Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju

Jasno je da upad u RTS nije prihvatljiv kao način političkog delovanja i da je bio kontraproduktivan za opoziciju. Ali, samo kratkoročno, tj. taktički gledano. Strateški bi se taj potez mogao shvatiti kao žrtva figure da bi se dobilo na tempu. I zaista – to se i desilo. Opozicija je odjednom iz pasive benevolentnih šetača prešla u ofanzivu. Ona sad ima aktivnu poziciju i u prilici je da prva povlači poteze, dok je vlast prinuđena na reaktivno delovanje. Koje je takvo da izaziva još veće nezadovoljstvo.

Naravno, takva situacija neće trajati unedogled i na opoziciji je da iskoristi ovaj “momentum”. Prvo, tako što će formalno preuzeti vođstvo, tj. organizaciju i artikulaciju protesta. To znači da više ne sme biti “rekvizita” poput vešala, fantomki i motorki, kao ni parola “idite na Kosovo” i slično. Drugo, mora da napravi plan budućih akcija, naravno fleksibilan . Što je posebno važno, taj plan treba da obuhvati i unutrašnjost Srbije.

Opoziciju dosadašnje greške nisu skupo koštale pre svega iz jednog razloga. Koliko god, naime, ona svojim potezima odbijala demonstrante, toliko su Vučićevi mediji svojom besomučnom propagandom građane ponovo vraćali na ulicu. U tom smislu Mitrović i Vučićević najveća su podrška Đilasu i Jeremiću. S lažnim vestima isto je kao s lošim novcem – što ih više emitujete, to su bezvredniji.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac u jednom trenutku je rekao, parafraziramo, kako Vučić ne razume ulogu u kojoj se nalazi, tj. ne razume da je on predsednik svih građana. Ova Lutovčeva tvrdnja na prvi pogled deluje naivno, ali, sa druge strane, Vučićevi javni nastupi pokazuju da on to stvarno ne razume. Jer, sa drugačijom retorikom njegovi postupci ne bi bili toliko iritantni.

Recimo, kada kaže da će saslušati građane, ali da neće da razgovara s liderima opozicije, Vučić “zaboravlja” da to niko od njega i ne traži. On uporno sebe pokušava da instalira kao jedinu instancu kojoj se u Srbiji vredi obratiti. Pa ko s njim razgovara, taj može da računa da je uspeo u životu. A radi se o tome da s Vučićem niko ne treba da razgovara da bi Srbija funkcionisala. U stvari, u uspešnim zemljama to je osnovno pravilo: postoje ustanove, i one rade. Ne mora čak ni 24 sata dnevno, dovoljno je od devet do pet.

Radio-televizija Srbije jedna je od institucija koje ne rade. Stalnim, potpuno neosnovanim napadima zbog navodno neobjektivne uređivačke politike, tim u suštini providnim manevrom, Vučić je uspeo da “mic po mic” načisto skuva RTS, kao onu žabu u loncu.

Obraćajući se javnosti, direktor “javnog medijskog servisa” izvinio se svojim radnicima što im država i on lično nisu obezbedili uslove za normalan rad. I bio je u pravu. Ali ne toliko zbog onoga što se dešavalo te subotnje večeri 16. marta nego zbog nedelja i meseci pre toga. Ne da RTS nije bio pri vrhu profesionalnih standarda, kako je neko blagoglagoljio, nego je bio pri samom dnu. Od servisa svih građana pretvorio se u servis jednog čoveka .

Isto važi za Skupštinu, Tužilaštvo, sudstvo, Agenciju za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Narodnu banku…

Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju.

Traži se, dakle, sloboda govora i ugovora, zbora i izbora. U ime tog cilja, i tog prava, demonstrira stotine hiljada građana Srbije. To je preduslov za konstituisanje i države i politike.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. mart 2019.