Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Zna to i Vučić
Ako neka puška u
poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova,
snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Metaforično govoreći, razume se.
Zna to i Vučić. Ali, dok je ovu drugu gledao sa ushićenjem – otprilike kao i
onog psa koga je Rogozin pred njegovim očima potapao, pa oživljavao – zbog prve
se opasno naljutio. Navodno, naravno. Jer, ona mu je došla kao kec na deset za predizborni
marketing. Javni, dabome, pošto je u tajni već razaslao ministre po selima i
gradovima Srbije da okupljaju odbore i skupljaju sigurne glasove.
Prošlo je neprimetno, ali ove godine se navršilo dve decenije otkako je, u
aprilu 1999, Skupština tadašnje Savezne Republike Jugoslavije donela Odluku o
pristupanju Savezu Rusije i Belorusije. Od tog posla posle nije bilo ništa, ali
ovih dana kao da se ta ideja ponovo aktuelizuje. Ne samo po opskurnim portalima
nego po tome što se predsednik Vučić u dva dana sreo prvo sa predsednikom
Belorusije u Beogradu, a zatim i sa predsednikom Rusije u Sočiju. Ako je i
čista slučajnost, mnogo je.
Jedan “diplomatski gaf”, baš kada je o Sočiju reč, privlači pažnju. Naime, dok
je na sastanku srpske i ruske delegacije sa desne Putinove stane sedeo ministar
spoljnih poslova Sergej Lavrov, pored Vučića nije bilo Dačića. Možda se,
međutim, i ne radi o nekakvom gafu. To što je Lavrov tamo bio znači da je
njegov šef Putin, a to što nije bilo Dačića ne znači da je i njemu šef Putin,
pa nije znao s koje strane stola da sedne, već da on uživa značajan stepen
samostalnosti (poput nekakvog slobodnog radikala), makar kada je o odnosima sa
Rusijom reč. Ima Dačić svoje cevovode koji ga duboko i t(r)ajno povezuju s
Moskvom. Kao i Nenad Popović. Kada je nedavno, glede evrointegracija, izašao sa
stavom suprotnim zvaničnoj politici Srbije, ali bliskim politici Rusije, svi su,
uključujući i Vučića, gledali na drugu stranu. A ni Tomislava Nikolića, sa dva
tića, još ne treba sasvim otpisati. Svašta je taj preturio preko glave. Tako da
je kandidata za Vučića koliko hoćete. A ovaj aktuelni zna će mu oni koji mu se
najviše kunu na vernost, prvi zabiti nož u leđa.
Nisu, međutim, samo vladajuću koaliciju Rusi izbušili ko kantu. Mlađan
Đorđević, savetnik SZS-a za odnose sa Rusijom i Evroazijom, istovremeno je i osoba
od najvećeg ruskog poverenja, o čemu svedoči funkcija sekretara Skupštine naroda Evroazije. Vuk Jeremić se opasno pritajio,
dok se Boško Obradović opasno aktivirao. Pri čemu je napad srpskim barjakom na
Skupštinu – što je, srećom, sprečeno – ništa u poređenju sa razvijanjem barjaka
Krima u istoj toj skupštini, što niko nije ni pokušavao da spreči. Sve u svemu,
mlađani Obradović se sve više nameće kao lider, kako Saveza za Srbiju tako i
Srbije same.
Sa druge strane, međutim, mora se primetiti da takvo, prorusko, ponašanje
opozicije, tačnije onog njenog trenutno najvidljivijeg dela, nije bez svakog
rezona. Naime, početkom decenije da biste pobedili na izborima morali ste da imate
“pečat” Evropske unije; danas, krajem iste te decenije, morate da imate pečat
Rusije. Sve idući na zapad, u Evropu, Vučić je Srbiju odveo na istok, u Rusiju.
Čiji uticaj nikada nije bio veći, ni u komunističko ni u monarhističko doba. I
nikada Rusija nije imala više jaja po raznim korpama u Srbiji.
Tako da se sve više čini da ko god, i kako god, u dogledno vreme bude osvojio
vlast u Srbiji, biće to u stvari Vladimir Putin. Koji čeka spreman, ko zapeta
puška.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. decembar 2019.