Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020.

Politička ekonomija

Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020. O tome pre svega svedoči činjenica da su u raspodeli najbolje prošli zaposleni u javnom sektoru, čije su plate povećane van svakog (ekonomskog) rezona i preko svake (razumne) mere. Tako da se po tome sudeći za budžet pre može reći da je rastrošni nego razvojni. Sa svim daljim negativnim posledicama koje iz toga proizlaze.
Naravno, ne samo plate već i neki drugi bitni elementi bilansa državnih prihoda i rashoda za narednu godinu ukazuju da je zadovoljenje potreba vladajuće partije potisnulo u drugi (ili treći) plan potrebe ekonomskog razvoja zemlje. Subvencije, nabavke (robe i usluga), investicije – sve te stavke na tzv. rashodnoj strani budžeta govore da država Srbija previše i neracionalno troši. Sa druge strane, na prihodnoj strani preveliko zahvatanje iz privrede, tj. odbijanje da se u potrebnoj meri smanje dažbine na plate, odnosno oduzimanje profita od javnih preduzeća i njihovo prebacivanje, kroz dividende, u budžet dodatno pojačavaju utisak da državni proračun deluje ne razvojno nego razorno na život privrede i građana.

PLATE: Predlogom budžeta za 2020. koji je Vlada Srbije usvojila 2. novembra predviđeno je da plate u javnom sektoru porastu u proseku 9,5 odsto (od osam do 15 odsto po službama). Budući da su početkom ove, 2019. godine plate u javnom sektoru povećane oko devet odsto, to znači da će u samo dve godine plate u državnom sektoru porasti gotovo za petinu. Naravno, to bi bilo u redu kada bi imalo uporište u povećanju bruto domaćeg proizvoda. Ali, kao što znamo, privredni rast će ove godine biti otprilike upola manji, tj. iznosiće nominalno oko 5,5 odsto (3,5 odsto realni rast i dva odsto inflacija). Što znači da je ovogodišnji rast plata u javnom sektoru već gotovo dvostruko veći od ekonomski opravdanog.
Slično će se, bar tako Vlada planira, ponoviti i u 2020. Vlada je, ili hajde da kažemo ministar finansija Siniša Mali, pokušala to da zabašuri podizanjem stope privrednog rasta u narednoj godini na četiri odsto. Fiskalni savet je još pre mesec i po dana, komentarišući Nacrt budžeta, istakao da “nije kredibilno očekivanje Vlade da će privreda Srbije ubrzati rast BDP-a na četiri odsto u 2020”. Savet je najpre podsetio da je “Srbija svega jednom u prethodnih deset godina imala rast BDP-a od preko četiri procenta (4,3 odsto u 2018), ali samo zato što je u toj godini poljoprivreda imala veoma visok rast od preko 15 odsto (jer se poredila sa sušnom 2017) – bez toga rast BDP-a i u toj godini bio bi između tri i 3,5 odsto”. Pored toga, Savet je izneo još niz argumenata (usporavanje rasta u Evropskoj uniji i centralno-istočnoj Evropi, odsustvo jednokratnih efekata, izostanak reformi) koji su ukazivali da je povećanje BDP-a od četiri odsto u 2020. nerealno planirano, te “preporučio” Vladi da “smanji doživljaj”, tj. prognozu na tri odsto.
Kao što vidimo, Vlada tu preporuku nije prihvatila. A znamo i zašto: sledeće godine održavaju se izbori, pa u kampanju moraju biti uključene sve raspoložive snage.
Možda neko misli da je visoko povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru opravdano jer su oni bili najveće žrtve fiskalne konsolidacije, odnosno proklamovane politike štednje. Istina je, međutim, da javne finansije nisu uravnotežene prevashodno zahvaljujući štednji nego povećanju budžetskih prihoda. Recimo, država u užem smislu (dakle, bez penzionog, zdravstvenog i fonda za zapošljavanje) u proteklih pet godina (od 2015, kada je program stabilizacije otpočeo, zaključno sa 2019) uzela je u odnosu na 2014. ukupno, u zbiru, blizu 1.200 milijardi dinara, odnosno oko 10 milijardi evra. Nije, dakle, javni sektor “platio” sređivanje javnih finansija nego su mnogo veću žrtvu podneli svi građani Srbije, posebno privatni sektor iako on krizu nije ni izazvao niti joj je bilo čime doprineo.
I sad, kada je napunila kasu, opet pre svega parama građana Srbije i privatne privrede, Vlada te pare deli jednom, i to manjem delu društva, tj. javnom sektoru. Ili, kako to kaže Fiskalni savet, “Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru”.

NEPOTREBNE SUBVENCIJE, NAMEŠTENE NABAVKE, NERACIONALNE INVESTICIJE GLAVNA SU ODLIKA BUDŽETSKIH RASHODA U SRBIJI. A KAD SE TE TRI STAVKE SABERU, TO IZNOSI GOTOVO 500 MILIJARDI DINARA. ILI BLIZU 4,5 MILIJARDI EVRA. TOLIKO, DAKLE, VLAST U SRBIJI POTROŠI MANJE-VIŠE BEZ IKAKVE KONTROLE

“Višak” o kojem govori FS jeste razlika između pretpostavljenih (planiranih, prognoziranih) prihoda i rashoda u jednoj godini. Prema računici Fiskalnog saveta, taj višak za 2020. iznosi oko 45 milijardi dinara (400 miliona evra). Kada se pojavi višak pitanje je kako ćete da ga potrošite. To jest, država, pošto se ovde o njoj radi, može da odluči da poveća rashode, a može i da smanji prihode. Smanjenjem poreza, razume se. Fiskalni savet je predložio da se veći deo pomenutog “viška” eliminiše tako što bi se smanjilo opterećenje plata. Time bi se, s jedne strane, podstaklo zapošljavanje, opet pre svega u privatnom sektoru, što znači i, makar posredno, rast proizvodnje. Vlada Ane Brnabić (da ne kažemo ipak Vučićeva) odlučila je, međutim, da najveći deo tog “viška” potroši na povećanje plata u javnom sektoru. Tek jedan mali deo biće eliminisan nekim minimalnim smanjenjem poreza. Tako da će ukupno opterećenje plata biti smanjeno sa 62 na 61 odsto. Ove godine su, da podsetimo, dažbine na plate smanjene sa 63 na 62 odsto. Dakle, sa rasterećenjem privrede ide vrlo, vrlo sporo. Ono je još uvek iznad 60 odsto iako je po predlozima ekonomista davno trebalo da bude svedeno na 55; štaviše, po predlozima koji su dolazili iz Privredne komore Srbije, i ispod 50 odsto.
Povećanje plata u državnim službama imaće još jedan vrlo loš efekat. Razlika između zarada u javnom i privatnom sektoru dodatno će porasti i doguraće do oko 120 evra, odnosno više od 20 odsto. Još bi se to možda i moglo podneti kada bi građani zauzvrat dobijali kvalitetnu uslugu. Partijsko zapošljavanje je, međutim, s jedne strane gotovo uništilo sve javne servise (ne samo RTS), a sa druge strane, sposobne ljude primorava da u potrazi za pristojnom zaradom odlaze u inostranstvo. Što je još jedan činilac koji ne deluje razvojno nego “zaostajno”.

NARUDŽBE: Da je budžet razvojni, ministar Mali je pre svega argumentovao podatkom o povećanju kapitalnih izdataka u budžetu. Oni su planirani na blizu 200 (tj. sasvim precizno na 198,9) milijardi dinara, što je 35 milijardi iznad plana, a 18 milijardi iznad ovogodišnje (oktobarskim rebalansom budžeta utvrđene) realizacije. Kada se dodaju investicije lokalnih zajednica, javna ulaganja se penju na 260 milijardi dinara ili oko 4,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. To je već nešto što se smatra prihvatljivim mada Fiskalni savet ocenjuje da bi javne investicije u srednjem roku mogle da se povećaju i na oko 5,5 odsto BDP-a”, odnosno oko 2,5 milijardi evra godišnje. Sve preko toga je nerealno; odnosno, nema ni sredstava ni operativnih, tj. izvođačkih sposobnosti, napominje FS, reagujući time zapravo na jedan plan, nastao u Vladi – zapravo više spisak želja – kojim su u narednih pet godina predviđene javne investicije u visini između 15 i 18 milijardi evra.
Sa javnih investicija, međutim, da se vratimo u realnost, drugo nešto predstavlja pravi problem. Prvo, gotovo četvrtinu republičkih javnih investicija čine ulaganja u vojsku i policiju. Što znači da je reč o neproduktivnih investicijama koje neće nimalo povećati proizvodni potencijal Srbije.
Drugo, i važnije iskustvo govori da su državna ulaganja u Srbiji em vrlo skupa em nekvalitetna. O tome ubedljivo govore vrlo česte afere povodom izgradnje auto-puteva. Ili, recimo, sve ovo što se dešava sa rekonstrukcijom raznih delova Beograda. Sličnih primera ima i u Novom Sadu, a verovatno i u drugim gradovima Srbije, samo što oni teže dospevaju u javnost.
Treće, dobar deo tih radova zapravo je nepotreban i služi da se iz budžeta (državnih, gradskih, opštinskih) isisaju pare. Pravi “egzemplar” tog nacionalnog “investicionog cirkusa” jeste izgradnja desetak fudbalskih stadiona diljem Srbije, plus nacionalni u Beogradu.

VIŠAK U BUDŽETU PRIPADA SVIM GRAĐANIMA SRBIJE, A NE SAMO BUDŽETSKIM KORISNICIMA, I TREBALO BI GA USMERITI TAMO GDE SU POTREBE ZEMLJE NAJVEĆE, A TO SVAKAKO NIJE NEOSNOVANO POVEĆANJE ZARADA U JAVNOM SEKTORU

Kada je, dakle, o budžetskim sredstvima reč, postoji osnovana sumnja da se kapitalne investicije koriste za kapitalno pljačkanje građana.
Zatim – subvencije. Planirano je da one iduće godine budu oko 95 milijardi dinara. Istina, to je značajnih 20 milijardi manje nego ove godine, ali se postavlja pitanje da li je to zaista uspeh. To jest, kakav je uspeh ako će se umesto mnogo ubuduće bacati malo manje para. Poseban problem sa subvencijama jeste što su one velikim delom netransparentne, tj. ne zna se – bar toga u budžetu nigde nema – koliko će ko dobiti para, za šta i kakvi se efekti očekuju.
Još jedan vid državnih troškova koji u sebi krije ogroman koruptivni potencijal jesu javne nabavke. Naime, na “rashode za korišćenje usluga i robe (kako se zove ova stavka u budžetu) planirano je da iduće godine bude potrošeno blizu 140 (sasvim precizno – 137,8) milijardi dinara. To je za sedam milijardi više nego što će biti potrošeno ove godine, prema rebalansiranom budžetu. I ovde praktično nema nikakve kontrole. Doduše, državni revizor kontroliše da li je potrošnja formalno u skladu sa propisima, ali smisao i svrhu tih rashoda niko ne ispituje.
Sve u svemu: nepotrebne subvencije, nameštene nabavke, neracionalne investicije, glavna su odlika budžetskih rashoda u Srbiji. A kad se sve te tri stavke saberu, to iznosi gotovo 500 milijardi dinara. Ili blizu 4,5 milijardi evra. Toliko, dakle, vlast u Srbiji potroši manje-više bez ikakve kontrole.
U suštini, nije glavni “zadatak” ili smisao budžeta da bude “razvojni”. On pre svega treba da bude uravnotežen i mali. To jest, da ne opterećuje mnogo privredu, tako da ona ima sredstava za investicije i razvoj. Besmisleno je, da ne propustimo, da država oduzima javnim preduzećima profit i ubacuje ga (preko dividendi) u budžet, pa da onda tim sredstvima ona (navodno) finansira razvoj. Valjda je logično da niko bolje od menadžmenta ne zna šta je firmi potrebno i kako da se to postigne. Ako on to ne zna, menadžment istog časa treba da bude smenjen.
Isto važi i za celu privredu. Dakle, država celokupnom ekonomskim politikom, pa u tom kontekstu i budžetom kao njenim glavnim instrumentom, treba da stvori ambijent koji će biti stimulativan za domaće investitore. I pre svega za njih jer oni su glavni nosioci razvoja. Ako su sa 4,5 odsto BDP-a (oko 2,2 milijarde evra) javne investicije blizu maksimuma, ako su strane investicije (sa dve i po milijarde) već na maksimumu, onda ne treba da se zaboravi da bi privatne investicije trebalo da budu oko 15-16 odsto BDP-a (najmanje osam milijardi evra), a da su trenutno upola manje. A, kao što vidimo, i budžetom za narednu 2020. domaći investitori su gurnuti u stranu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2019.