Srbija nije ispunila standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa i zbog toga ne može da izvozi u EU. Istovremeno, Crna Gora i BiH su to uradile i sada izvoze. To su “tamo” uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni
Vučiću mora da pada rejting. To je prva pomisao koja čoveku
padne na pamet kada čuje vest da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić
prisustvovao konstitutivnoj sednici Nacionalnog tima za preporod sela. Naime,
jasno je da od tog velikog i šarolikog društva – uzgred, u timu su sve sami
autoriteti za poljoprivredu, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport, samo nema
nijednog seljaka – za selo neće biti nikakve koristi. Ali idu izbori, treba
pokriti – finansijski, dabome – svaki delić biračkog tela.
Da je tako, potvrđuju i najavljene izmene Zakona o agraru, od kojih se očekuje
da spreče propadanje srpskog stočarstva. Zapravo, aktuelna vlast od svojih
prvih dana – u skladu sa, mora se reći, savetima izvesnih stručnjaka – pokušava
da unapredi stočarstvo. U tom cilju poslednjih pet-šest godina stalno je
dograđivan sistem privilegija za stočare. Jedna od glavnih mera bilo je pravo
prečeg zakupa zemlje. To pravo se predviđenim izmenama još više proširuje,
odnosno produžava na osam do 10 godina. Drugim rečima, kada se državna zemlja
izdaje u zakup, prvo se namire stočari, a za druge – ratare, recimo – šta
ostane.
I, kakav je bio rezultat te mere dosad? Da li se stanje u stočarstvu popravilo?
Kao što nadležni saopštavaju – nije. Stočarska proizvodnja je pala, ali se
korupcija povećala. Kako? Pa tako što su stočari – ne svi, naravno, ali je
primera bilo napretek – zemlju koju bi dobili odmah po višoj ceni, naravno,
izdavali u zakup ratarima. Onda su se i neki ratari dosetili, pa su počinjali
da se bave (i) stočarstvom, što je takođe bilo loše. Sve u svemu, trostruko
golo: loše za stočarstvo, loše za ratarstvo, loše i za građanstvo.
Politika subvencija ima(la) je još jednu manu. Ona je podsticala proizvodnju na
malom i zatvorenom tržištu kakvo je srpsko. Tako da se dešavalo da pojedinci,
privučeni subvencijama, ulože pare u stočarstvo, onda dođe do povećanja
proizvodnje, što znači i do porasta ponude na tržištu, ali pošto nije bilo
mogućnosti za izvoz, cena je padala i ljudi su gubili novac. Tako je država
svojom pogrešnom politikom (iza koje su, istina, to moram da ponovim, uvek
stajali “stručnjaci”) upropastila veliki broj ljudi. Za tu štetu nikada niko
nije snosio nikakve konsekvence, makar moralne i stručne, ako ne i neke druge.
Na kraju, najvažnije, zašto Srbija ne može da izvozi. Rusko tržište se pokazalo
kao lažna nada, a za evropsko, u najkraćem, Srbija nije ispunila potrebne
standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa. Recimo, kada je reč o
svinjama, nije rešen problem sa svinjskom kugom. Zbog toga ni čuveni Klemens
Tenis još nije došao u Srbiju. Čemu povećanje proizvodnje svinjetine ako izvoz
u Evropu nije moguć. Kada je, zatim, reč o govedarstvu, Srbija nije uspostavila
sistem kontrole koji isključuje rizik od bolesti ludih krava. Kod piletine se
pak radi o sistemu kontrole koji garantuje da meso nije zaraženo salmonelom,
itd.
Ako neko misli da je to nešto neizvodljivo, treba da zna da je Crna Gora uspela
da izgradi sistem kontrole goveđeg mesa i da je dobila pravo na izvoz u EU, a
da je to isto Bosni i Hercegovini uspelo s piletinom. Uzgred, to su “tamo”
uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni ili,
eto, nisu zaslužili da se nađu u Nacionalnom timu.
I sad, pošto sve te silne subvencije stočarima nisu dale rezultate, kao rešenje
predlaže se – povećanje subvencija.
Ovaj slučaj je zbilja paradigmatičan. Jer lepo pokazuje šta se dešava kada
država radi ono što ne treba, a ne radi ono što treba. Upliće se direktno u
privredni život dodeljujući različite privilegije jednoj grupi učesnika na
tržištu i destimulišući drugu grupu, umesto da uspostavlja pravila i standarde
i stara se o njihovom poštovanju.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. jun 2019.