Analiza završnih računa državnog budžeta 2002-2018. pokazala je da u ponašanju državnih službi različitog ranga i vrsta ima jedan zajednički imenitelj: malo reda, mnogo nediscipline

Javne finansije

Ministar finansija Siniša Mali učinio je veliku stvar: posle gotovo dve decenije uspeo je ono što jedno pet ili šest ministara finansija pre njega nije: sastavio je i poslao Narodnoj skupštini završne račune državnog budžeta od davne 2002. do prošle 2018. godine. Doduše, to je uradio još u septembru, ali je taj potez nekako ostao nezapažen u javnosti. Verovatno se čekalo da neko stručan pročešlja taj ogromni materijal, pa da znamo šta da o njemu mislimo. Što je ovih dana, a ko bi drugi nego Fiskalni savet – to mu je valjda i posao – i obavio i objavio.
U stvari, da ne bude zabune, Siniša Mali nije učinio ništa neregularno, naprotiv, samo je obavio svoju građansku profesionalnu dužnost – “ispoštovao” je zakon. Jer, Zakon o budžetskom sistemu nalaže da Ministarstvo finansija u junu tekuće napravo završni račun za prethodnu godinu, a da ga Vlada u julu pošalje Skupštini na usvajanje. U Srbiji je, međutim, kako piše FS, “Skupština poslednji put usvojila završni račun za 2001. i nakon toga se njima nije bavila. U međuvremenu do 2015. Vlada je slala Narodnoj skupštini predloge završnog računa, ali ih Skupština nije razmatrala i usvajala, da bi zatim (2015-2019) Vlada i prestala da dostavlja završne račune Skupštini”. Doduše, “Državna revizorska institucija revidirala je završne račune budžeta od svog osnivanja i javno je objavljivala svoje izveštaje (revizije za period 2008-2018), pa se nešto o izvršenju budžeta moglo saznati posredno, ali sami završni računi nisu bili javno dostupni u tom razdoblju”.

NOVO SVETLO: “Završni računi bacaju novo svetlo na vrednosti i strukturu javne potrošnje u Srbiji”, konstatuje Fiskalni savet. Jer pokazuju, s jedne strane, da se od građana uzima ne samo više nego što je prvobitno planirano nego i da se uzeto ne prikazuje, a sa druge strane, da se u trošenju sredstava pokazuje prilično velika samovolja.
Kada je reč o prvom, reč je o takozvanim vanbužetskim izvorima prihoda. Naime, završni računi su pokazali ono što se dugo sumnjalo – da su “vanbudžetski prihodi u budžetskim planovima sistematski potcenjivani”. Naime, “vanbudžetski prihodi indirektnih korisnika budžeta sastoje se iz prihoda po osnovu prodaje dobara i usluga (tzv. sopstveni prihodi indirektnih korisnika) i transfera od drugih nivoa vlasti, približno u iznosu pola-pola. Iako oni načelno jesu uključeni u plan budžeta, ne prate se u redovnim izveštajima o izvršenju (kao ni rashodi finansirani ovim prihodima) već su završni računi jedini dokument koji prikazuje u kojem iznosu su oni stvarno realizovani. U 2018. ovi prihodi i njima finansirani rashodi iznosili su ukupno 67 milijardi dinara, tj. oko 570 miliona evra. Sa druge strane, budžetski plan predvideo je da će iznositi 53 milijarde dinara i ovo potcenjivanje nije iznenađujuće. Ispostavlja se, naime, da se ovi prihodi dugi niz godina sistematski potcenjuju u budžetu, pošto prosečno odstupanje ostvarenih prihoda od plana u periodu 2013-2018. iznosi 23 milijarde dinara, što znači da je u proseku toliko bila veća i republička potrošnja”.

ANALIZA ZAVRŠNIH RAČUNA BUDŽETA SRBIJE POKAZALA JE DA SU PLATE U JAVNOM SEKTORU ZNATNO VEĆE NEGO ŠTO SE (DOSAD) JAVNO PRIKAZIVALO

Stvar je u tome što se vanbudžetskim prihodima finansiraju uglavnom “tekući rashodi”, u šta, pre svega, spadaju zarade zaposlenih u javnom sektoru. I gle čuda, ispostavilo se da je najveći deo tih prihoda odlazio na plate. Zbog čega je došlo do krupnih promena u podatku o veličini ukupne sume plata u javnom sektoru. Dosad se mislio da je Vlada uspela da sumu plata smanji na oko 9,5 odsto bruto domaćeg proizvoda – koliko je, između ostalog, i dogovoreno s Međunarodnim monetarnim fondom kada je pravljen plan fiskalne stabilizacije. Ispostavilo se, međutim, da plate premašuju 10 odsto BDP-a.
Još jednu vrlo zanimljivu stvar otkrio je Fiskalni savet. Naime, tj. “dodatno”, kako kaže FS, “masa zarada bila bi još veća kada bi se u obračun uključile zarade naučnih radnika i dela radnika na ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, koji suštinski obavljaju redovne poslove, što se sada knjiži kao rashod za robu i usluge”.
Drugim rečima, pokazalo se da je priča o velikoj štednji u javnom sektoru zapravo obična obmana. Naravno, obmanuti su pre svega građani Srbije, oni koji rade u privatnom sektoru, ali obmanute su i međunarodne finansijske institucije, one koje su sklapale aranžmane s Vladom Srbije.

REZERVA: I to zlatna. Vlada je poslednjih godina toliko usavršila izradu budžeta, da je sebi dala praktično odrešene ruke. Plana takoreći uopšte ne mora da se drži, a kad joj ponestane (drugih) sredstava, jednostavno zagrabi u rezervu i uzme koliko joj treba. A treba joj mnogo.
“Završni račun pokazuje da se veliki iznosi tokom godine potroše drugačije od usvojenog Zakona o budžetu”, konstatuje FS. Prirodno je da od svakog plana postoje odstupanja, pa tako i kada se radi o državnim rashodima. Dakle, “Očekivalo bi se da rashodi malo odstupaju od plana”, kaže FS, ali “da budžet bude veran i obavezujući putokaz za javnu potrošnju”. Međutim, “u praksi dolazi do velikih razlika između plana i izvršenja. Tako je u 2018. čak 850 miliona evra potrošeno drugačije od plana predviđenog budžetom”. A oko polovine te sume (oko 400 miliona evra) preraspodeljuje se preko “tekuće budžetske rezerve”…Dakle, “u pitanju je veliki iznos da bi tek tako bio potrošen drugačije od onoga što je izglasano u Narodnoj skupštini usvajanjem Zakona o budžetu i zaslužuje detaljnije objašnjenje”, upozorava FS. Blag je Fiskalni savet. U suštini, pitanje je da li se ovo može nazivati planiranjem.

OBMANUTI SU PRE SVEGA GRAĐANI SRBIJE, ONI KOJI RADE U PRIVATNOM SEKTORU, ALI OBMANUTE SU I MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Tekuća budžetska rezerva je, što bi se reklo, uobičajen budžetski instrument. On Vladi služi da tokom godine preraspodeljuje sredstva između budžetskih korisnika i menja potrošnju u odnosu na budžetski plan, bez odobrenja Narodne skupštine. Ali – vezan je za vanredne okolnosti, koristi se samo u izuzetnim slučajevima. “Međutim, vrednosti i načini korišćenja budžetske rezerve pokazuju da u našoj praksi nije reč o nuždi već o uobičajenom načinu funkcionisanja budžeta”, kaže se u analizi FS. U prilog tome svedoči podatak da “iz godine u godinu raste iznos sredstava potrošenih iz tekuće budžetske rezerve. U 2010. bilo je dozvoljeno da se 1,5 odsto projektovanih prihoda iskoristi za ove namene. Izmenama zakona ovaj limit je povećavan, da bi danas dostigao čitava četiri odsto projektovanih prihoda, što je u 2018. ogromnih 47 milijardi dinara ili 400 miliona evra”.
O neodgovornom odnosu vlasti prema parama građana Srbije govori i činjenica “da se poslednjih godina pojedini rashodi Republike budžetiraju preširoko (transferi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, rashodi za kamate, penzije), čak i kada ih je lako precizno projektovati, a sredstva se s tih pozicija tokom godine prebacuju u budžetsku rezervu. Stvara se, ukratko, prostor za punjenje i pražnjenje budžetske rezerve”.
Sa druge strane, okolnost da se iz tog bunara napajaju stalno isti “svatovi” – Ministarstvo odbrane oko 20 odsto sredstava; Kancelarija za javna ulaganja i Ministarstvo građevine oko 35 odsto, lokalne samouprave 10 odsto, koliko i za finansiranje zarada – pokazuje da se zapravo svesno prave loši planovi.
S obzirom na sve to, nije ni čudo da “namena utrošenih sredstava nije uvek jasna”. Recimo, prošle godine za polovinu sredstava utrošenih iz budžetske rezerve nije prikazan nikakav osnov plaćanja – a poznato je da su korisnici ovih sredstava sektor odbrane, ali i Generalni sekretarijat Vlade, Avio-služba Vlade, Ministarstvo privrede, Uprava za zajedničke poslove itd.”, napominje Fiskalni savet.
Sve u svemu, da se malo (gorko) našalimo, možda bi bilo bolje da nam ministar Mali nije otkrivao ove podatke. Nekad je lakše živeti u neznanju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2019.

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Zna to i Vučić

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Metaforično govoreći, razume se. Zna to i Vučić. Ali, dok je ovu drugu gledao sa ushićenjem – otprilike kao i onog psa koga je Rogozin pred njegovim očima potapao, pa oživljavao – zbog prve se opasno naljutio. Navodno, naravno. Jer, ona mu je došla kao kec na deset za predizborni marketing. Javni, dabome, pošto je u tajni već razaslao ministre po selima i gradovima Srbije da okupljaju odbore i skupljaju sigurne glasove.

Prošlo je neprimetno, ali ove godine se navršilo dve decenije otkako je, u aprilu 1999, Skupština tadašnje Savezne Republike Jugoslavije donela Odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije. Od tog posla posle nije bilo ništa, ali ovih dana kao da se ta ideja ponovo aktuelizuje. Ne samo po opskurnim portalima nego po tome što se predsednik Vučić u dva dana sreo prvo sa predsednikom Belorusije u Beogradu, a zatim i sa predsednikom Rusije u Sočiju. Ako je i čista slučajnost, mnogo je.

Jedan “diplomatski gaf”, baš kada je o Sočiju reč, privlači pažnju. Naime, dok je na sastanku srpske i ruske delegacije sa desne Putinove stane sedeo ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, pored Vučića nije bilo Dačića. Možda se, međutim, i ne radi o nekakvom gafu. To što je Lavrov tamo bio znači da je njegov šef Putin, a to što nije bilo Dačića ne znači da je i njemu šef Putin, pa nije znao s koje strane stola da sedne, već da on uživa značajan stepen samostalnosti (poput nekakvog slobodnog radikala), makar kada je o odnosima sa Rusijom reč. Ima Dačić svoje cevovode koji ga duboko i t(r)ajno povezuju s Moskvom. Kao i Nenad Popović. Kada je nedavno, glede evrointegracija, izašao sa stavom suprotnim zvaničnoj politici Srbije, ali bliskim politici Rusije, svi su, uključujući i Vučića, gledali na drugu stranu. A ni Tomislava Nikolića, sa dva tića, još ne treba sasvim otpisati. Svašta je taj preturio preko glave. Tako da je kandidata za Vučića koliko hoćete. A ovaj aktuelni zna će mu oni koji mu se najviše kunu na vernost, prvi zabiti nož u leđa.

Nisu, međutim, samo vladajuću koaliciju Rusi izbušili ko kantu. Mlađan Đorđević, savetnik SZS-a za odnose sa Rusijom i Evroazijom, istovremeno je i osoba od najvećeg ruskog poverenja, o čemu svedoči funkcija sekretara Skupštine naroda Evroazije. Vuk Jeremić se opasno pritajio, dok se Boško Obradović opasno aktivirao. Pri čemu je napad srpskim barjakom na Skupštinu – što je, srećom, sprečeno – ništa u poređenju sa razvijanjem barjaka Krima u istoj toj skupštini, što niko nije ni pokušavao da spreči. Sve u svemu, mlađani Obradović se sve više nameće kao lider, kako Saveza za Srbiju tako i Srbije same.

Sa druge strane, međutim, mora se primetiti da takvo, prorusko, ponašanje opozicije, tačnije onog njenog trenutno najvidljivijeg dela, nije bez svakog rezona. Naime, početkom decenije da biste pobedili na izborima morali ste da imate “pečat” Evropske unije; danas, krajem iste te decenije, morate da imate pečat Rusije. Sve idući na zapad, u Evropu, Vučić je Srbiju odveo na istok, u Rusiju. Čiji uticaj nikada nije bio veći, ni u komunističko ni u monarhističko doba. I nikada Rusija nije imala više jaja po raznim korpama u Srbiji.

Tako da se sve više čini da ko god, i kako god, u dogledno vreme bude osvojio vlast u Srbiji, biće to u stvari Vladimir Putin. Koji čeka spreman, ko zapeta puška.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. decembar 2019.

Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti

Ako su Rusi, kao što je već izvesno, “smestili” Aleksandru Vučiću jer je razotkriveno da je centar, tj. izvor afere “Krušik” u Moskvi, znači li to da je afera “Špijun” Vučićev odgovor, pošto je autentičnost snimka potvrdila BIA. To što su se obe strane odmah potom zaklele na ljubav do groba, ništa ne znači. Tu se granice, a i graničari, lako pređu.

S tim u vezi, za Aleksandra Obradovića, uzbunjivača, s obzirom na najnovija događanja, dobro je da je u kućnom pritvoru. Tu je nekako najsigurniji.

Ali, šta su hteli Rusi puštanjem podataka u etar? Govori li nešto o tome izjava ruskog ambasadora u Beogradu Bocan-Harčenka da je “rano za nastavak pregovora” između Beograda i Prištine. Što je oštrije od ranijeg ruskog stava da će prihvatiti svako rešenje koje dogovore Srbi i Albanci. I što se, zanimljivo, prilično podudara sa izjavom Albina Kurtija da će prvo svi briselski sporazumi biti preispitani, pa tek onda (eventualno?) razgovori nastavljeni. Zna se da “zamrznuti konflikt” odgovara Moskvi, ali se nije znalo da isto misle i u Prištini.

Kad već pominjemo ruskog, da pomenemo i srpskog ambasadora. Pošto se, naime, sam umešao. Dok je Bocan-Harčenko takoreći pravo sa aerodroma (sutradan) otišao da preda akreditive predsedniku Vučiću, Lazanski eno mesecima čami u Moskvi. Putina još nije video. Ne zna se pokazuje li to odnos Rusije prema Srbiji ili prema Lazanskom. Biće da je oboje. Tako da kad Miroslav Lazanski komentariše špijunske igre, to i nije diplomatski “gaf” jer još nije postao ambasador, a to što se lažno kiti titulom koju nema, to danas nije ništa novo ni neobično. Mada ume da se obije o glavu, kao što smo to videli minule sedmice.

U stvari, ona nedelja posle koje je Vučić, zbog krvnog pritiska, zaglavio na VMA bila je “šala-zabava” u odnosu na onu kad je sa Vojno-medicinske akademije izašao. Tj. prošlu, svetoaranđelovdansku. Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti.

Pod pritiskom se, međutim, u času dok je takoreći beležila pobedu za pobedom, našla i opozicija. Naime, odjednom joj se u rukama našlo toliko aduta, da prosto ne zna šta će s njima. I to aduta koji nisu za jednokratnu upotrebu, poput “Vulinove tetke”, recimo, već mogu mesecima da se “reprogramiraju”. Ili makar do prvih sledećih izbora.

Šta, međutim, ako opozicija, i to ona koja najviše maše “valjevskim papirima”, neće na izbore. To jest, hoće u bojkot. Navodno – zbog nepristupačnosti medija. Ali, ako je tako – a ruku na srce, jeste – onda ni ideja bojkota neće moći da bude predstavljena široj javnosti, odnosno da se građani ubede u njenu svrsishodnost.

Ideja postaje još problematičnija sa ovako snažnim adutima u rukama. Tek će to biti teško objasniti – imate dokaze o tako krupnim zloupotrebama vlasti (blago rečeno), a nećete da ih iskoristite? O čemu se tu zaista radi? Pogotovo će to loše delovati na provinciju. To jest, na ljude tamo koji se lavovski bore u mnogo težim uslovima nego u Beogradu. Zar oni neće biti ostavljeni na cedilu? I prepušteni na milost i nemilost režimlijama. Koji milosti nikakve dosad nisu pokazali.

Zar najnoviji razvoj događaja ne pokazuje da bojkot izbora predstavlja neku vrstu domaćeg “zamrznutog konflikta”? Koji možda baš odgovara ruskim potrebama. Čiji je smisao da se Vučić ne sruši nego samo detronizuje i tako oslabljen Srbiju veže za ruski brod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.

S jedne strane ogromno znanje, a sa druge sposobnost da se i najsloženije stvari izraze običnim jezikom; Dragoslav Avramović je bio prvi ekonomista u Jugoslaviji koji je govorio da ekonomija služi čoveku, a ne čovek ekonomiji

Sto godina od rođenja Dragoslava Avramovića

Da jedan bankar, pa makar se radilo i o centralnoj banci, tj. njenom guverneru, doživi takvu popularnost u najširem narodu, kao što je to bio slučaj sa Dragoslavom Avramovićem, nije zabeleženo u svetskoj istoriji. “Superdeka” bio je njegovo drugo, “pravo” ime, koje je zaslužio kao kreator “superdinara”, ali i celokupnim odnosom prema takozvanim običnim ljudima i njihovim potrebama. Njegova popularnost postala je tolika, da je počela da ugrožava i samog Slobodana Miloševića, pa ga je maja 1996. smenio sa mesta guvernera.
U znak sećanja na Dragoslava Avramovića, a povodom stogodišnjice njegovog rođenja, kao i 25-godišnjce od njegovog Programa monetarne rekonstrukcije, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je (u ponedeljak, 25. novembra) naučnu konferenciju “Avramović: hiperinflacija, stabilizacija i reforme”.
“Juče ujutro je cena (nemačke) marke na crnom tržištu bila dva miliona dinara, a oko tri sata po podne bila je 2,5 miliona. Beogradski dileri nisu bili voljni da prodaju marke jer očekuju da će do večeri kurs dostići pet miliona dinara”. Tako je 16. januara 1994. pisala beogradska Politika, a u svom radu za savetovanje navode Željko Bogetić, Pavle Petrović i Dina Dragutinović. To je, dakle, bila slika jugoslovenske – doduše one skraćene, SRJ – stvarnosti pre četvrt veka.
“Bilo je to vreme”, dočarava u svom referatu Danica Popović, pa da se i mi ovde prisetimo, “kada se od jedne plate mogla kupiti jedna hemijska olovka, a najviša penzija, na dan isplate jedva je bila dovoljna za kupovinu jednog sapuna. Prodavnice su bile svakog dana sve praznije, da krajem 1993. godine u prodavnice više niko nije ni ulazio”.
Stopa inflacije u Srbiji, dakle, kaže prvopomenuta autorska trojka, dostigla je prema zvaničnim procenama u januaru 1994. 313 miliona procenata. Međutim, dodaju, “kada se ona uporedi sa stopom deprecijacije dinara na crnom deviznom tržištu (2,35 miliona procenata), što je daleko pouzdaniji podatak, čini se da je stopa inflacije značajno precenjena”. Kako god, da se vratimo trojci, jugoslovenska inflacija je “trećerangirana po visini maksimalne mesečne stope inflacije, nakon mađarske na prvom i hiperinflacije u Zimbabveu na drugom”. Međutim, dodaju, “iako tek osma po dugotrajnosti, ona je svakako najekstremnija ukoliko se posmatra kombinacija visine maksimalne (prosečne) stope i trajanja. Ove karakteristike čine je ekstremnijom i razornijom od daleko poznatijih i izučavanijih epizoda, kao što je nemačka (1922) i austrijska (1923) hiperinflacija”. 

KORENI: Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je dovelo do inflacije, to jest koji su njeni uzroci. Kako je to još davno, 1956, utvrdio Milton Fridman, a podseća Popović, “inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen”. Ali, makar za obične smrtnike to objašnjenje više skriva nego što otkriva. Jer, postavlja se pitanje – otkud višak novca, tj. kako i zašto dolazi do toga da štamparija, u konkretnom slučaju topčiderska, “poludi”?
Na užem, stručnijem nivou, da tako kažemo, tu svakako spada pad budžetskih prihoda dok su budžetski rashodi ostali visoki. Ali, naravno, ključni uzrok bili su rat i sankcije. Potreba da se finansiraju ratne operacije (iako formalno Srbija nije bila u ratu) znatno je povećala rashode, dok su, sa druge strane, sankcije smanjile prihode.
“Dok su poreski prihodi automatski opali s padom proizvodnje, javni rashodi su ostali na istom nivou ili su čak nešto porasli. Broj zaposlenih u sektoru opšte države ostao je približno nepromenjen jer su obrazovne i zdravstvene ustanove, državna administracija, bezbednosni sektor nastavili da pružaju sličan ili nešto veći nivo usluga nego u ranijem periodu. Politika masovnog prevremenog penzionisanja, koja je kao socijalni ventil za rešavanje viška zaposlenih u društvenim preduzećima primenjivana još tokom 80-ih godina prošlog veka, ubrzana je sa raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija. Rat u Hrvatskoj i BiH imao je za posledicu rast javnih rashoda po osnovu zbrinjavanja izbeglica, lečenja ranjenika, ali i po osnovu direktne pomoći RS i RSK”, Kaže Milojko Arsić.

DA JEDAN BANKAR, PA MAKAR SE RADILO I O CENTRALNOJ BANCI, TJ. NJENOM GUVERNERU, DOŽIVI TAKVU POPULARNOST U NAJŠIREM NARODU, KAO ŠTO JE TO BIO SLUČAJ SA DRAGOSLAVOM AVRAMOVIĆEM, NIJE ZABELEŽENO U SVETSKOJ ISTORIJI

Arsić je takođe ukazao da su sankcije “koje su uvedene SRJ u maju 1992. bile jedne od najobuhvatnijih i najsnažnijih u novijoj ekonomskoj istoriji. U sankcijama su učestvovale sve zemlje sveta, za razliku od većine drugih sankcija koje primenjuje samo grupa zemalja, dok je rigoroznost u primeni sankcija obezbeđena vojnom blokadom granica. Osim trgovinskih, uvedene su i sankcije na sve finansijske transakcije kojima je zabranjeno odobravanje kredita, kao i direktne i portfolio investicije, dok je imovina SRJ u inostranstvu bila blokirana.
Sankcije su na različite direktne i indirektne načine uticale na ubrzanje inflacije. Direktan uticaj sankcija na rast inflacije ispoljavao se preko pada ponude proizvoda (nestašice) i pogoršanja odnosa razmene. Indirektan efekat sankcija na inflaciju ostvarivan je preko pada privredne aktivnosti, povećanja sive ekonomije i rasta nezaposlenosti, što je imalo za posledicu naglo povećanje odranije postojećeg fiskalnog i kvazifiskalnog deficita.
Kada su se vlasti odlučile za “finansiranje velikog dela fiskalnog i kvazifiskalnog deficita primarnom emisijom”, to je bio “glavni pokretač ubrzanja inflacije, koja je u aprilu 1992. prerasla u hiperinflaciju”, konstatuje Arsić.
Međutim, ovo nije bila nikakva “objektivna zakonomernost”, nije to bio nikakav “prst sudbine”. “Jedan od razloga za nastanak, ubrzanje i dugotrajnost hiperinflacije jeste uticaj interesnih grupa kojima je hiperinflacija pružala mogućnost za enormno bogaćenje, a koje su obuhvatale značajne delove vlasti, biznismene, zaposlene u velikim društvenim preduzećima i organizovane mreže šverca i kriminala. Interesne grupe bliske vlasti imale su pristup kreditima iz primarne emisije, dobijale su dozvole za uvoz iz inostranstva i šverc u zemlji i koristile su različite načine da izvlače resurse iz društvenih preduzeća u sopstvena privatna preduzeća”, kaže Arsić.
“Nema sumnje da je u Jugoslaviji lobi velikih državnih preduzeća predstavljao jednu od ključnih interesnih grupa, koja je imala stožernu ulogu u odgađanju stabilizacije. U stvari, kreatori ekonomske politike prihvatili su njihov argument da, u uslovima spoljnog embarga, ne može biti restrukturiranja niti otpuštanja u tim preduzećima. No, s obzirom na izgubljena spoljna tržišta, posebno ona u nekadašnjoj Jugoslaviji, to je značilo da je monetarna politika, naročito ekspanzija primarnog novca, postala izvor za finansiranje rashoda poslovanja tih preduzeća. Dve nedelje pre početka programa, kada je mesečna inflacija premašila tri stotine miliona procenata, beogradske dnevne novine su izveštavale da su “…direktori ‘uglednih’ socijalističkih preduzeća u jugoslovenskoj privrednoj komori izjavili kako su im potrebni dinari …za stimulisanje proizvodnje… ove godine. Direktori velikih državnih i društvenih preduzeća tvrdili su da je radikalna redukcija hiperinflacije (koja je trebalo da bude prioritet, prema stručnoj javnosti) tek na četvrtom mestu na njihovoj listi želja. Uspešan direktor nedavno se žalio da je stabilizacija usmerena protiv direktora državnih i društvenih preduzeća”, pišu Bogetić, Petrović i Dragutinović
Piramidalne štedionice Jugoskandik i Dafiment banka, pre svega (u kojima su kamate iznosile 10-15 odsto mesečno, odnosno oko 200 do 400 odsto godišnje) u tom “organizovanom pljačkaškom poduhvatu” imale su važnu ulogu. Avramoviću je, kaže Danica Popović, bilo je savršeno jasno o čemu se tu radi, kao i da se taj problem može rešiti veoma jednostavno, tako što će se ovim bankama ukinuti dozvola za rad. Međutim, bilo je jasno i da je iza osnivanja ovih banaka stajala politička elita zemlje, te je i sam Avramović od te ideje odustao
“Beograd je onda bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, tj. da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva. Ja sam se zamislio, ali nisam odustao od ideje da je ovde jedan od ključeva naše inflacije. Nažalost, morao sam da prekinem rad…” pisao je Avramović u svojoj knjizi. “Novac iz Dafine izvukli Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Radoman Božović, Mihalj Kertes, Željko Ražnatović Arkan”, pisao je tih dana Blic.
Koliki je pak bio uticaj tih grupa najbolje svedoči činjenica, piše Popović, da kad je Avramovićev Program monetarne rekonstrukcije konačno bio prihvaćen 7. januara, kao datum početka njegove primene određen je 24. januar. “Obrazloženje koje navodi profesor Avramović bilo je da Narodna banka nije mogla ranije da završi novi novac, mada je bilo sasvim jasno da je tih 17 dana do početka antiinflacionog programa predstavljalo pravi Eldorado za sve dotadašnje hiperinflatorne dobitnike, koji su ovom informacijom dobili signal da pojačaju i zaokruže sve svoje dotadašnje poslove. Jednu od potvrda ovoj tezi daje sam Avramović: ‘Vojislav Tomić, generalni direktor ovog trezora, nedvosmisleno je, naime, rekao da su nalog za štampanje novih novčanica dobili isuviše kasno da bi tako kratak rok mogao da bude poštovan. Ja ne verujem da je ova cinična verzija bila tačna. Pretpostavljala bi da su sastanak u Botićevoj vili i višečasovna diskusija 7. januara 1994. bili inscenirani’”.

(NE)USPEH PROGRAMA: Avramovićev program je imao 13 tačaka, ali su njegovi glavni elementi (prema Bogetić, Petrović, Dragutinović) bili sledeći: 1) uvođenje nove valute (novog dinara) sa fiksnim odnosom prema nemačkoj marki 1:1; 2) fiksni kurs je bio podržan stokom zlatnih i deviznih rezervi zemlje od oko 300 miliona USD, što je bio ključni element nove makroekonomske politike; 3) nova emisija u iznosu od 200 miliona dinara puštena je u opticaj preko budžeta, kao javni rashod (a ne preko bankarskog sektora) i 4) zadržan je stari dinar u opticaju i fiksiran odnos između novog i starog dinara, uz prestanak emisije starog dinara.

NOVAC IZ DAFINE IZVUKLI SU MILUTIN MRKONJIĆ, MILOMIR MINIĆ, RADOMAN BOŽOVIĆ, MIHALJ KERTES, ŽELJKO RAŽNATOVIĆ ARKAN”, PISAO JE TIH DANA BLIC

Glavni “štos” bio je praktično uvođenje nove valute, što je Avramović preuzeo (prema Arsiću) iz prakse Sovjetskog Saveza. Ali gotovo jednako važno kao ova “stručna inovacija” bila je Avramovićeva komunikativnost, tj. komunikaciona veština”. Ona je doprinela da se valutna reforma primeni i od stanovništva prihvati brže nego što bi to bio slučaj da je program komuniciran, kao do tada, u velikoj konfuziji mnogih, protivrečnih i nejasnih poruka, od kojih stanovništvo do tada nije znalo šta može da očekuje”,
Avramovićev program, međutim, u stručnim krugovima nije dočekan sa oduševljenjem. Pavle Petrović mu je zamerao nedostatak fiskalne stabilizacije, odnosno smanjenja rashoda. “Program je, stoga, u startu predvideo budžetski deficit od oko 10 odsto BDP-a u 1994, što je očigledno bilo u suprotnosti s procesom dezinflacije”, govorio je Petrović.
Ljubomir Madžar je pak isticao da Program nije predvideo sistemske reforme, privatizaciju, pre svega. “Reč je o jednom hronično defektnom privrednom sistemu koji je promenama iz 1989. učinjen još manje delotvornim nego što je dotad bio; u takvom institucionalnom ambijentu Program na trajnijoj osnovi nije mogao da bude uspešan”. Madžar je imao još jednu zamerku: “Ja sam se suprotstavio tom Programu nošen uverenjem da bilo kakva saradnja s tadašnjom vlašću ne može biti dobra i čak da ne može povoljno da se okonča”.
I Madžar i Petrović priznaju da nisu očekivali “spektakularne kratkoročne uspehe” Programa. “Većina kvalifikovanih kritičara predviđala je kolaps novog dinara i stabilizacije u roku od nekoliko nedelja ili najkasnije nekoliko meseci. Pesimističke prognoze zasnivale su se na argumentu da se stabilizacija oslanja na valutni odbor, koji zahteva devizni priliv da bi bio održiv, u zemlji koja je pod potpunim spoljnim embargom. Niko to nije učinio pre”, kaže Petrović. Međutim, nastavlja, “da kvalifikovani kritičari nisu bili u pravu kad je u pitanju kratak rok, pokazalo se u prvim mesecima stabilizacije, koji su bili uglavnom uspešni, mereno sa tri osnovna rezultata. Prvo, privreda i stanovništvo prihvatili su novi dinar i nakon zamene počela je brza remonetizacija privrede jer se novac u markama postepeno počeo vraćati iz slamarica i ilegalnih u formalne finansijske tokove. Drugo, paritet novog dinara održavan je tokom prvih šest meseci programa bez pojave crnog kursa. I treće, mesečna inflacija je pala skoro trenutno sa 313,5 miliona procenata u poslednjem mesecu hiperinflacije, u januaru 1994, na skoro nula odsto u februaru i do juna ostala na prosečnom mesečnom nivou od 1,8 odsto”.
Nažalost, kaže Madžar, “lepotica je igrala samo jedno leto. Vilin konjic – podseća na svoju metaforu koju je upotrebio još te 1994. – uspeo je da se vine, i to strelovitom brzinom, i u visine kakve nisu bile očekivane. Bilo je lepo, ali nije dugo trajalo”.
“Politički i ekonomski interesi koji su doveli do hiperinflacije”, objašnjava Arsić, “uticali su na to da se prva polovina 1994. …ne iskoristi za fiskalnu konsolidaciju i fiskalni deficit svede na nivo koji je moguće finansirati iz realnih izvora. Stoga je već u drugoj polovini 1994. došlo do narušavanja makroekonomske stabilnosti, najpre u obliku deprecijacije dinara, a potom i kroz ponovnu pojavu visoke inflacije”.

VEĆINA KVALIFIKOVANIH KRITIČARA PREDVIĐALA JE KOLAPS NOVOG DINARA I STABILIZACIJE U ROKU OD NEKOLIKO NEDELJA ILI NAJKASNIJE NEKOLIKO MESECI

Da je Program “zaribao”, video je i sam Avramović, zbog čega je krajem 1995. Program II. Njime je predviđeno ono što je izostalo u inicijalnom programu: “relativno sveobuhvatne ekonomske reforme”, čime je, kaže Arsić, trebalo da se “obezbedi tranzicija socijalističke privrede Srbije u tržišnu kapitalističku privredu”.
Ali, “interesna koalicija” sastavljena manje-više od istih onih koji su proizveli hiperinflaciju, tj. od vladajućih političkih i državnih struktura, “umreženih direktora” državnih i privatnih firmi, potpomognuta određenim intelektualnim krugovima, ni za kakve dublje reforme nije htela ni da čuje. I “superdeka” je na sednici Savezne Skupštine u maju 1996. smenjen sa položaja guvernera NBJ.

Karijera

Duga i uspešna karijera Dragoslava Avramovića počela je u Narodnoj banci i Ministarstvu finansija posleratne Jugoslavije od 1946. do 1948. na nekim od osetljivih i složenih poslova međunarodnih finansija. Bio je u delegaciji Jugoslavije na konferenciji u Savani, Džordžija, SAD, na kojoj su postavljeni temelji posleratnog međunarodnog finansijskog sistema. U tom razdoblju radio je i na povraćaju zlata Kraljevine Jugoslavije. Kasnije, 1953, postaje prvi Jugosloven koji je kao stručnjak zaposlen u Svetskoj banci u njenom tadašnjem ekonomskom odeljenju, da bi uskoro postao i njegov direktor i bavio se istraživanjima u vezi s pitanjima deviznog kursa, posebno u socijalističkim privredama. To odeljenje bilo je nukleus kasnijeg velikog centra ekonomskih istraživanja o pitanjima ekonomske politike i privrednog razvoja u svetu (Development Economics Vice Presidency). Tu je Avramović radio sa grupom ekonomista koja je uključivala Paul Rosensteina Rodana, jednog od vodećih ekonomista za pitanja ekonomskog razvoja u to vreme. Godine 1964. sa jednom ekipom ekonomista Svetske banke objavljuje knjigu Economic Growth and External Debt. Kao visokorangiran stručnjak banke, Avramović je učestvovao u velikim debatama koje su se ticale privrednog razvoja zemalja u razvoju i nije se ustezao od izražavanja sopstvenih stručnih ubeđenja, čak i kada su ona bila u suprotnosti sa službenom pozicijom. U arhivskom intervjuu sa istoričarom banke može se videti bogat sadržaj i aktuelnost ovih debata za tadašnje, pa i današnje dileme privrednog razvoja (na primer, složena pitanja o javnom dugu i uticaju cena sirovina na makroekonomiju zemalja u razvoju). Tokom sedamdesetih godina nalazi se na poziciji direktora sekretarijata Brandtove komisije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.