Monthly Archives: mart 2025

Malo zbilje, malo šale: Mijat Internazionale

BLOG, , ,
Svet je odavno postao „globalno selo“, pogotovo u ovo digitalno doba


Italijanski magazin Internacional (Internazionale) u svom 1.606. broju od 23. marta 2025. godine objavio je tekst „Izbori, sad“ koji je prethodno objavljen na Peščaniku i ličnom blogu autora. Naslov članka je, prirodno, malo prilagođen publici, pa na italijanskom glasi „Studentski protest i povratak politike“. Proverom smo utvrdili da niko od medija na kojima se napis prvobitno pojavio o njegovom preštampavanju nije bio konsultovan. Najvažnije je ipak da nas čita i „prava“ Evropa. Do informacije o publikovanju teksta došli smo slučajno, tačnije od Lakićevićevog sestrića Marka Vukovića, koji je pretplaćen na Internacional.

Eto još jedne potvrde da je svet odavno postao „globalno selo“, pogotovo u ovo digitalno doba.

Ciljevi i sredstva

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Rečeno je nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja

Jasno je da vlast svojim postupcima nastoji da isprovocira nasilje, ali je problem što u poslednje vreme oko toga baš i ne mora da se trudi. Paradigmatičan je u tom pogledu napad na gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića. Ovaj slučaj je u opozicionoj javnosti naišao, ako ne baš na odobravanje, onda u velikoj meri na razumevanje i opravdavanje. Jedino je dr Dragan Milić, u ime svoje (istoimene) Grupe građana, javno osudio taj čin. Apelujući „na sve da prekinu sa fizičkim nasiljem“, Milić je istakao da će „baklje, topovski udari, suzavac, fizički napadi na političke neistomišljenike najviše koristi doneti upravo stranci na vlasti. Ako na nasilje uzvratimo nasiljem, onda smo isti“. Pozvao se na Marka Aurelija, velikog rumskog državnika, da je „najveća pobeda neprijatelja kad počneš da ličiš na njega“. „Mržnja, bes i agresija nikada dobro doneli nisu… Borićemo se do poslednjeg daha da ova nakaradna vlast ode… Ali ne nasiljem. Već na izborima. Olovkom. Opština Medijana je dokaz da je to moguće. Ako ne sačuvamo mi sami naš grad i sve Nišlije (pa i one s kojima se ne slažemo), ko će“, zaključio je dr Dragan Milić.

Indikativno je da su ove Milićeve reči takoreći ignorisane u onoj grupi medija koji se nazivaju nezavisnim i profesionalnim. A tamo gde su objavljene, propraćene su obiljem negativnih komentara. Najviše je građane naljutila Milićeva „olovka“. Praktično su ga proglasili za izdajnika i Vučićevog bota.

U isto vreme, kakvog li paradoksa, Aleksandar Vučić Milića uvršćuje u nišku „trojku zla“.

A takoreći sutradan, u noći između subote (22. 3) i nedelje (23. 3) neko je pucao u prozor dr Milića. Pokušaj atentata ili „samo upozorenje“ – svejedno je.

Tako se Milić, (ne)očekivano, našao na samoj liniji vatre, tačnije između dve vatre. Između dve grupe, kako je sam rekao, „zakrvljenih građana“.

Ne želim ovde da izjednačavam (zbilja beskrupuloznu) vlast i (doskora krotke) građane, još manje njihov doprinos „buretu baruta“ u koje se pretvara Srbija.

Reč je o nečemu drugom: o tome kako iz ovog i ovakvog stanja izaći bez „razbijenih glava“. Rečeno je na početku nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali – bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja.

Iako je davno kazano da je ova bitka maraton, sve češće se stiče utisak da je strpljenja sve manje.

Ovde se ne radi o nekom taktičkom pitanju nego o strategijskom. Nedavno je Jovan Komšić, upravo u Novom magazinu, podsetio na „standardno Veberovo pitanje prikladnosti sredstava za postizanje zadanog cilja“. Prema Veberu, naime, onaj „ko želi cilj, mora hteti i primerena sredstva“. Drugačije rečeno: nasiljem možete zavesti diktaturu, ali nasiljem ne možete uvesti demokratiju. Nešto slično napisao je ovih dana u Danasu i Filip Milačić, profesor Centralnoevropskog univerziteta i jedan od autora na blogu koji vodi Londonska škola ekonomije i političkih nauka. Kao jedan od izlaza iz aktuelne srpske krize Milačić je uzeo „nasilno uklanjanje Vučića sa vlasti od demonstranata“. Čak i da je verovatan, a nije, „takav scenario“, smatra Milačić, „ne treba pozdraviti“ jer bi to „negativno uticalo na buduće izglede srpske demokratije i umanjilo šanse za uspostavljanje održive demokratije u budućnosti“.

Ako nam je do demokratije i budućnosti uopšte stalo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. mart 2025.

Zoran Đinđić: Poslednje predavanje

PEŠČANIK, ,
Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu, ističe Đinđić. Ali društvo mora da kontroliše taj instrument, a najbolji način je učešće, participacija

Bilo je to 21. februara 2003. godine. Tokom posete Banjaluci Zoran Đinđić je održao predavanje studentima tamošnjeg univerziteta. Iako je, kako se sam izrazio, svojim izlaganjem želeo samo da „pokrene jedan mali proces razmišljanja“, ono je bilo mnogo više od toga. Sadržavalo je, sasvim uprošćeno razume se, Đinđićevo shvatanje društva, u istorijskom razvoju, sadašnje stanje i buduće kretanje.

Pošao je, dakle, od „opšte teorije društva“ prema kojoj se „svaka zajednica nalazi u nekom, užem i širem, okruženju“. Zadatak zajednice je da razume to okruženje, da utvrdi „pravilnosti i zakonomernosti“ koje njime vladaju i da im se „prilagodi“, odnosno da ih iskoristi za ostvarenje svojih interesa, a ne da im se „slepo suprotstavlja“. To smo, kaže Đinđić, „mi kao narod često zanemarivali“, jer za nas, kao nebeski narod „pravila ovog sveta ne važe“. Zbog toga smo „plaćali ovozemaljsku cenu“ za tu svoju „teoriju“.

Druga bitna karakteristika ljudskog društva su – stalne promene. Jedna se desila krajem 20. veka kada je sa padom Berlinskog zida, „težište svetskih događaja pomereno sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i, u krajnjem slučaju, na informatičke tehnologije“. Narod koji želi da uspe mora da prati te velike promene – „megatrendove“. Oni „menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i, naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno“. To znači da mora doći i do promena „u mentalitetu“ naroda.

Za Đinđića su to pozitivne promene jer „više nema privilegija ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija na svetu danas može da proizvodi iste stvari. (I) sad se postavlja pitanje: šta mi možemo da proizvodimo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazilu, u Evropskoj uniji ili bilo gde drugo na zemaljskoj kugli“. Otud „više ne postoji istok–zapad, komunisti–kapitalisti, katolici–pravoslavci, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni“.

Treće, globalizacija je dovela do integracija. Države su počele da se „odriču velikog dela svog suvereniteta“. Evropska unija je samo jedan primer. „Proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za 20, 30 ili 50 godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada koja će biti bazirana na dobrovoljnom odustajanju od suvereniteta stotina država“. Međutim, bila bi „velika iluzija“, nastavlja Đinđić, „kada bi iz toga izveli zaključak da nacionalni interes i država nestaju“.

„Kolektivni identiteti“ će opstati. Ali se menja način njihovog ispoljavanja. U procesu „modernizacije društava“ javlja se novi (mega)trend „koji se može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu“. „Pogrešno je smatrati“, naglašava ovde Đinđić, da „modernizacija vodi od nacionalizma ka internacionalizmu. Nije pandan nacionalizmu – internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog, u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. […] Pravi pandan nacionalizmu je – patriotizam.“

Dok je nacionalizam „statičan, polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju“ i ne omogućava „uspeh u modernom društvu“, patriotizam je, dakle, sve suprotno od toga: dinamičan, integrativan, komunikativan, konkurentan.

Ključna, međutim, razlika između nacionalizma i patriotizma za Zorana Đinđića u nečem je drugom. „Za nacionalizam su merodavni motivi, za patriotizam su merodavni rezultati i posledice.“

U tome je i „osnovna razlika između tradicionalnih i modernih društava“.

Pozivati se na motive i dobre namere, a ne voditi računa o posledicama svojih postupaka za Đinđića je ne samo na individualnom nivou licemerno, nego i na društvenom planu štetno, jer dovodi do širenja i prihvatanja raznih „teorija zavere“.

„Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nekom modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da, umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršimo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanja za motive.

I to je ogromna razlika.

I na toj razlici se lomi pitanje da li mi, kao srpski narod, možemo da uđemo u 21. vek sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta ili ćemo […] zadržati jedan arhaičan vid kolektivnog identiteta […] gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju…“

Vezivanje akcije za rezultate dovelo je do pitanja odgovornosti (političke) elite. Drugim rečima – do demokratizacije. „Stepen demokratičnosti“, smatra Đinđić, „nikada u istoriji čovečanstva nije bio veći nego što je danas“. O tome na svoj način govori i činjenica da je „imidž vlasti danas gori nego ikada u istoriji“, ali ne zato što je ona gora nego „zbog toga što postoji demokratska svest koja ne toleriše ni najmanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama“. Iz toga, međutim, ne proističe da je politika generalno nešto loše, naprotiv, „politika je nešto plemenito“, jer je njen zadatak da ostvari „opšte dobro“. „Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ništa ne može da se uradi“, ističe Đinđić. Zbog toga je „u nacionalnom interesu da se rehabilituje pozitivan pojam politike“. Ali, „društvo mora da kontroliše taj instrument“ a najbolji način je učešće, participacija. „Jedan veliki megatrend (je) od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji“.

Konačno, peto, društvena pravda. Zadatak politike je da definiše nacionalni interes. Tu možemo da učimo iz okruženja. „Neki meni kažu“, kaže Đinđić, „mi smo pravoslavni narod i zato nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju, idu u zaleđu tog konvoja ali vrlo uspešno. Pre 30 godina, za Grke mi smo bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. […] To je model koji mi moramo da izaberemo“.

Srbija je, međutim, osamdesetih napravila katastrofalnu grešku. „U Beogradu su mislili da je pad Berlinskog zida incident i da će duplo veći biti izgrađen devedesetih godina… da će biti prenesen Kineski zid.“

Druga greška je ideja da se budućnost gradi na kosovskom porazu. „Jednom smo poraženi a onda, kroz celu istoriju od toga pravimo mit.“ Tako da je naša „politika mnogo više mitologizovana“ nego, recimo, „u centralnoj Evropi“.

„Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta? Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanju, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednji 100-200 godina, videćete da u njoj ima više propovedi nego političkih programa.“

Otud u srpskoj politici, u društvu uopšte, ima mnogo manje odgovornosti. I ima mnogo manje rasprave o društvenim ciljevima. „Mora jedna zajednica neprekidno da diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga.“

To je put i do društvene pravde. Naime, kaže na kraju Đinđić, „u ljudskoj zajednici će (kao i „komponenta vrednosti“) uvek ostati komponenta pravde. Ljudska zajednica bez komponente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti […] da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale – i to je pojam pravde“.

Pravedno društvo, dakle, za Đinđića nije društvo u kome vlada tzv. distributivna pravda, ne znači egalitarizam, jednakost, nego društvo koje pruža (jednake) šanse, oslobađa potencijale. Otvoreno, a ne zatvoreno društvo.

Na kraju, jedan mali „bonus“. U svom poslednjem autorskom tekstu, nešto malo pre tog poslednjeg predavanja, u NIN-u od 26. decembra 2002. godine, pišući o „našoj dugoročnoj strategiji“, Đinđić je kao cilj postavio „društvo oslobođeno od straha i slobodno od siromaštva“. Za Đinđića je pravda bila neraskidivo povezana sa slobodom. Tačnije slobodno društvo je bilo pretpostavka za pravedno društvo, pri čemu to nisu bile nikakve metafizičke kategorije. „Suština je“, napisao je Đinđić – vraćajući se u svoje filozofsko razdoblje, iz kojeg zapravo nikad nije ni izlazio – u „svakodnevnom životu“.
*Tekst je malo prerađen odlomak iz knjige „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2025.

Izbori, sad

PEŠČANIK, , , , , , , , ,
Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima, sa svim univerzitetima, sa Akademijom nauka. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika, u ratu je sa advokatima i seljacima, s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. Više nema ni podršku Zvezdinih navijača. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije

Tačnije – u junu. Ili u septembru.

Sada je pravi trenutak da opozicija zatraži izbore. Protest održan 15. marta u Beogradu daje solidne osnove za takvu tvrdnju. Najpre svojom masovnošću. Na njemu se okupilo više ljudi nego ikada u istoriji Srbije. A bilo bi ih i više da vlast nije blokirala prestonicu ukidajući železnički, gradski i prigradski autobuski saobraćaj. To takođe nikada u istoriji Srbije nije bilo. To govori o njegovom strahu.

Drugo, protest je pokazao ogromnu energiju, ne samo u Beogradu nego i u čitavoj Srbiji. I ne samo tog petnaestog nego i prethodnog dana, kada je studentima priređen trijumfalan doček, i prethodnih meseci, kada su studenti trijumfalno dočekivani širom Srbije. Došlo je vreme da se ta energija „materijalizuje“. Da se usmeri u politički angažman i pretoči u izbornu volju. Tako da novu školsku godinu, na jesen, Srbija dočeka oslobođena aktuelne vlasti.

Treće, studenti su ostavili prostor za druge aktere na političkoj sceni. Oni su se zadržali u granicama koje su sami sebi odredili, ali nisu uzurpirali čitavu javnu scenu. Dakle, ostalo je dovoljno mesta da na nju snažnije i odlučnije nego do sada stupe političke partije. Ali ne samo partije. Ima mesta i za druge organizacije građana – stručne, profesionalne, sindikalne, nevladine, ad hoc grupe za pritisak, Proglas, razume se, itd.

U Srbiji danas nije pobunjena samo omladina; pobunjeno je celo društvo.

Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima. On je zaratio sa svim univerzitetima, kao i sa Akademijom nauka. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika; njih jedino plemenita obaveza prema pacijentima drži u bolnicama. On je u ratu sa advokatima i seljacima. On je u ratu s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. On više nema ni podršku Zvezdinih navijača.

Studenti će, to su obećali, nastaviti da „pumpaju“; ostale društvene grupe treba da preuzmu svoj deo odgovornosti i da, svaka u svom domenu, na ovaj ili onaj način radi isto. Imajući u vidu zajednički cilj.

Četvrto, veoma bitno, pobuna se ne odvija samo u velikim urbanim centrima. Podigli su se i manji gradovi, sela i varoši širom Srbije. U tome je neizmeran doprinos studenta. Dakle, poseban naglasak u političkoj borbi treba staviti na tzv. lokal. U stvari, to se već desilo – Bogatić, Rača, Valjevo, Čačak, Kovačica, Kraljevo… Srbija se slila u Beograd. Sada treba da se Beograd razlije po Srbiji. Možda je preterano reći da je SNS sabijen u mišju rupu, ali da je u povlačenju na širokom frontu, nema sumnje. Zašto bi Vučiću trebalo dati vreme da se konsoliduje.

Kada je reč o prelaznoj vladi, čini se da je ova (inače dobra) ideja danas za pobunjeno društvo Srbije korak nazad, ustupak, znak političkog pesimizma. Vučić na to neće pristati jer zna da bi to značilo faktičko priznavanje poraza. Sa druge strane, to bi za građane Srbije značilo prihvatanje dela kolača u situaciji kada može da dobije ceo kolač. Zahtevanje izbora je kontranapad, brza tranzicija iz defanzive u ofanzivu, a ona je, kao što znamo, najubojitije oružje.

Izbori, naravno, neće biti pošteni niti izborni uslovi ravnopravni. Ali predugo čekanje na „idealne“ uslove (koji zapravo nikada neće biti idealni) moglo bi da dovede do gubljenja „momentuma“. A on je ključan.

Studenti – a i svi ostali – su sigurno u pravu kad kažu da borba u koju su se upustili nije sprint nego maraton. Ali u tom pogledu ne treba da brinu – i njihovi unuci će imati pune ruke posla.

Kada je reč o izbornim uslovima, dve stvari su najvažnije. Prvo – RTS. Breša je već napravljena i sigurno, naročito u predizbornom programu, može biti povećana. Izveštavanje o zbivanjima u društvu biće mnogo objektivnije, a tretman opozicije značajno poboljšan.

Drugo – birački spiskovi. To će biti i najveći izazov. Ali nije nesavladiv. Birački spiskovi moraju biti temeljno „pročešljani“ i pročišćeni. Naročito po manjim mestima. Mada bi tamo trebalo da bude i lakše, tamo se ljudi bolje znaju i znaju gde ko živi. Srbija je u protekla četiri meseca pokazala da ima dovoljno resursa, i materijalnih i ljudskih, da se birački spiskovi u najvećoj mogućoj meri dovedu u red. A mogla bi sigurno za te stvari i da se dobije pomoć od Evrope.

Konačno, opozicija mora da obezbedi svoje kontrolore na svim, bukvalno svim biračkim mestima. A i na graničnim prelazima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2025.

I posle nasilja dolaze izbori

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN,
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do danas – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Istorija budućnosti

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.
Na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu, 10. oktobra 2002. godine, Đinđić je (a koga će drugog) najpre citirao Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“ To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, stvarnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.“

EVROPA S DUŠOM: Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavljao na četrdeset šestoj – kada je ratni premijer Engleske na Ciriškom univerzitetu održao svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država – išao je dublje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Povod za večerašnju svečanu akademiju“, počeo je Đinđić, „veoma je važan ne samo iz formalnih razloga: Vinston Čerčil je održao 1946. govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve lustre ličnosti. Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao…“ Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona.

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Jer, „ako govorimo o nemirnim vremenima – a 1946, kada je Čerčil držao svoj čuveni govor, bilo je nemirno vreme u Evropi – sada govorimo o Balkanu“, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“ i potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Koje će onda troškove Evropa morati da plaća“, upozoravao je Đinđić. „To nije pretnja, ja ne kažem: ‘Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.’ Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.“
Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim, izvesno da će biti tako. Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“.
Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina

Šta bi mogla da bude ta „zamena“? „Naravno, nacionalizam“, odgovara Đinđić. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“
Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji.“ Međutim, ponavlja Đinđić, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“. Nije se, dakle, Đinđić ustručavao da kritikuje Evropu, i nije to radio kod kuće, za domaću upotrebu, poput aktuelnih političara, bolje reći politikanata, što bi rekao Desimir Tošić, nego po evropskim metropolama.
„U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera. U drugačijim okolnostima ili da je to rekao neko drugi, možda bi te reči delovale patetično i frazerski, u slučaju Zorana Đinđića zvučale su iskreno i spontano, štaviše, dobijale su i neki uzvišeni smisao.

ĐINĐIĆEVA (O)PORUKA: Nije to samo (pristrasni) utisak autora ovih redova. „Đinđićeva poruka“ – tako glasi naslov izveštaja bečkog Di pressea sa samita šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog salcburškog kongresnog centra. „Đinđićev nastup na velikoj diskusiji o proširenju EU prijatno se razlikuje od stavova, na primer, rumunskog predsednika Jona Ilijeskua, kome na pamet padaju samo fraze koje već godinama uporno ponavlja. Đinđićeva poruka u Salcburgu je velika strateška vizija za jugoistočnu Evropu.“ Ta vizija je, nije teško naslutiti, što brža integracija u Evropsku uniju. Jer „ako nam ne pođe za rukom da ubrzamo integraciju, stare ideje ograničenih nacionalista će doživeti svoju renesansu“, citiraju Đinđića medijski poslenici, koji su se očigledno u životu svačega nagledali i naslušali, da bi na kraju zaključili, prenevši opšti utisak: „Dobro rečeno, Zorane – svi u dvorani klimaju glavom.“
Onaj Đinđićev ciriški govor – već sâm po sebi daleko od protokolarnog i nazdravičarskog (što bi se, s obzirom na priliku, moglo očekivati) – dâ se iz prethodnog citata naslutiti, nije bio nešto ekscesno u njegovom „dijalogu“ sa Evropom. Takoreći svaki svoj nastup u raznoraznim, ne samo evropskim institucijama Đinđić je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – ali važi i obrnuto.

„Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“ (Zoran Đinđić)

Na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, Đinđić je učestvujući na panelu „Budućnost Evrope“ rekao: „Mi od Evrope … očekujemo da se ne zaustavi na granicama koje je sada definisala. […] Evropa treba da nam pomogne. Neka izračunaju koliko ih košta nesigurnost na njihovim granicama, taj pritisak nezaposlenih ljudi, taj pritisak pranja novca, organizovanog kriminala… Sada nam je jasno da je zapravo to u evropskom interesu jer još jedan balkanski konflikt ili još jedan konflikt na njenim granicama znatno bi umanjio šansu Evrope da kao kontinent bude lider u 21. veku.“
Svoju tezu „da je u interesu Evrope da u što kraćem roku primi Balkan u svoje okrilje“ Đinđić je ponovio i na predavanju pod nazivom „Srbija na putu ka Evropi“, koje je koncem aprila održao na London School of Economics. „Pogrešna je teza da Evropa treba da pomogne Srbiji zato što Srbija ima problem. Zapad je taj koji na Balkanu ima problema“, pokušavao je Đinđić da svoju slabost pretvori u prednost, podsetivši još da „evropske zemlje u ovom regionu već godinama uz ogromne troškove drže desetine hiljada vojnika“ i da „zapadni poreski obveznici plaćaju desetine milijardi dolara“, ali da „rešenja nema i strategije izlaza nema. Bilo bi mnogo bolje“, predlagao je Đinđić, „da se makar delić tog novca usmeri na ekonomsku obnovu i jačanje demokratskih snaga u regionu koje jedine mogu da doprinesu realizaciji izlazne strategije koja predstavlja – priključenje Balkana Evropi.“ Naravno, nije Đinđić ni pomišljao da svu odgovornost svali na Evropu – naprotiv. Njegova poenta bila je da „u tom procesu Zapad i Balkan moraju da deluju partnerski“, ali da „trenutno takve saradnje nema“.

MAGIČNA REČ: Za Đinđića su „Srbija, Balkan i Evropa“ bili jedna te ista tema. Tako je glasio i naslov članka istovremeno objavljenog u nemačkom časopisu SuedostEuropa i domaćoj Međunarodnoj politici. „Razvojem integracije Balkana i reformom“, pisao je Đinđić, možemo da se „približimo Evropskoj uniji“ – tako što neće biti „velika razlika da li se neki posao sklopi u Srbiji, ili Hrvatskoj ili Rumuniji, Bugarskoj, Bosni ili se odmor provede u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili nekoj drugoj zemlji EU. To bi bio podvig veka. To je šansa koju prethodne generacije nisu imale. Uopšte, prvi put u istoriji postoji šansa da se balkanski region – centar potresa u Evropi – smiri. […] Ako je propustimo, biće gore“. U tom kontekstu, kao neku vrstu integracionog međukoraka, pominjao je čak i stvaranje „balkanske unije, najpre na ekonomskom planu“. Jer, upozoravao je, „ne smemo da propustimo tu šansu. Za to nam je potrebna politička podrška Evrope, a mi ćemo se pobrinuti da u ovim balkanskim državama imamo jake snage koje bismo pokrenuli i unapredili taj proces“, zaključio je Đinđić.

U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati“

Bio je svestan, naravno, da su te „jake snage“ u stvari prilično slabe. „Mi nismo Orijent“, ohrabrivao se, „mi smo za Evropu i Zapad“ i „Evropa je naše rodno mesto“, ali je znao da smo se iz tog „rodnog mesta“ odavno odselili. I da je šansa koja se u tom trenutku ukazala – koju smo, ne treba to bagatelisati, sami sebi stvorili – jedinstvena i da ćemo platiti visoku cenu ako je budemo propustili.

* * *

Negde u novembru 1995. razgovaraju Zoran Đinđić i Desimir Tošić. Prvi je u tom trenutku već blizu dve godine predsednik Demokratske stranke, a drugi poslanik iste partije u Saveznoj skupštini. Nezadovoljan razvojem situacije u partiji, Tošić zamera Đinđiću da stranka sve više postaje „nacionalistička i populistička“ i da „nikada nije bila tako daleko“ od njegovih gledišta, koja je „razvijao i negovao kroz decenije“. Đinđić je na to odgovorio sledećim rečima: „Nije tačno da vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom ušla u ‘bazu naroda’ jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno, usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“
Posle rata sa Severnoatlantskom alijansom, međutim, situacija je bila još teža. U anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO apsolutno negativno, Nemačka onako, Amerika sto odsto negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magičnu reč ‘evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji“

Đinđića su optuživali da žuri. Da ne drži mnogo ni do legaliteta ni do legitimiteta. Da, kao što preskače po dve stepenice, tako hoće da preskače i zakone. Nenad Dimitrijević je u monografiji Etika odgovornosti pokazao da su te optužbe bile „Potemkinova sela“ iza kojih se krila „odbrana institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma“. Drugačije rečeno – politika sprečavanja reformi.
Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao što ni čoveka koga drže pod vodom 50 godina u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako ni Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.“
„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina. Može se, doduše, ići i drugom brzinom, kao Koštunica: privatizacija da, ali, molim vas, ne odmah; reforme – da, ali, molim vas, bezbolno; tribunal UN za ratne zločine – da, ali, molim vas, bez mene. Ja sam za četvrtu brzinu. Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da ipak uhvati voz za proširenje Evrope.“
Svoj san, svoju rešenost da Srbiju uvede u Evropu, Zoran Đinđić je platio glavom.
U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan, jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati.“ Prosto je bolno koliko su i jedan i drugi – i Đinđić i Gligorov – bili u pravu.
(Odlomak iz knjige Ljudi (i) institucije: Desimir Tošić, Latinka Perović, Vladimir Gligorov, Zoran Đinđić)

Priredio: Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. mart 2025.

Izbori, jedini put do mirnog rešenja krize

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Svojom prirodom studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog

Intervju Jovan Komšić, politički sociolog

Sagovornik Novog magazina, redovni profesor Univerziteta u Novom sadu u penziji, Jovan Komšić, retko se pojavljuje u javnosti iako već decenijama objavljuje knjige i članke koje odlikuje britka analiza društveno-političkih zbivanja.

Koji su, po vašem mišljenju, najvažniji rezultati aktuelnih protesta?
Izdvojiću dva dostignuća. Tragom zaboravljenog upozorenja Bogdana Bogdanovića: „Jezik je misao, misao je čin“, uključujući činjenicu da „svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek i pre svega u domenu jezika“, prvi takav fenomen „stvarnog i mogućeg“ možemo prepoznati u neočekivano probuđenim, raskošnim odlikama pozitivne antropologije – sa čitavim arsenalom kulturoloških, kreativno-komunikacijskih, emancipatorskih, etičkih, solidarističkih i drugih, dobrih crta ljudske prirode. Šta ćete lepše i zanosnije od studentske poruke: „Strah je nestao, mraka više nema, ljubav je na ulicama“!
Mladi i njima pridruženi učitelji, nastavnici, profesori, radnici, paori i programeri, umetnici, taksisti, domaćice i preduzetnici… više ne pristaju na sumrak ljudskosti i civilizovanosti, na despotiju običaja „nemih pognutih bića, zagledanih u svoj trbuh“. Naročito ne pristaju na rat vladajuće grupe protiv svojih sopstvenih podanika. Koliko god se distancirali od svake primisli na politiku i političko, studenti zapravo zahtevaju novi obrazac politike. Gde je tu „antisrpska obojenost“ kada se traži „da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela“.
Još nismo potpuno svesni bisera političke vrline koji nam studenti daruju stavom da država za njih više nije misteriozno biće, suludi „vlasnik naše dece“, svemoćni „kontrolor političkih snaga, moralnih snaga, privrednih snaga“. Ovo su, da podsetim, musolinijevsko-fašističke apoteoze države, „prirođene“ onoj ključnoj: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“. Srećom, martovski niški Edikt nam poručuje: „Država je zajedničko dobro svih njenih građana; Srbija je zajednica građana“!
Zato drugo, veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva. Svojom prirodom, studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog.

Studenti se i dalje drže parole „bez politike“ iako su, kako kažete već zašli u tu sferu. Zašto oni uopšte odbijaju ne samo stranke nego i politiku?
Razumem ogorčenje politikom i političarima. Mnogo spoljašnjih inputa i primarnih iskustava njihovog mladog života kreirani su iz sive zone domaćih, regionalnih i belosvetskih politika, iz demagoških proračuna i dominirajućih praksi licemernih, lukavih i pohlepnih aktera, koji decenijama, manje-više nekažnjeno, paktiraju sa đavolom. Takvi šegrti i „mastermajndi“ malog i velikog zla oslanjaju se, pre svega, na „tvrdu“ moć (para)državne komande, skrivenu moć kartelske hobotnice organizovanog kriminala, potplaćene i preplaćene „poslenike javne reči i slike“, kao i na kulturu bede, podložne uticaju političke i najšire korupcije, klijentelizma, zemljačkih i rodovsko-klanovskih relikata naše, zakasnele i ratovima replemenizovane nacije.
Međutim, budući da je prava politika pre svega vrlina miroljubivog takmičenja i razboritog sabiranja ljudskih interesa u pravom uređenoj zajednici slobodnih individua, onda ova naša sadašnja mladost inicira i, na svoj način, kreira pretpostavke za nov model politike – politike mira, stvaralaštva, odgovornosti, građanske participacije, solidarnosti i zakonske slobode.
Nastaje dakle nešto što se razgovetno i uverljivo opire sabijanju društva u okvire zatvorene zajednice – sa mentalitetom opsednutog logora-tvrđave, sa urotničkim teorijama, proizvodnjom „neprijatelja“ i heraklitovskim „spoznajama“ kako je „rat otac svega i svega kralj“.
Pomera se, tako, kolektivna svest ka standardima otvorenog društva. Naročito je važan „ukus slobode“ i svest da bez „začina“ lične odgovornosti i izborne smenjivosti vlastodržaca nema, niti može biti bilo kakvog slova i uverljive priče o demokratiji. Novo se začinje. Naravno, Hic Rhodus, hic salta. Duga će biti osmoza takvih političko-kulturnih „sokova“ valjanih vrednosti. Ako budemo imali snage i volje za „staloženiju pamet, širi zamah i duži dah“ (Vasa Stajić) društvo i demokratski modernitet dobiće novu šansu – drugu, posle Đinđića – da nađu svoje mesto i „dušu“ na sceni Srbije.

Plašim se mogućnosti da plenumski stratezi velike promene promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi

Međutim – i to je izuzetno važno da se ne previdi – ozbiljna pretnja po začetu promenu može nastati pumpanjem praznorečive euforije od strane salonskih „analitičara“ i prateće „nacionalne“ inteligencije. Koliko su frekventni na retkim profesionalnijim medijima, skoro u istoj meri ostavljaju utisak da se u misaonoj disciplini, koja se zove političko-sociološkom naukom, najblaže rečeno, ne snalaze primereno vlastitim ambicijama. Možda nemaju interesa ili, pak, ne umeju da shvate da još nije potpuno eliminisana mogućnost da – kako je s kraja 80-ih godina prošlog veka Bogdanović proročki kazivao – „zavađeni sami sa sobom i sa svetom u kojem živimo“, sada, podelimo zadnje ostatke „sudbine poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi“.

Da li se protesti trenutno nalaze na prekretnoj tački ili oni još mogu da funkcionišu na dosadašnji način?
Na to, naprosto, nije moguće dati pouzdan odgovor. „Prekretnica“ se, u određenom smislu, može sagledavati u kontekstu sada već legitimnog pitanja: Da li „duh“ niškog „Edikta“ može zaista da postane „Duh srpskog vremena“ u novonagoveštenoj svetskoj podeli „geopolitičkih karata“? To, naravno zavisi i od toga da li danas ima dovoljno društvene volje i umeća da se od nagoveštaja programsko-demokratskih alternativa – sve sa „buljucima“ kontroverznih interesa, učitavanja i očekivanja – dospe do, sadržaju studentskih zahteva, adekvatnih i konsekventnih artikulacija i preciziranja sutrašnjeg pravednijeg i slobodnijeg dana, meseca i godine.
Iako u društvima pod despotskim jarmom običaja i teškim za demokratiju, kao što je naše, istorija, po pravilu, nije shvaćena kao „učiteljica života“, ipak ima smisla podsetiti na činjenicu da su se ishodi velikih prevrata umnogome razlikovali od namera njenih inspiratora i tvoraca. Recimo, za rezultate Francuske građanske revolucije (1789), inspirisane idealima jednakosti, bratstva i slobode – oduševljeno podržanih od strane „obrazovanih ljudi, prožetih optimističkim verovanjem u dobrotu ljudske prirode, a lišenih političkog iskustva“ – poznati istoričar kaže: „Hteli su da preurede monarhiju a ustanovili su republiku; hteli su da poprave finansije a došli su do deficita i do bankrotstva; hteli su da urede crkvu a uneli su nered u nju; hteli da održe dobrovoljačku vojsku a stvorili su obaveznu vojnu službu. Hteli su da daju Francuskoj mesnu samoupravu i političku slobodu a pripremili su centralizovanu i autoritativnu vladu. Hteli su da se odreknu rata i osvajanja a bacili su Francusku u čitav niz ratova praćen velikim osvajanjima. Hteli su da daju drugim narodima primer jednog uzornog uređenja a ulili su im odvratnost prema njemu“.

U tom kontekstu, kako gledate na akcije tipa „pritisak na ekonomiju“?
Ako ćemo o privrednom rastu, što se temelji na „vladavini investicione tame“, posredstvom tajnih klauzula međunarodnih ugovora, što svakako ne može biti isplativi istočnik novih, dodatih vrednosti u društvu i ekonomiji, itekako sam saglasan sa zahtevima da se otvori politički trezor naših ekonomsko-finansijskih tajni i, koliko je moguće, spreči dalje ugrožavanje ekonomske i svake druge budućnosti. Nisam međutim uopšte siguran da je nada u povoljne efekte zaustavljanja vozova na prugama, kamiona na gradilištima, sutra, možda, struje i vode u selima i gradovima, društveno-korisno proračunata. Štaviše, kad je reč o recepciji takvih poteza u očima vlastite i željeno šire izborne baze, mislim da tako nešto neće biti berićetno ni za „preduzimače“ takve „neposlušnosti“.

Jedna od parola koja se često čuje jeste i „sva vlast plenumima“.
Evroazijska istorija prošlog veka porađala je, u nekoliko navrata, i na Zapadu i na Istoku, projekte koji su trebali da nadiđu sistemske okvire ljudskog otuđenja, osiromašenja i imperijalno-kapitalske eksploatacije. U nameri da se društva izleče od oligarhijskog „virusa“ političko-parlamentarne organizacije države, na mahove se činilo da je pravi lek najzad otkriven u formi i sadržaju neposrednog, nepartijskog demokratizma radničkih veća, sovjeta radnika, seljaka i vojnika. To je, jedno vreme, davalo i svoje neosporno pozitivne efekte.

Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode

Pokazalo se, nažalost, da u paralelogramu moći globalnih, državnih zajednica, kao i u misterioznijim slojevima ljudske naravi, taj model neposrednog demokratizma nema kapaciteta da dugo „održava napon“, suzbije rađanje novih hijerarhija moći i sistemski stabilizuje superiorniji poredak ekonomskih i političkih sloboda.
Za razliku od mnogih studentskih „parlamenata“, nove i verodostojnije forme participacije do sada su se pokazale kao dragocen instrument mobilizacije demokratskih energija na univerzitetima. I zato su plenumi – čiji jezik, misao i dosadašnje delo relaksirajuće osećamo u javnosti Srbije – iznimno značajni. Međutim, problem vrlo ozbiljne koncepcijske naravi nastaje sa povremenim i vrlo maglovitim inicijativama da se plenumska mustra izdigne na više nivoe društvenih procedura i teritorijalne organizacije vlasti.
Za naš današnji trenutak itekako je korisno i podsećanje da od nas samih zavisi da li će nas osvojeni status jednakosti „odvesti u ropstvo ili slobodu, u prosvećenost ili u varvarstvo, u procvat ili bedu“. I iz tog razloga naša je velika sreća što studenti, za sada, istrajno insistiraju na institucijama.
Da li se treba, onda, uopšte dvoumiti u kom smeru nas može odvesti aktuelna politička ponuda krajnje antagonizovanih, skoro nepomirljivih opcija za blisku i dalju budućnost? Ako u tom kontekstu svedočimo nagoveštajima i sve širim nadama u mogućnost brzog i radikalnog preloma, onda moramo mnogo bolje razmisliti o prirodi i funkcionalnosti brojnih nejasnoća. S obzirom na nepredvidivost mnogih faktora naročito uzburkane društvene dinamike, idejne nejasnoće nekada mogu biti korisne za ostvarenje određenih ciljeva. Nekada, bogami, takve „magle imena i reči“ porađaju društvene ishode posve drugačije od deklarativno željenih ili, pak, od skriveno nameravanih. Plašim se, stoga, mogućnosti da plenumski stratezi velike promene – ako stratezi uopšte postoje – promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi, dostupne, kako filozof misli, čak i „samom narodu đavola“.

Da li je došlo vreme da opozicione stranke preuzmu štafetu borbe od studenata?
Ako ćemo na tragu pomenutih velikana filozofsko-političke misli, Kanta i Tokvila, zapaziti da se danas radi o takvom „stanju nacije“, u kome se pripadnici istog naroda moraju među sobom prisiliti na pokoravanje zakonima i institucijama, kako se ne bi, posle kraće ili duže etape sveopšte deregulacije, sunovratili u novu-staru provaliju samovlašća i svevlašća, onda još ima smisla da razgovaramo o prirodi bitnog zadatka. Da svetlo naših političkih umova, dok ga još koliko-toliko ima, usmerimo na predmet, koji teorijski možemo nazvati „mirnom“ iliti „konzervativnom revolucijom“, u smeru revitalizacije ustavno-demokratskih vrednosti i procedura.
To može i mora rešavati niko drugi do politički organizovane elite, uz dobrodošao i, nažalost, i dalje nužan robusni pritisak studentskog pokreta i masovnog, autonomno organizovanog građanskog društva. I opozicione stranke i autonomno organizovani društveni akteri, pre ili kasnije – bolje pre nego kasnije – moraju iznedriti mehanizam predstavljanja ili delegacije vlastitih interesa u, na neki način, formalizovanom susretu vlasti, parlamentarne i respektabilnijih predstavnika vanparlamentarne opozicije i autentičnih organizacija civilnog društva. Nikako u javnosti ne sme biti zanemarena činjenica da su izbori jedini istorijski otkriven i potvrđen instrument mirnog rešenja krize i povratka standardnim procedurama predstavničke demokratije, kao najmanje lošeg poretka prava i slobode.

Opozicija predlaže prelaznu vladu, ali bez trenutno vladajućih stranaka, dok vlast odlučno odbija i svaku pomisao na prelaznu vladu.
Osobno, kad je reč o postupcima i formama u toj međufazi, i premda se toj ideji – svako iz ugla svojih interesa – danas opiru i vlast i opozicioni parlamentarni subjekti, sklon sam proceni da će se ako, nažalost, dospemo do krajnje suženog, elementarnog izbora između mira u Srbiji, s jedne strane, i nesagledivih posledica masovnih nemira, represija i sukoba, s druge strane, najmanji sadržalac studentsko-građanskih i političkih volja možda jedino moći pronaći u formi privremene ekspertske vlade sačinjene od nepartijskih profesionalaca, univerzitetske struke i neokrnjenog moralnog digniteta. Uprkos svemu, i dalje ova naša Srbija ima takvih ljudi.

Da li idemo ka kompromisu ili ka radikalizaciji?
Predsednik najavljuje „kontrarevoluciju“. Ne znamo podrobno šta to sve može da znači. Neki bi kazali da je to, zapravo, „plašenje mečke rešetom“. U kontekstu sličnih prošlovekovnih, evropskih iskustava, mogu da pretpostavim samo neke od mogućih i manje-više verovatnih opcija. Recimo, ako čitamo istorijske knjige o fašizmu („u svojoj epohi“), onda u ovoj našoj epohi možemo da prepoznamo izvesne sličnosti sadašnjeg „brže, bolje, jačeg razvoja“ sa tzv. musolinizacijom države. „Skupljanjem nacije u snop energije“, osporavanjem partija uopšte, naročito proglašavanjem opozicije za „besmislenu i suvišnu“, Musolinijev režim je objedinjavao partijski i državni aparat. U takvoj koncentraciji „političkih, moralnih i privrednih snaga“, formula „razvojne diktature“ glasila je ovako: „Za deset godina, drugovi, Italija se neće moći prepoznati“.

Nema verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije

Srećom, osim opskurnih najava masovnih hapšenja pripadnika opozicije, od strane skupštinskih zvaničnika, iz redova SNS, i ulazaka policije u prostorije civilnih organizacija – sa svrhom kontrole „subverzivnih“ aktivnosti, finansiranih od strane američke države – igra na musolinijevsku kartu sačinjavanja „granitnog bloka nacije“ još nije shvaćena na Andrićevom vencu kao jedina „prava“ i moguća „igra u gradu“

Nedavno je formiran pokret Solidarnost na čelu sa Goranom Ješićem. Neki će reći: evo još jedne opozicione partije a već ih imamo previše. Šta vi mislite?
S obzirom na deficit mudrosti političkog društva Srbije – kako vlasti, tako i preovlađujućeg dela opozicije – u odnosu prema Vojvodini, s jedne strane, i većinski spoznatu, objektivnu, dokazano plemenitu potrebu Vojvodine i Vojvođana da svoju sudbinu vezuje za evropski, antifašistički orijentisanu Srbiju, pojava ovakve asocijacije građana, već u svom nukleusu, umreženu preko lokalnih sredina u integralno javno i političko polje čitave Srbije, sa programskim odrednicama i senzibilitetom naklonjenim vrednostima studentsko-građanskog pokreta, može samo biti pozdravljena. Zato na proevropskom parčetu našeg demokratskog političkog neba nema stvarnog razloga za podozrenje. Ovi drugi, naravno, nisu „nadležni“.
I sam povratak Gorana Ješića na javnu scenu, sa zavidnim portfoliom nekompromitovanih političkih funkcija i iskustava, može biti shvaćen kao nova šansa za reafirmaciju autentičnih standarda evropske demokratske i regionalne politike u ovom krajnje delikatnom trenutku skoro zaustavljenih evropskih integracija Srbije. Naravno, vreme će pokazati da li mu je pružena ruka i da li će i on sam umeti da adekvatno odgovori vlastitoj ambiciji i ljudima koji su mu ukazali poverenje.

Kakva je autonomija Vojvodine potrebna Srbiji?
Često sam počinjao odgovore na ovakvo i slična pitanja citirajući filozofa slobode, Benžamena Konstana. Inspiratorima i izvođačima bonapartističkog centralizma on je poručivao: „Raznoobraznost je život. Jednoobraznosti je smrt“. Ovog puta bih želeo da podsetim na jednog, inače umnog, osećajnog i plemenitog Sremca, Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio o „nesrećnom nacionalnom sklopu Autonomne socijalističke pokrajine“ te primetio da Vojvodina „… nije ni srpska, ni mađarska, ni bunjevačka, već komunistička, što će reći svačija i ničija, pa nikom nije potaman“. Nasuprot tome, isto rođeni Sremac – kao i Mihiz – a „nakalemljen“ na izdanak stare laćaračke „loze“ Pajića, srpskih dobrovoljaca u Velikom i vojvođanskih partizana u Drugom ratu, mislim da je Vojvodina mnogima potaman baš zbog toga što nije ničiji plemenski posed.

Veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva

Nisam siguran ni u to da bi, danas, i sam Mihiz pristao na svojatanje Vojvodine na način „pljuvanja u bunar iz koga se pije voda“, kompenzovanjem vlastitih inferiornosti i manjka komunikacijske vrline porivom za gospodarenjem i komandovanjem, u ime, svakakvih i svačijih, svađalačkih interpretacija tradicionalističkih fantazmi. Pa i samo „Srpsko vojvodstvo“ je evropski projekt. I Miletić je snevao vojvođansku „Švajcu na istoku Evrope“. Nema dakle, danas, verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine, kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije.
Da Vojvodine nema, valjalo bi je izmisliti!

Bilo bi prirodno da EU bude neka vrsta medijatora i moderatora razgovora između vlasti i opozicije. Međutim, mali su izgledi za to.
Nažalost, zaista mnogo toga ne vidimo „dalje od vlastitog nosa“. Uz sve trendove, koji podsećaju na dezorijentaciju i „krunjenje“ evropskog bića, u krizama nakon Velikog rata, opadanja ugleda i kompromitacije nacionalnih politika vodećih evropskih zemalja (uključujući slom dobrih vrednosti ugrađenih u Društvo naroda) u izazovnom i neprijatnom „susretu“ sa razobručenim fašizmima i nacizmima – kom „carstviju“ mi danas možemo da se pridružimo, a da znamo šta je stvarno dobro za budućnost naše dece i unuka?
Pa ako se, kao što je evidentno, Amerika ovih godina umorila od svoje republikanske, liberalne demokratije, Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode. Zato, valja nam se potruditi da one, koji to potcenjuju, ne vole promaju, a licemerno, ispod stola, trguju sa sličnima iz te iste Evrope, primoramo da se makar javno deklarišu kao pristalice zaostalosti, ksenofobnog konzervativizma, tradicionalizma, rata i autoritarnosti zatvorenih društava. Da ne krivotvore svoje pravo lice i ne lažu vlastiti narod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. mart 2025.