Monthly Archives: mart 2022

Jedan ručak, jedan glas

Kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes

Priča je autentična. Dvoje putnika namernika, na službenom putu, krenulo put Negotina, svrati kao i obično u Golubac u jedan restoran na kafu. Kad – restoran pun ljudi koji ručaju, nema gde šibica da padne. Šta će, odu na drugo mesto.

Sutradan, u povratku, svrate opet u onaj isti restoran, kad – slika opet ista, ždere se naveliko. Upitaju kelnera o čemu je reč, to se nikada ranije nije dešavalo, a često putuju.”To su sigurni glasovi”, odgovara konobar. Lokalno rukovodstvo Srpske napredne stranke glasače obezbeđuje tako što deli bonove za ručak; svako ko uzme bon, mora da glasa za Vučića. I da donese dokaz, razume se.

Stvari idu nabolje, reći će neko, sada se glasovi ipak ne prodaju za sendvič u autobusu nego za ručak u restoranu, napredak je očigledan.

Ne znam da li ova praksa postoji i u drugim opštinama, mada čisto sumnjam da je ideja lokalna, pre bih rekao da je to smislio neki centralni marketinški mozak.

Čovek se, naravno, odmah zapita da li smo zaista tako nisko pali da se glas – srž statusa građanina, esencija slobode i demokratije – prodaje za jedan ručak (ili više, svejedno)? Kako je ova vlast uspela da tako nisko obori ovaj – svako bi, zar ne, rekao – ponositi i slobodarski narod?

A onda pomisli: kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes.

Mora da mu se smuči svako veče kad treba da legne u krevet. Zato i tako malo spava.

Ili, što je verovatnije, spava mirno, omamljen kloakom koju je stvorio.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2022.

Mali mađioničar

Način obračuna (relativne) veličine javnog duga kojem pribegava ministar finansija nije u skladu sa pravilima struke

Siniša Mali, ministar finansija, uporno se ovih dana hvali kako je javni dug “pod kontrolom i na nivou od od 51,5 odsto bruto domaćeg proizvoda”. Kakav je to spektakularan potez napravila vlada – i još se, zamislite, time nije ni pohvalila – pa se bukvalno preko noći javni dug sa 56,9 odsto BDP-a, koliko je bio 31. decembra 2021, strmoglavio na pomenutih 51,5 odsto 1. januara 2022. godine. A da je pri tome ostao u paru isti – 30,13 milijardi evra.

Trik je zapravo sasvim jednostavan. Čim počne nova godina srpske vlasti javni dug počnu da računaju u odnosu na planirani (n)ovogodišnji BDP. I to tzv. nominalni koji u obzir uzima tekuće cene, dakle “obuhvata” i inflaciju. Onda se dobijena vrednost podeli sa kursom evra koji je manje više već godinama zakucan i eto sasvim novog i znatno boljeg rezultata, tj. relativno manjeg javnog duga.

Efekti deviznog kursa, odnosno pretvaranja bruto domaćeg proizvoda iz dinara u evro, lepo se vide poređenjem 2020. i 2019. godine. Pretprošle godine, kao što je poznato, BDP je, zbog epidemije korone, realno opao, istina za skromnih 0,9 odsto. Ipak, u evrima je BDP porastao: sa 46 milijardi evra 2019. na 46,8 milijardi evra 2020. godine. Stvarno smo dakle imali manje, ali smo u papirima ministra finansija imali više.

Treba li naglašavati da gore pomenuti način obračuna (relativne) veličine javnog duga kojem pribegava ministar finansija nije u skladu sa pravilima struke. “Lege artis” bi bilo javni dug porediti sa BDP-om u prethodna četiri tromesečja.

Tako da, u stvari, nema nikakve magije, samo još jedan falsifikat.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. mart 2022.