezis – prst sudbine. Oni tim neprekidnim prozivanjem Đilasa od njega prave lidera. Ja bih čak rekao da izvorno Dragan Đilas nije politička ličnost, ali će to postati tako što će režim na kraju, tom neprekidnom svakodnevnom propagandom, od njega napraviti političkog lidera.

 

Tijanić, čovek za sve režime

Čovek koji je osuđen kao ratni zločinac piše iz ćelije memoare, a ministar odbrane to promoviše. Svako ima pravo da napiše memoare i da ih objavi, ali kad to promoviše ministar odbrane, to znači da je iza toga stala država. Ova vlast stalno šalje poruku da je to bio pravedan rat i onda očekujete dobre odnose sa Bošnjacima, sa Hrvatima. Kako? Pri tome, i oni imaju svoje usijane glave pre svega u Hrvatskoj. Tako nećete moći da napravite dobre odnose. Vi ste zapravo potpuno rehabilitovali Miloševića i njegovu politiku.

 

Možda je digresija, ali šta mislite o predlogu da Aleksandar Tijanić dobije ulicu?

Svako ima prava da predloži šta god hoće. Prvo, glavni skandal je nastao što je UNS ustanovio nagradu za novinarsku hrabrost čoveku koji je ceo život radio za režim. Ja bih voleo da znam u čemu je bila Tijanićeva novinarska hrabrost. Vi nazivate nagradu za hrabrost po čoveku koji je uvek služio nekom režimu. Radio za Karića. Bio drug Mirjane Marković. Pa bio Koštuničin savetnik i organizovao celu kampanju protiv Đinđića. Šta je on to hrabro pisao? Što je uvek pljuvao protivnike gazde za koga je radio? Kažu, on je imao oštro pero; da, ali on je uvek radio za nekog gazdu koji je bio pri vlasti ili u vlasti. U čemu je onda oštro pero? Pogledajte biografije. Nušić je završio na robiji zbog pisanja. Svi srpski pisci kritičari na kraju su zaglavili neku robiju. I sad vi ovome dajete ulicu. On je glumio žrtvu, on je to vešto radio, hoće da ga ubiju – kada, ko; on je drug Jovice Stanišića, da ne pričam s kim je sve on drugovao. To je skandal. Ali ono što je indikativno jeste da su samo Žene u crnom protestovale. Nijedno novinarsko udruženje ništa nije reklo.

To isto pokazuje jedan svestan pokušaj rehabilitacije, kao što je Vučelić urednik Večernjih novosti, pre toga je bio Ratko Dmitrović ili čovek koji je vodio RTS kao udarnu pesnicu Miloševićeve propagande; potpuno se rehabilituje ceo Miloševićev personalni aparat, to je u stvari rehabilitacija Miloševićeve politike. Vi u stvari potpuno rehabilitujete Miloševićeve godine, jurišnike, stavove… Priča o Aleksandru Tijaniću je deo toga.

 

 

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić

Novi magazin br. 392, 1. novembar 2018.