Kao i Engleska, Rusija nema ni prijatelje ni neprijatelje već samo svoje interese. Mnogo je primera kroz istoriju da je Rusija Srbiju žrtvovala svojim interesima stajući na stranu njenih (tadašnjih) neprijatelja – Turske, Bugarske… Interes Rusije na Balkanu trenutno je da pravi haos

Zašto se o 1948. godini tako malo govori u Srbiji? Na Vidovdan, 28. juna, kada je doneta čuvena Rezolucija Informbiroa – u kojoj je najoštrije osuđeno tadašnje jugoslovensko rukovodstvo, koje je nazvano fašistima i špijunima – o tome niko nije rekao ni reč. A to je bio prelomni trenutak u istoriji srpskog (i ostalih jugoslovenskih, razume se, ali ovde je reč o srpskom) naroda. U izvesnom smislu i značajniji od onog iz 1389. jer je u ovom drugom okršaju – za razliku od kosovskog, bez ikakve namere da umanjujemo njegov značaj i žrtve – između Sile i Prava, srpski narod odneo pobedu. Ogromnu istorijsku pobedu.

Danas se, međutim, Vidovdan 1948. svodi, s jedne strane, na lični sukob Josipa Broza i Josifa Visarionoviča, a sa druge strane na – Goli otok. Da tortura kroz koju su prošle hiljade muškaraca i žena na Golom otoku i Svetom Grguru predstavlja najmračnije stranice u istoriji Druge Jugoslavije, to nema nikakve sumnje. Ali, nesumnjivo je i to da je zahvaljujući istorijskom “ne” Staljinu život miliona ljudi u istoj toj Jugoslaviji postao neuporedivo bolji i humaniji nego u drugim socijalističkim zemljama.

Zahvaljujući tom, za čitav svet neočekivanom i velikom “ne”, takođe, Jugoslavija i Tito lično stekli su onaj neverovatan – i neponovljiv, za bilo koju zemlju ovog regiona – ugled i autoritet u čitavom svetu, a na demokratskom Zapadu posebno. I, naravno, uticaj u međunarodnim odnosima kojem ni Jugoslaviji ni Titu, po njihovim “gabaritima”, nikako nisu pripadali.

Zašto se onda o 1948. ne govori, zašto se ne ističe značaj tog događaja, zašto se ne istražuju njegovi uzroci i posledice? Već se on simplifikuje i odbacuje. Kao recimo činjenica da su se ruski “savetnici” u srpsko-ruskim zajedničkim preduzećima formiranim posle rata ponašali osiono, praktično kao direktori, i pri tome na štetu srpskih interesa, što je izazvalo odbojnost kod naših ljudi, naročito inženjera.

“Na prvu loptu” – ako takve “parabole” posle najnovije fudbalske blamaže nisu neukusne – tj. ne ulazeći u neke dublje analize, čini se da je razlog prilično jednostavan. Zato što bi to značilo podsećanje na sukob između Srbije i Rusije iako je tada Srbija bila deo SFRJ, a Rusija deo SSSR-a. U tom slučaju, naime, došlo bi se u iskušenje, štaviše bilo bi to neminovno – da se razotkrije ruska imperijalna politika, koje se Rusija nikada nije odrekla, bez obzira na to da li je bila carska ili sovjetska. A onda bi se došlo i do današnjih vremena i Putinove Rusije.

To jest, do spoznaje da Rusija, kao i Engleska, nema ni prijatelje ni neprijatelje već da ima samo svoje interese. Mnogo je primera kroz istoriju da je Rusija Srbiju žrtvovala svojim interesima stajući na stranu njenih (tadašnjih) neprijatelja, Turske, Bugarske…

Interes Rusije na Balkanu trenutno je da pravi haos. Haos, makar i zamrznuti. Ali i ne samo na Balkanu. Srbija, Sirija… njoj je svejedno.

Sad kad se, posle Crne Gore, iz njenog zagrljaja izvukla i Makedonija, Rusiji je kao uporište i kao “medijum” za ostvarenje sopstvene politike ostala samo Srbija. I nema sumnje da će činiti, kao što i čini, sve da Srbiju vrati sa puta u Evropsku uniju. Njeni eksponenti u vlasti, poput ministara Ivice Dačića i Nenada Popovića, kao i izvan formalnih struktura vlasti, poput Tomislava Nikolića, o tome “vidovdanski” jasno svedoče.

Pre 70 godina, 1948, Srbija je rekla odlučno “ne” Rusiji. Danas, 2018, trebalo bi takođe da kaže “ne”, ali to aktuelna vlast nije u stanju. Iako bi to ogromnoj većini građana donelo neuporedivo bolji život.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 29. jun 2018.