Niske profitne stope koje ostvaruje privreda Srbije nisu samo pokazatelj aktuelnog stanja; one utiču i na budućnost jer pokazuju da naša zemlja nije atraktivna za investitore
Ekonomija
Profitabilnost
privrede Srbije znatno je manja nego u svetu. Manja je ne samo od razvijenih
privreda – što se može smatrati očekivanim – poput
Sjedinjenih Država ili država zapadne Evrope, nego i od zemalja u razvoju, kao
i od svetskog proseka. Takođe – manja je po svim kriterijumima po kojima se
profitabilnost meri.
Manja je, prvo, njena poslovna profitabilnost, koja se iskazuje stopom
poslovnog dobitka, a koja predstavlja odnos između poslovnog dobitka i
poslovnih prihoda. (Poslovni dobitak pak predstavlja razliku između poslovnih
prihoda i poslovnih rashoda.)
Drugo, manja je, kada se napravi međunarodno poređenje, i ukupna profitabilnost
privrede, koja se meri stopom neto dobitka. A stopa neto dobitka, da i to
napomenemo, pokazuje koliko se neto dobitka ostvaruje na svaki ostvareni dinar
poslovnih prihoda.
Treće, možda i
najvažnije, komparativno gledano, u Srbiji preduzeća ostvaruju manji prinos na
uložena sredstva. To, naime, ilustruje stopa prinosa na sopstveni kapital
(ROE).
PROFITABILNOST PRIVREDE SRBIJE ZNATNO JE MANJA NEGO U SVETU. MANJA JE NE SAMO OD RAZVIJENIH PRIVREDA, POPUT SJEDINJENIH DRŽAVA ILI DRŽAVA ZAPADNE EVROPE NEGO I OD ZEMALJA U RAZVOJU, KAO I OD SVETSKOG PROSEKA
Ovo su, maksimalno
uprošćeni, neki od najvažnijih rezultata analize profitabilnosti privrede
Srbije, koju je za najnoviji (56) broj Kvartalnog monitora, uradio Milutin
Živanović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta. Nažalost, ova mala studija
prošla je u domaćoj javnosti sasvim nezapaženo iako, zapravo, mnogo govori o
karakteristikama, ne samo srpske privrede nego i čitavog društva i države,
posebno o sposobnosti da privlače investitore i generiše, kako se to kaže,
rast.
PROFIT, ALI MALI: Iako je
profitabilnost privrede Srbije niska, važno je da ona u poslednjih šest godina,
tj. od 2013, od koje počinje Živanovićeva studija, ipak raste. Sa izuzetkom
2017, kada je blago opala. Ono što je pak za prošlu godinu značajno, prema
Živanovićevim rečima, jeste da “za
razliku od prethodnih godina, u kojima su na profitabilnost preduzeća snažno
uticale promene na finansijskim tržištima i promene cena na tržištima
energenata i sirovina, rast profitabilnosti u 2018. prevashodno je bio
determinisan rastom poslovne aktivnosti preduzeća”.
Kada je pak reč o poboljšanju profitabilnosti osnovnog biznisa preduzeća
(koje se, da podsetimo, meri stopom poslovnog dobitka), Živanović kao
najznačajnije ističe da je ono bilo “stabilno”. Tu pak stabilnost, kao i sam
rast profitabilnosti, Živanović objašnjava “oporavkom privrede Srbije”, koji je
pak bio tesno povezan sa “ekspanzijom evropskih privreda”. Za činjenicu,
međutim, da je “rast stope poslovnog dobitka u ovom periodu bio relativno nizak”,
Živanović kaže da je “posledica skromnog rasta domaće privrede”.
Kao i obično, podaci uzeti sami za sebe
ne govore dovoljno, odnosno prava slika stiče se tek kada se oni uporede sa
drugim. To je upravo ono o čemu je bilo reči na početku. Zadovoljstvo rastom
profitabilnost privrede Srbije ubrzo splasne ili se čak pretvori u nezadovoljstvo
kada se pogledaju rezultati koje ostvaruju druge privrede. I kao što Tabela 1
pokazuje, Srbija u pogledu profitabilnosti znatno zaostaje takoreći za celim
svetom.
Ako je “sasvim očekivano”, kako to kaže Živanović, da “preduzeća koja
posluju u domaćoj privredi beleže nižu stopu poslovnog dobitka u odnosu na
preduzeća koja posluju na tržištima SAD i zapadne Evrope” – zato što je reč o
inovativnim, tj. tehnološki znatno naprednijim i pravno uređenijim privredama
gde su profiti veći – onda je mnogo “manje očekivano da poslovna profitabilnost
domaće privrede značajno zaostaje i za profitabilnošću zemalja u razvoju”. Sa
druge strane, pozitivno je da su “domaća preduzeća beležila gotovo konstantan
rast stope poslovnog dobitka u analiziranom periodu, dok je u svetu ona
varirala u skladu s kretanjem poslovnog ciklusa. Ono što je, međutim, “zabrinjavajuće,
jeste to da je na globalnom nivou došlo do značajnog rasta poslovne
profitabilnosti tokom 2017. i 2018, dok je u Srbiji poslovna profitabilnost u
2018. bila na istom nivou kao i 2016, i to pre svega zbog pada poslovne
profitabilnosti u 2017”.
DINAR GURA DOBIT: Ukupna
profitabilnost privrede, koja se meri stopom neto dobitka (koja pokazuje koliko
se neto dobitka ostvaruje na svaki ostvareni dinar poslovnih prihoda), prošle
godine je praktično stagnirala. Naime, piše Živanović, “nakon snažnog rasta u
periodu 2014-2017, u prošloj godini ostvarila je jedva primetan rast”. “Kvaka”
je bila u tome, objašnjava Živanović, što je taj “snažan rast ukupne profitabilnosti
od 2014. do 2017. bio pre svega rezultat “privremenih kretanja na finansijskim
tržištima kao što su jačanje realne vrednosti dinara i pad realnih kamatnih
stopa”. Prošle godine su, međutim, “realne kamatne stope stagnirale u odnosu na
2017, tako da nisu značajnije uticale na troškove privrede”. Sa druge strane, “kretanje realnog kursa u odnosu na evro i dolar imalo
je umereno pozitivne efekte na profitabilnost privrede. Realna vrednost dinara
u odnosu na evro i dolar u 2018. bila je 3,6 odsto veća nego u prethodnoj
godini, što je uticalo na manje troškove kamata na devizne kredite, a time i na
poboljšanje finansijskog rezultata. Međutim, vrednost dinara u odnosu na
ponderisani prosek evra i dolara na kraju 2018. bila je nepromenjena u odnosu na
kraj 2017, zbog čega su efekti pozitivnih kursnih razlika bili čak 83 odsto manji
nego prethodne godine. Sve je to uticalo da domaća preduzeća u 2018. ostvare
negativan rezultat iz finansiranja i time znatno uspore rast ukupne
profitabilnosti privrede”, zaključuje Živanović.
NISKE PROFITNE STOPE POKAZUJU DA SRBIJA CELIM SVOJIM PRIVREDNIM AMBIJENTOM, ALI I (PRAVNIM) UREĐENJEM DRŽAVE, KAO I KVALITETOM LJUDSKOG POTENCIJALA, ZAPRAVO NIJE RAJ ZA INVESTITORE. AKO BAŠ NIJE PAKAO
Naravno, i ovde je
ključno poređenje sa svetom. I opet, kao što je rečeno na početku, a što još
bolje pokazuje Tabela 2, zaostatak Srbije je frapantan. Tako da reči autora
analize deluju gotovo utešno. “Kao što je ranije naglašeno”, kaže dakle
Živanović, “privreda Srbije je u razdoblju 2013–2018. značajno poboljšala
ukupnu profitabilnost merenu stopom neto dobitka. Time je uspela da smanji
zaostatak za posmatranim privredama, kao i za svetskim prosekom, ali je srpska
profitabilnost još uvek 40 odsto niža od svetskog proseka”.
SRPSKI PARADOKS: “Stope poslovnog i
neto dobitka važni su pokazatelji profitabilnosti preduzeća, ali nam one ne
daju informacije o prinosima na ulaganja koje ostvaruju ključni ‘stejkholderi’
u preduzećima, tj. vlasnici i kreditori”, kaže Živanović. Da bi se zadovoljile
te potrebe, “koriste se stopa prinosa na ukupnu imovinu” (skraćeno ROA, koja
predstavlja odnos između neto dobitka uvećanog za troškove kamata i poslovne
imovine preduzeća) i”stopa prinosa na sopstveni kapital” (ROE: odnos između
neto dobitka i sopstvenog kapitala).
“Iako je efikasnost upravljanja imovinom i kapitalom tokom posmatranog perioda
uglavnom blago povećavana, rast ovih stopa prinosa ipak je dominantno bio
određen rastom neto dobitka”. Problem je, međutim, u tome što su “ključni
faktori koji su doveli do rasta neto dobitka bili oni na koje sama preduzeća
imaju relativno mali uticaj. Tu se pre svega misli na jačanje domaće valute u
odnosu na evro i dolar i konstantan pad kamatnih stopa”. Što znači da će u
budućnosti, ako dođe do slabljenja dinara, odnosno ako kamatne stope počnu da
rastu, a i jedno i drugo je lako moguće, i pomenute stope prinosa počeće da
opadaju.
PROSEČNO VREME IZMIRENJA OBAVEZA PREMA DOBAVLJAČIMA U SRBIJI GOTOVO JE DVOSTRUKO DUŽE OD SVETSKOG PROSEKA
Poređenje stope prinosa na ukupni kapital (ROA) sa stopom prinosa na sopstveni kapital (ROE) pokazuje (kao što se vidi na grafikonu) da ova druga poslednjih godina znatno brže raste. Štaviše, poredeći sve pokazatelje profitabilnosti, Živanović je došao do jednog zanimljivog zapažanja, da ne kažemo otkrića, koji bi bismo mogli nazvati – srpski paradoks. On se ogleda u činjenici da “domaća privreda, iako ima niže stope neto dobitka nego analizirane privrede, beleži veću efikasnost upravljanja sopstvenim kapitalom, čime smanjuje zaostajanje za svetskim prosekom kada je u pitanju ROE. Budući da je za domaća preduzeća inače “karakteristična manja efikasnost upravljanja imovinom”, postavlja se pitanje otkud tako nagli skok efikasnosti upravljanja sopstvenim kapitalom. Objašnjenje je, što bi se reklo, “tipično srpsko”. Reč je pre svega o značajnom prolongiranju vremena isplate obaveza prema dobavljačima”, kako to stručno kaže Živanović, a zapravo je reč o jednoj od najvećih boljki srpske privrede – neplaćanju računa. Na kraju krajeva, to potvrđuje i podatak koji iznosi – da je “prosečno vreme izmirenja obaveza prema dobavljačima u Srbiji gotovo dvostruko duže od svetskog proseka”.
Priča o profitabilnosti privrede – iako je za nju najvažnija – nije važna samo za privrednike. Stopa prinosa na angažovani kapital, bilo ukupni (ROA) bilo sopstveni (ROE) naročito je važna iz investicionog ugla, da tako kažemo. One, naime, pokazuju da je Srbija zemlja u kojoj uloženi evro odbacuje relativno mali, tj. manji prinos nego što je to slučaj u drugim zemljama. A što dalje znači da Srbija nije baš atraktivna za ulaganja, kao što se u nas često misli, naprotiv.
A niske profitne stope generalno su važne i sa društvenog stanovišta jer pokazuju da Srbija celim svojim privrednim ambijentom, ali i (pravnim) uređenjem države, kao i kvalitetom ljudskog potencijala, zapravo nije raj za investitore. Ako baš i nije pakao.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jul 2019.