Slučaj Aleksandre Janković Aranitović nova bruka srpskog pravosuđa

Aleksandar vs. Aleksandra

Aleksandra Janković Aranitović napravila je veliku grešku. Izvređala je (24. jula) preko Tvitera Aleksandra Vučića i njegovu decu vrlo ružno, primitivno čak. I za to treba da snosi posledice, onako i onoliko kako i koliko to zakon predviđa. I to nije sporno.
Međutim, ono što jeste sporno to je ponašanje državnih, odnosno pravosudnih organa u ovom slučaju.
I to od samog početka. Već prilikom prvog saslušanja u policiji 26. jula, kaže u razgovoru za Novi magazin Aleksandar Olenik, Aleksandrin advokat, ona je “bila izmanipulisana”. Rečeno joj je, naime, da “izjavu daje kao građanin, a ne kao osumnjičeni, što nije bilo tačno i što je policija znala od samog početka, ali joj to nije saopštila”. Štaviše, “kasnije je i krivičnu prijavu napisala na osnovu ovako dobijene izjave od građanina, a ne osumnjičene. Da su je odmah upozorili da izjavu daje kao osumnjičena, možda bi Aleksandra odmah uzela advokata”, kaže Olenik.

ZLATNO DOBA: Kako god bilo, Aleksandra je dala izjavu koju je kasnije ponovila i u tužilaštvu i na sudu, gde je priznala da je napisala te psovke na Tviteru, priznaje čak i da joj je namera bila da uvredi Vučića jer je bila isprovocirana njegovim, kako je rekla, “lažima”, takođe na Tviteru, o “zlatnom dobu”, ali ističe da nikada nije imala nameru da ga stvarno ugrozi niti na bilo koji način može da ga ugrozi.
Uprkos tome, sud je Aleksandri odredio pritvor, u kojem se nalazi, evo, već više od tri meseca. Tužilac je predlog da se optužena pošalje u pritvor obrazložio navodnom mogućnošću da Aleksandra ponovi krivično delo jer je “internat lako dostupan”. Navesti “ovakav razlog za određivanje pritvora predstavlja pravni nonsens” odlučan je advokat Olenik, ali ni to još nije najgore.
“Tada naš inače neustrašivi predsednik Vučić”, nastavlja sarkastično Olenik, “koji stalno ističe kako se ‘ne plaši nikoga iz opozicije’ ili se ‘ne plaši da ode na Kosovo’ i slično, uz pomoć uplašenog i poslušnog tužilaštva optužuje Aleksandru da mu je, ni manje ni više, ugrozila sigurnost. Ovde se tužilaštvo posebno istaklo jer je pored traženja pritvora, optužnim predlogom besprizorno, bezrazložno i protivno pravnoj praksi zatražilo da se zbog vređanja Vučića Aleksandra kazni sa pet godina zatvora”. Tu Olenik prelazi na strogo pravni teren, pa objašnjava da “i studenti pravnog fakulteta – o najboljem ikad da se i negovori – znaju da je za ugrožavanje sigurnosti potrebno da budu ispunjena dva uslova. Prvo, da se radi o stvarnoj pretnji – ‘ubiću te, noge ću ti polomiti’ i slično – i, drugo, da se žrtva oseća ugroženo. Psovke, ma kako odvratne bile, nisu pretnje”, ističe Olenik.

VLAST PROTIVNICIMA ALEKSANDRA VUČIĆA VIŠE NE PRETI SAMO ZATVOROM VEĆ, KAO ŠTO SLUČAJ ALEKSANDRE JANKOVIĆ ARANITOVIĆ POKAZUJE, PRETI DA IH OTERA U LUDNICU. TAKO NEŠTO POSTOJI SAMO U NAJMRAČNIJIM DIKTATORSKIM REŽIMIMA

Na pitanje da li je moguće da se Vučić ipak oseća ugroženo zbog psovki, Olenik odgovara da se on “možda oseća ugroženim, ali ne zbog psovki žene iz Bogatića, i to na Tviteru, već zbog iskazane lične hrabrosti da se čoveku koji vlada pomoću zastrašivanja javno kaže da ima građana koji ga se ne plaše. Neko je rekao ‘jedan hrabar čovek je većina’. Taj mali javni prostor društvenih mreža nešto je što i dalje nije pod kontrolom režima, jeste zagađeno i zatrovano, ali je i dalje slobodno”, naglašava Olenik.

VACIĆ: Ni to, međutim, nije sve. Sigurno je da sudija Višeg suda u Beogradu Jelena Škulić i tužilac Dragan Danilović znaju razliku između uvrede i psovke i da još bolje znaju da Vučić nije mogao biti ugrožen psovkama, ali ipak Aleksandru drže u pritvoru više od tri meseca. “Ovo je samo još jedan dokaz o poslušnosti pravosuđa, koje dopušta da ga režim zloupotrebljava, identično kao kada je u pitanju bio uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je posle reakcije javnosti pušten iz zatvora, mada je i dalje u pritvoru, ali samo kućnom. Znajući da su već uveliko mogli da završe sa suđenjem Aleksandri Janković Aranitović jer je ona priznala šta je napisala, sud i tužilaštvo pokušavaju da sve ovo ostane daleko od očiju javnosti, u mraku. Kod nas se i inače pritvor veoma lako određuje, ali u ovom slučaju pritvor se zloupotrebljava kao kazna za predsednikovu povređenu sujetu, ali i kao primer ostalima na društvenim mrežama. Jedini način da joj se ukine pritvor i da se Aleksandra oslobodi jeste ponovno snažno angažovanje javnosti”, smatra naš sagovornik.
Ni to, međutim, nije najgore. Osim zatvorskom kaznom od pet godina, Aleksandri se preti, opet preko suda i tužilaštva, i obaveznim psihijatrijskim lečenjem u ustanovi zatvorenog tipa, u narodu poznatoj kao – ludnica. Naime, Aleksandra boluje od bipolarnog poremećaja ceo svoj život i uvek je lečena na slobodi, i to po odluci psihijatara iz Šapca, ali i iz Beča, gde je poslednji put bila kod lekara. “Za razliku od bečkih i šabačkih psihijatara, u zatvorskoj bolnici je urađeno veštačenje od sudskih veštaka koji prvi u toku celog Aleksandrinog života nalažu obavezno lečenje u instituciji zatvorenog tipa, što tužilaštvo oberučke prihvata, te traži, pored pet godina zatvora, i institucionalno lečenje bez ograničenog trajanja”.

NAKON ŠTO JE ALEKSANDAR OBRADOVIĆ NAPUSTIO CENTRALNI ZATVOR U BEOGRADU, I TO SAMO ZBOG PRITISKA JAVNOSTI, U NJEMU JE OSTAO TRENUTNO JEDINI POLITIČKI ZATVORENIK

Da je reč o teškoj zloupotrebi prava, pravosuđa i pravnog sistema u celini potvrđuje slučaj Miše Vacića, koji se dogodio u istom tom Šapcu. Ovaj “ugledni”, što će reći vlastima blizak srpski desničar nedavno je javno pretio gradonačelniku Šapca Nebojši Zelenoviću. Pri čemu nema nikakvih psovki nego se radi o klasičnim, “eklatantnim”, što bi rekli, pretnjama. I, štaviše, Miša Vacić je na čelu desničarske političke organizacije čiji su članovi osobe očigledno spremne i sposobne da ostvare ove pretnje.
Ali, u slučaju Miše Vacića – nikom ništa. Da li je Miša Vacić pozvan kao građanin u policiju da da izjavu? Da li je policija predala krivičnu prijavu protiv njega? Da li tužilaštvo traži da bude uhapšen? Pitanja su, naravno, retorička jer svi znaju da je odgovor negativan. “Ne samo da građani nemaju zaštitu od institucija već su baš građani koji imaju hrabrosti najviše i ugroženi zbog zloupotrebe institucija, i to baš onih koje bi trebalo da štite građane, njihovu slobodu i njihova prava” zaključuje u ovom okršaju dva Aleksandra onaj s prezimenom Olenik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2019.

Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020.

Politička ekonomija

Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020. O tome pre svega svedoči činjenica da su u raspodeli najbolje prošli zaposleni u javnom sektoru, čije su plate povećane van svakog (ekonomskog) rezona i preko svake (razumne) mere. Tako da se po tome sudeći za budžet pre može reći da je rastrošni nego razvojni. Sa svim daljim negativnim posledicama koje iz toga proizlaze.
Naravno, ne samo plate već i neki drugi bitni elementi bilansa državnih prihoda i rashoda za narednu godinu ukazuju da je zadovoljenje potreba vladajuće partije potisnulo u drugi (ili treći) plan potrebe ekonomskog razvoja zemlje. Subvencije, nabavke (robe i usluga), investicije – sve te stavke na tzv. rashodnoj strani budžeta govore da država Srbija previše i neracionalno troši. Sa druge strane, na prihodnoj strani preveliko zahvatanje iz privrede, tj. odbijanje da se u potrebnoj meri smanje dažbine na plate, odnosno oduzimanje profita od javnih preduzeća i njihovo prebacivanje, kroz dividende, u budžet dodatno pojačavaju utisak da državni proračun deluje ne razvojno nego razorno na život privrede i građana.

PLATE: Predlogom budžeta za 2020. koji je Vlada Srbije usvojila 2. novembra predviđeno je da plate u javnom sektoru porastu u proseku 9,5 odsto (od osam do 15 odsto po službama). Budući da su početkom ove, 2019. godine plate u javnom sektoru povećane oko devet odsto, to znači da će u samo dve godine plate u državnom sektoru porasti gotovo za petinu. Naravno, to bi bilo u redu kada bi imalo uporište u povećanju bruto domaćeg proizvoda. Ali, kao što znamo, privredni rast će ove godine biti otprilike upola manji, tj. iznosiće nominalno oko 5,5 odsto (3,5 odsto realni rast i dva odsto inflacija). Što znači da je ovogodišnji rast plata u javnom sektoru već gotovo dvostruko veći od ekonomski opravdanog.
Slično će se, bar tako Vlada planira, ponoviti i u 2020. Vlada je, ili hajde da kažemo ministar finansija Siniša Mali, pokušala to da zabašuri podizanjem stope privrednog rasta u narednoj godini na četiri odsto. Fiskalni savet je još pre mesec i po dana, komentarišući Nacrt budžeta, istakao da “nije kredibilno očekivanje Vlade da će privreda Srbije ubrzati rast BDP-a na četiri odsto u 2020”. Savet je najpre podsetio da je “Srbija svega jednom u prethodnih deset godina imala rast BDP-a od preko četiri procenta (4,3 odsto u 2018), ali samo zato što je u toj godini poljoprivreda imala veoma visok rast od preko 15 odsto (jer se poredila sa sušnom 2017) – bez toga rast BDP-a i u toj godini bio bi između tri i 3,5 odsto”. Pored toga, Savet je izneo još niz argumenata (usporavanje rasta u Evropskoj uniji i centralno-istočnoj Evropi, odsustvo jednokratnih efekata, izostanak reformi) koji su ukazivali da je povećanje BDP-a od četiri odsto u 2020. nerealno planirano, te “preporučio” Vladi da “smanji doživljaj”, tj. prognozu na tri odsto.
Kao što vidimo, Vlada tu preporuku nije prihvatila. A znamo i zašto: sledeće godine održavaju se izbori, pa u kampanju moraju biti uključene sve raspoložive snage.
Možda neko misli da je visoko povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru opravdano jer su oni bili najveće žrtve fiskalne konsolidacije, odnosno proklamovane politike štednje. Istina je, međutim, da javne finansije nisu uravnotežene prevashodno zahvaljujući štednji nego povećanju budžetskih prihoda. Recimo, država u užem smislu (dakle, bez penzionog, zdravstvenog i fonda za zapošljavanje) u proteklih pet godina (od 2015, kada je program stabilizacije otpočeo, zaključno sa 2019) uzela je u odnosu na 2014. ukupno, u zbiru, blizu 1.200 milijardi dinara, odnosno oko 10 milijardi evra. Nije, dakle, javni sektor “platio” sređivanje javnih finansija nego su mnogo veću žrtvu podneli svi građani Srbije, posebno privatni sektor iako on krizu nije ni izazvao niti joj je bilo čime doprineo.
I sad, kada je napunila kasu, opet pre svega parama građana Srbije i privatne privrede, Vlada te pare deli jednom, i to manjem delu društva, tj. javnom sektoru. Ili, kako to kaže Fiskalni savet, “Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru”.

NEPOTREBNE SUBVENCIJE, NAMEŠTENE NABAVKE, NERACIONALNE INVESTICIJE GLAVNA SU ODLIKA BUDŽETSKIH RASHODA U SRBIJI. A KAD SE TE TRI STAVKE SABERU, TO IZNOSI GOTOVO 500 MILIJARDI DINARA. ILI BLIZU 4,5 MILIJARDI EVRA. TOLIKO, DAKLE, VLAST U SRBIJI POTROŠI MANJE-VIŠE BEZ IKAKVE KONTROLE

“Višak” o kojem govori FS jeste razlika između pretpostavljenih (planiranih, prognoziranih) prihoda i rashoda u jednoj godini. Prema računici Fiskalnog saveta, taj višak za 2020. iznosi oko 45 milijardi dinara (400 miliona evra). Kada se pojavi višak pitanje je kako ćete da ga potrošite. To jest, država, pošto se ovde o njoj radi, može da odluči da poveća rashode, a može i da smanji prihode. Smanjenjem poreza, razume se. Fiskalni savet je predložio da se veći deo pomenutog “viška” eliminiše tako što bi se smanjilo opterećenje plata. Time bi se, s jedne strane, podstaklo zapošljavanje, opet pre svega u privatnom sektoru, što znači i, makar posredno, rast proizvodnje. Vlada Ane Brnabić (da ne kažemo ipak Vučićeva) odlučila je, međutim, da najveći deo tog “viška” potroši na povećanje plata u javnom sektoru. Tek jedan mali deo biće eliminisan nekim minimalnim smanjenjem poreza. Tako da će ukupno opterećenje plata biti smanjeno sa 62 na 61 odsto. Ove godine su, da podsetimo, dažbine na plate smanjene sa 63 na 62 odsto. Dakle, sa rasterećenjem privrede ide vrlo, vrlo sporo. Ono je još uvek iznad 60 odsto iako je po predlozima ekonomista davno trebalo da bude svedeno na 55; štaviše, po predlozima koji su dolazili iz Privredne komore Srbije, i ispod 50 odsto.
Povećanje plata u državnim službama imaće još jedan vrlo loš efekat. Razlika između zarada u javnom i privatnom sektoru dodatno će porasti i doguraće do oko 120 evra, odnosno više od 20 odsto. Još bi se to možda i moglo podneti kada bi građani zauzvrat dobijali kvalitetnu uslugu. Partijsko zapošljavanje je, međutim, s jedne strane gotovo uništilo sve javne servise (ne samo RTS), a sa druge strane, sposobne ljude primorava da u potrazi za pristojnom zaradom odlaze u inostranstvo. Što je još jedan činilac koji ne deluje razvojno nego “zaostajno”.

NARUDŽBE: Da je budžet razvojni, ministar Mali je pre svega argumentovao podatkom o povećanju kapitalnih izdataka u budžetu. Oni su planirani na blizu 200 (tj. sasvim precizno na 198,9) milijardi dinara, što je 35 milijardi iznad plana, a 18 milijardi iznad ovogodišnje (oktobarskim rebalansom budžeta utvrđene) realizacije. Kada se dodaju investicije lokalnih zajednica, javna ulaganja se penju na 260 milijardi dinara ili oko 4,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. To je već nešto što se smatra prihvatljivim mada Fiskalni savet ocenjuje da bi javne investicije u srednjem roku mogle da se povećaju i na oko 5,5 odsto BDP-a”, odnosno oko 2,5 milijardi evra godišnje. Sve preko toga je nerealno; odnosno, nema ni sredstava ni operativnih, tj. izvođačkih sposobnosti, napominje FS, reagujući time zapravo na jedan plan, nastao u Vladi – zapravo više spisak želja – kojim su u narednih pet godina predviđene javne investicije u visini između 15 i 18 milijardi evra.
Sa javnih investicija, međutim, da se vratimo u realnost, drugo nešto predstavlja pravi problem. Prvo, gotovo četvrtinu republičkih javnih investicija čine ulaganja u vojsku i policiju. Što znači da je reč o neproduktivnih investicijama koje neće nimalo povećati proizvodni potencijal Srbije.
Drugo, i važnije iskustvo govori da su državna ulaganja u Srbiji em vrlo skupa em nekvalitetna. O tome ubedljivo govore vrlo česte afere povodom izgradnje auto-puteva. Ili, recimo, sve ovo što se dešava sa rekonstrukcijom raznih delova Beograda. Sličnih primera ima i u Novom Sadu, a verovatno i u drugim gradovima Srbije, samo što oni teže dospevaju u javnost.
Treće, dobar deo tih radova zapravo je nepotreban i služi da se iz budžeta (državnih, gradskih, opštinskih) isisaju pare. Pravi “egzemplar” tog nacionalnog “investicionog cirkusa” jeste izgradnja desetak fudbalskih stadiona diljem Srbije, plus nacionalni u Beogradu.

VIŠAK U BUDŽETU PRIPADA SVIM GRAĐANIMA SRBIJE, A NE SAMO BUDŽETSKIM KORISNICIMA, I TREBALO BI GA USMERITI TAMO GDE SU POTREBE ZEMLJE NAJVEĆE, A TO SVAKAKO NIJE NEOSNOVANO POVEĆANJE ZARADA U JAVNOM SEKTORU

Kada je, dakle, o budžetskim sredstvima reč, postoji osnovana sumnja da se kapitalne investicije koriste za kapitalno pljačkanje građana.
Zatim – subvencije. Planirano je da one iduće godine budu oko 95 milijardi dinara. Istina, to je značajnih 20 milijardi manje nego ove godine, ali se postavlja pitanje da li je to zaista uspeh. To jest, kakav je uspeh ako će se umesto mnogo ubuduće bacati malo manje para. Poseban problem sa subvencijama jeste što su one velikim delom netransparentne, tj. ne zna se – bar toga u budžetu nigde nema – koliko će ko dobiti para, za šta i kakvi se efekti očekuju.
Još jedan vid državnih troškova koji u sebi krije ogroman koruptivni potencijal jesu javne nabavke. Naime, na “rashode za korišćenje usluga i robe (kako se zove ova stavka u budžetu) planirano je da iduće godine bude potrošeno blizu 140 (sasvim precizno – 137,8) milijardi dinara. To je za sedam milijardi više nego što će biti potrošeno ove godine, prema rebalansiranom budžetu. I ovde praktično nema nikakve kontrole. Doduše, državni revizor kontroliše da li je potrošnja formalno u skladu sa propisima, ali smisao i svrhu tih rashoda niko ne ispituje.
Sve u svemu: nepotrebne subvencije, nameštene nabavke, neracionalne investicije, glavna su odlika budžetskih rashoda u Srbiji. A kad se sve te tri stavke saberu, to iznosi gotovo 500 milijardi dinara. Ili blizu 4,5 milijardi evra. Toliko, dakle, vlast u Srbiji potroši manje-više bez ikakve kontrole.
U suštini, nije glavni “zadatak” ili smisao budžeta da bude “razvojni”. On pre svega treba da bude uravnotežen i mali. To jest, da ne opterećuje mnogo privredu, tako da ona ima sredstava za investicije i razvoj. Besmisleno je, da ne propustimo, da država oduzima javnim preduzećima profit i ubacuje ga (preko dividendi) u budžet, pa da onda tim sredstvima ona (navodno) finansira razvoj. Valjda je logično da niko bolje od menadžmenta ne zna šta je firmi potrebno i kako da se to postigne. Ako on to ne zna, menadžment istog časa treba da bude smenjen.
Isto važi i za celu privredu. Dakle, država celokupnom ekonomskim politikom, pa u tom kontekstu i budžetom kao njenim glavnim instrumentom, treba da stvori ambijent koji će biti stimulativan za domaće investitore. I pre svega za njih jer oni su glavni nosioci razvoja. Ako su sa 4,5 odsto BDP-a (oko 2,2 milijarde evra) javne investicije blizu maksimuma, ako su strane investicije (sa dve i po milijarde) već na maksimumu, onda ne treba da se zaboravi da bi privatne investicije trebalo da budu oko 15-16 odsto BDP-a (najmanje osam milijardi evra), a da su trenutno upola manje. A, kao što vidimo, i budžetom za narednu 2020. domaći investitori su gurnuti u stranu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2019.

Vučiću je u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara. Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”

Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik. Pošto se Jeremić na “političkom spektru” gura za mesto s Vojislavom Šešeljom. Dakle, otprilike tamo gde se nalazi Vučićeva podsvest. Ali i, što je važnije, svest gotovo svih naprednjaka. Tako da oni nikada neće glasati za nekoga ko se u njihove redove umuvava iz demokrata. A, sa druge strane, oni koji glasaju za “građansku opciju” po definiciji ne podnose nikakav, pa ni umiveni šešeljizam.

Tako da Jeremić nikada neće moći da prođe na izborima. Zato je Vučiću u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara.

Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”. A pošto kad u korpu stavite samo jednu trulu jabuku, neće one koje su zdrave uticati na ovu jedni da se “rastruli” nego će ta jedna (eh, da je jedna) pokvariti sve jabuke.

A to znači i Demokratsku stranku. Koja bi u toj korpi, u normalnoj situaciji, trebalo da bude ona koja diktira politiku i određuje pravac.

Zato je Vučić namerno najviše napadao Jeremića – i opet će, samo da ovo sa Bastaćem prođe, a proći će jer to nije politika – tu se pravi galama i diže prašina, da se u toj buci i magli ne bi videle nove (i male) stranke koje su stvarna alternativa Vučiću i koje bi mogle da privuku građane.

Jer, Vučića su izbušili sa svih strana. I to ne politički neprijatelji nego stranački prijatelji. Akronim SNS sve više znači “stranka niskih strasti”. Toliko se to razobručilo.

Može Vučić (verovatno) da posmenjuje celo Predsedništvo i Glavni odbor, ali zapravo – ne može. Time bi, prvo, pokazao sopstveni neuspeh; drugo, mogao bi da dovede samo gore i, treće, smenjeni to ne bi mirno gledali. Tako je Vučić u izvesnom smislu postao talac stranačke vrhuške koja mu se kune na vernost, a radi šta hoće.

Na proslavi 11 godina partije 27. oktobra u Novom Sadu Vučić je “ponovo najavio velike promene u stranci na predstojećim stranačkim izborima u novembru, istakavši da iz svojih redova moraju da izbace one koji su se borili samo za lične interese”.

Međutim, 2. novembra u Politici predsednik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić kaže da “ovog meseca sigurno neće biti održana stranačka skupština, a o promenama u vrhu stranke odlučivaće se posle izbora”.

I, gle čuda, posle sastanka Predsedništva SNS 4. novembra Vučić “velike promene” i ne pominje”; umesto toga najavljuje da će se na izbornoj listi naći “najmanje 20 odsto novih lica”.

Sa druge strane, Vučiću treba sve više pirotehnike da prikrije slabe ekonomske rezultate. Rast bruto domaćeg proizvoda, kojim se ovih dana toliko hvali, ove godine će jedva biti nakarikan na oko 3,5 odsto, što je znatno manje od prošlogodišnjeg rasta. Što je još gore, industrijska proizvodnja pada, poljoprivreda takođe, rast BDP-a zapravo vuku građevinarstvo (rast od oko 16 odsto – ali zahvaljujući i besmislenim radovima) i komunikaciono-informacione usluge.

Među pomenuta “pirotehnička sredstva” spada i najnovija Vučićeva izjava da je Srbija “za kratko vreme postigla rezultate koji će ući u udžbenike”. Evo nečeg gde je predsednik SNS-a stvarno u pravu. Zbilja je za udžbenike kako je Vučić uspeo da u poslednjih šest godina (da mu velikodušno ne računamo 2012, kada je došao na vlast i kada je zabeležen pad BDP-a od jedan odsto) ostvari prosečan rast BDP-a od svega 2,1 odsto, dok je čitav svet rastao po stopi od 3,5 odsto, zemlje u razvoju 4,7 odsto, a evropske zemlje u razvoju, među koje spada i Srbija, 4,4 odsto. I treba li podsećati da je Srbija u razdoblju 2001-2008. ostvarila rast od 5,9 odsto.

AV – obmanjivač javnosti. Dobar naslov. Za (neki) sledeći broj.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. novembar 2019.