Naši ministri se malo igraju “malih bogova”. A pošto ne snose nikakve posledice svojih odluka, one padaju na “sirotinju raju”. Ako ne služe za pokriće nekih već na nekom drugom mestu donetih odluka
Ima u Mačvi selo u koje se pre nekoliko godina doselila jedna holandska porodica, kupila kuću i okućnicu, zakupila i nešto zemlje okolo i počela da se bavi organskom proizvodnjom. Od čega i sada živi. Ime sela i prezime porodice poznati su redakciji, ali će ostati tajna da ne bi zapali za oko ovdašnjim sve uticajnijim agroksenofobima, tj. protivnicima prodaje zemlje strancima.
Na suprotnoj strani Srbije, u Negotinskoj krajini, već desetak godina jedna francuska porodica gaji grožđe i pravi vino, takođe uglavnom po “organskoj recepturi”, koje sve izvozi u Francusku.
Tako, eto, stranci, kojih naravno ima još, zajedno sa hiljadama domaćih, isto tako vrednih i posvećenih poljoprivrednika, razvijaju poljoprivredu u Srbiji.
Sasvim je suprotno, međutim, ovo što sada radi Vlada Srbije. Radi se naravno o konkursu za zakup državnog zemljišta čiji bi rezultati, tj. pobednici, kako je nedavno obelodanjeno, trebalo da budu poznati do 1. juna. Na konkurs je stiglo tačno 219 prijava, od kojih će, prema rečima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, biti izabrano 15-20. O tom zakonskom rešenju već je na ovim stranicama pisano, ali nije zgoreg nešto ponoviti, a ima se štošta i dodati. Najpre, kada je o ovom drugom reč, valja podsetiti da je ovaj model zakupa praktično isti kao onaj koji je primenjivan prilikom privatizacije. I tada je, naime, propisano da nije najvažnija cena po kojoj se nešto prodaje nego – baš kao i sada – planirana ulaganja, radna mesta, doprinos razvoju i slično. Što je, kao što je poznato, posle i dovelo do svih onih silnih problema zbog neispunjavanja preuzetih obaveza sa jedne i korupcije sa druge strane.
Drugo, prema informacijama koje su procurile u javnost, najveći broj “prerađivačkih kapaciteta” u koje će zakupci investirati predstavljaju zapravo postrojenja za preradu biogasa (koji “oslobađa” poljoprivredna proizvodnja) u električnu energiju. Za zakupce je računica jasna jer imaju osiguran plasman inače skupe struje – jedan kilovat-sat iz biogasa košta oko 15 evrocenti – jedino što je to nepovoljno za EPS, odnosno državu, jer mora struju da plaća višestruko skuplje nego što je prodaje (oko pet evrocenti za 1kWh). Važnija od toga je, međutim, činjenica da poenta posebnog vrednovanja izgradnje prerađivačkih kapaciteta nije u proizvodnji struje nego u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda višeg stepena prerade, dakle skupljih i profitabilnijih.
Konačno, kako će konkursna komisija, čiji su glavni činioci tri ministra (uz Nedimovića još čelnici resora privrede i finansija) uopšte da odlučuje koji su biznis planovi najbolji? To nema veze ni sa znanjem ni sa poštenjem – mada, naravno, ni to ne treba zanemariti – već sa činjenicom da je tržište jednostavno takvo, promenljivo. Ono što se danas čini kao dobitna kombinacija sutra postaje put u propast; a ono što je izgledalo bezizgledno donese milione. Svaka odluka o ulaganju nosi rizik. Iz toga proističe i lična (i profesionalna) odgovornost. Ko ne snosi rizik taj ne može da bude odgovoran.
Ovako se naši ministri (svojevoljno ili ne, svejedno) malo igraju “malih bogova”. A pošto, baš kao ni oni veliki, ne snose nikakve posledice svojih odluka, one padaju na “sirotinju raju”. Ako ne služe za pokriće nekih već na nekom drugom mestu donetih odluka.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. maj 2017.