Poljoprivrednicima u Srbiji danas ne treba državna zaštita od stranaca nego zaštita od pogrešne državne agrarne politike

Kada se kaže da ne treba dozvoliti prodaju zemlje strancima, na koju se tačno zemlju misli? Državnu ili privatnu?

Ako je o ovom drugom slučaju reč, odmah se postavlja pitanje da li je uloga dobre države da svoje građane drži u siromaštvu. Odnosno, zašto bi država svoje građane prisiljavala da zarade manje, ako mogu da zarade više. A ne dozvoljavajući strancima da kupuju zemlju od privatnih lica, država nesumnjivo smanjuje broj zainteresovanih kupaca, dakle smanjuje konkurenciju. Što je još gore, iz konkurencije izbacuje bogatije kupce, tj. potencijalno bolje platiše. Sve to dovodi do pada cene po kojoj se zemlja prodaje. Dakle, građani gube, a gubi i država jer se manje novca po osnovu poreza na promet uliva u njenu kasu.

Ova logika važi i za državnu zemlju. U stvari, kada se traži zabrana prodaje zemlje strancima, onda se po pravilu i misli na državnu zemlju. Ovih dana je, ako neko nije primetio, ta tema ponovo aktuelizovana. Najpre je s tim zahtevom u javnost izašla Liga socijaldemokrata Vojvodine, onda je toj tezi – o štetnosti prodaje zemlje strancima – preko uticajne “Politike” stigla podrška iz Instituta ekonomskih nauka, a zatim je isti zahtev u Skupštini Srbije ponovio i lider, još uvek Pokreta, uskoro valjda i partije, Dosta je bilo. Povod za ovu priču pronađen je u činjenici da 1. septembra prestaje da važi zabrana strancima da kupuju zemlju u Srbiji. Preciznije, stupa na snagu odredba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kojom se strana pravna i fizička lica izjednačavaju sa domaćim. U stvari, čisto formalno-pravno, aktuelno uzbuđenje je potpuno nepotrebno, štaviše besmisleno. Jer, tu zabranu su stranci i do sada mogli jednostavno izbeći tako što su u Srbiji osnivali svoju firmu, koja je, kao što je poznato, domaće pravno lice i mogli su da kupuju zemlju do mile volje. Ko je hteo, tu prepreku je, dakle, lako preskakao. I – da li ste primetili, poštovani čitaoci, da su stranci navalili da kupuju našu zemlju? Niste, naravno. Jer niste ni mogli, pošto jagme nije ni bilo. Naprotiv, zbog vrlo neizvesnih ekonomskih (uključujući visoku korupciju) i političkih prilika (pogotovo što nisu mogli biti sigurni da sutra njihova zemlja neće osvanuti ne u Evropskoj nego u Evroazijskoj uniji), oni nisu pokazivali praktično nikakav interes. Što je pak i omogućilo ono protiv čega se navodno protivnici prodaje zemlje strancima bune – da nekoliko ljudi, tzv. tajkuna, dođe (kupovinom ili zakupom) do 20-30 hiljada hektara.
No, ova priča je besmislena i kontraproduktivna, ne samo sa pravne nego i – što je još važnije – sa ekonomske tačke gledišta. Naime, kad IEN poručuje: “Jagma za našim oranicama mogla bi da bude velika zbog izuzetno niske cene zemlje u odnosu na države Evropske unije”, čovek prosto ne može da poveruje da te reči dolaze iz ustanove gde se “po definiciji” bistri ekonomska nauka. Jer to nema mnogo veze ni sa elementarnom logikom, a kamoli sa ekonomskom naukom.

Najpre, ako je cena zemlje stvarno niska, to znači da je njeno korišćenje neefikasno. Drugim rečima, da mogu da je poseduju i oni koji je uopšte ne koriste, a oni koji je koriste to čine na krajnje neekonomičan način. Konkretno govoreći, to dalje znači da se proizvodi malo i skupo. A to na kraju znači arčenje jednog vrlo vrednog ekonomskog resursa, što je protiv interesa najvećeg dela građana Srbije, tj. svih onih koji se ne bave poljoprivredom.

Drugo, ako će već da nastane jagma – a neće, kamo lepe sreće da hoće – za našom zemljom, to znači da će njena cena strahovito skočiti, kao i uvek kada je potražnja za nekom robom velika. To zna svako ko ide na pijacu, ne mora da ide u “naučni institut” na posao.

U stvari, glavni problem sa zemljišnom politikom u Srbiji od dvehiljadite naovamo (kao i ranije, još od 1945, da prethodno razdoblje ostavimo po strani) jeste – suspenzija, nepoštovanje tržišta. Kada je država, tačnije politička vlast, poštovala tržište, kao što je, recimo, bilo prilikom organizacije tendera za zakup zemlje, tada su do zemlje dolazili oni koji su mogli i umeli najbolje da je iskoriste. I to je dovelo do toga da danas u Srbiji, pre svega u Vojvodini, ima nekoliko desetina hiljada ozbiljnih poljoprivrednika, koji obrađuju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada hektara, na njima ostvaruju evropsku produktivnost i koji su podigli izvoz do nezabeleženih visina. Njima ni danas ne treba državna zaštita od stranaca nego zaštita od pogrešne državne agrarne politike.

Kada je pak država pribegavala raznoraznim lex specialisima, kao što je uradila sa Al Dahrom, i kao što namerava da uradi sa Tenisom, rezultati su bili (i biće) porazni i po seljake i po radnike, a i za “poštenu inteligenciju”. Ni to, međutim, verovali ili ne, nije najgore. Jer, Vlada je uspela da dodelu privilegija i izbegavanje konkurencije ugura u regularnu zakonsku formu, tako da će to ubuduće biti potpuno legalno. Reč je, razume se, o prošlogodišnjim izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kojima je propisano da će “30 odsto zemljišta u svakoj opštini moći da se po prioritetu izdaje u zakup pravnim licima koja imaju najbolji poslovni plan”.

E, upravo ovih dana održana je prva, valjda “konstitutivna”, sednica komisije koja će time da se bavi. Članovi komisije su ministri poljoprivrede Branislav Nedimović, privrede Goran Knežević i finansija Dušan Vujović. Misli li neko da će ti ministri time stvarno da se bave? Neće. A i zašto bi? To zaista i nije posao minist(a)ra. Ali zato ima ko hoće. To su, kako se već glasno priča po kuloarima Nemanjine 11 – Dragan Glamočić, savetnik premijera Vučića za poljoprivredu, i Marjan Rističević, visoki dužnosnik SNS i predsednik skupštinskog Odbora za istu oblast. To će biti, ako je tačno, još jedan mehanizam da se zemlja dodeljuje ne po tržišnim kriterijumima, tj. na osnovu cene koju je neko spreman da plati, nego po političkim i drugim vezama.

Ali, neće biti ništa bolje ni ako se ispostavi da je sve to rekla-kazala. Nije ovde “kadrovsko pitanje” ni najvažnije. Ključno je ovo: možete li da zamislite bilo koga ko izdaje zemlju u zakup, pa zakupca pita ne koliko će da plati zakupninu nego kakav mu je biznis plan. Princip, dakle, po kojem se zemlja dodeljuje u zakup suprotan je ne samo ekonomskoj logici nego i zdravom razumu. Tako da ni najsavesniji primenjivači onoga što se “grbo rodilo” to neće moći da isprave.

Kao i kod zakupa, tako i kod prodaje, tom poslu treba pristupiti tako da se maksimalno poveća broj učesnika na “licitaciji”. Što veća konkurencija, to veća cena. To već samo po sebi govori da na tržište ne treba odjednom grunuti svih 300-400 hiljada hektara državne zemlje. O tome smo već na ovim stranicama pisali povodom prodaje Poljoprivrednog kombinata “Beograd”, ali nije zgoreg sada ponoviti. Tim pre što je pre neki dan ponovo raspisan tender za njegovu prodaju. I opet je napravljena stara greška. PKB se prodaje “u celini i celosti”, takoreći u “jednom komadu”. To znatno smanjuje broj potencijalnih kupaca. Umesto toga, pre prodaje PKB treba podeliti na logične, tj. poslovne celine: stočarstvo, ratarstvo, povrtarstvo… i onda te celine prodavati odvojeno. To bi sigurno povećalo i konkurenciju, a time i – kao što je već nebrojeno puta istaknuto, ali šta da se radi kada i u Vladi i u opoziciji, a i u intelektualnoj eliti vlada suprotno mišljenje – cenu.

Preneto na širi plan, to znači da bi i državnu zemlju koja se prodaje trebalo podeliti na parcele u skladu s njihovom potencijalnom ekonomskom namenom: negde bi to mogle da budu i “table” od 500 i 1.000 hektara (za ratare i stočare), a negde i celine od 10-20-50 hektara (za povrtare i voćare), tako da za svakog ozbiljnog poljoprivrednog proizvođača bude ponešto. U tom slučaju, ako zemlju kupe u fer i poštenom nadmetanju – a ne “po prioritetu” i upola cene – neće biti razloga ni za strah od stranaca. Takvih primera, i ako ih bude, u nema sumnje oštroj domaćoj konkurenciji neće biti mnogo, možda na prste jedne ruke da se izbroje. Zemlju svakako nigde neće odneti, a doneće znanje, tehnologiju, kapital. Tako ćemo, na kraju, sa jedne strane dobiti snažnu, konkurentnu i izvozno orijentisanu poljoprivredu, a sa druge – razvijeno, napredno i urbanizovano selo.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 21. januar 2017.