Izgovoreno na komemoraciji Dušanu Veličkoviću u Dorćol placu 20. januara 2023. godine

Dušana Veličkovića upoznao sam pre desetak godina u Redakciji Novog magazina gde je Dušan bio urednik Kulture. Široko obrazovanje i veliko profesionalno iskustvo bili su lako uočljivi. No, to je bilo vreme kada je iza Dušana već bilo mnogo međunarodnih priznanja, članaka u poznatim svetskim časopisima, prestižnih stipendija, a posebno nekoliko knjiga i filmova tako da su mu nedeljne novine bile nekako tesne a tempo malo prebrz.

Bez obzira, voleo je da se druži i razgovara, još ako bi se našla koja flaša viskija – a ne retko se nalazila – ugođaj bi bio potpun. Bio je to Belle Epoque.

Ipak, bliže smo se povezali tek nekoliko godina pošto je Dušan – sa obrazloženjem da želi da se posveti književnom radu – napustio Novi magazin. Preporučio nam je mladog i talentovanog Ivana Jovanovića. Još jedan pokazatelj da se razumeo u ljude.

U stvari, Dušana i mene je povezao Zoran Đinđić iako, razume se, u tom trenutku više nije bio među živima. Kada sam, naime, krenuo da pišem nešto što će kasnije biti okarakterisano kao intelektualna biografija Zorana Đinđića, obavezna literatura, između ostalog, bila mi je i Dušanova knjiga o mučki ubijenom premijeru Srbije. Ta knjiga, ne samo da je doživela više izdanja, nego i dve inkarnacije, da tako kažem. Najpre je bila objavljena u Dušanovoj sopstvenoj režiji, tj. u izdanju njegove izdavačke kuće Alexandria Presss, 2007. godine, pod nazivom Đinđić. Ovo delo je dobrim delom nastala iz filma Đinđić: jedna životna priča kojeg je Dušan uradio sa nemačkim novinarom i režiserom Kristofom Zodemanom koji se našao i u potpisu knjige. Nekoliko godina kasnije, 2013, knjiga se pojavila u novom ruhu: malo proširena i sa novim naslovom – Đinđić: Lice mladosti. Očigledno je Dušan želeo da malo više naglasi svoj stav – a u skladu sa svetlom koje je protok vremena bacao – prema liku i delu Zorana Đinđića. Izdavač je bila Laguna.

Zorana Đinđića sam ja poznavao do fakulteta, a Dušan od fakulteta. Preciznije, ja sam sa Zoranom išao u gimnaziju, a Dušan je sa njim studirao filozofiju.

Njihovo poznanstvo se nije odmah, kako je to inače uobičajeno u lošoj literaturi, pretvorilo u veliko prijateljstvo. Naime, ispričao je u svojoj knjizi Dušan, na nekim vežbama kod profesora Svetozara Stojanovića, čak su se i malo zakačili. Jedan slučajan susret u knjižari Studentskog kulturnog centra, nedugo zatim, učinio je da se nesporazum brzo izgladi. Očigledno, ni jedan ni drugi nisu bili zlopamtila.

Štaviše, posle izvesnog vremena, Dušan je postao Zoranov najbolji drug. Bar je tako mislila Zoranova majka, a vi znate da majke najbolje osećaju ko njihovoj deci može biti pravi prijatelj. Mada ima i izuzetaka.

Kada je Zoran otišao na studije u Nemačku, Dušan ga je tamo posećivao. To nije bilo baš retko, a nije ni kratko trajalo. Pokušali su i neki zajednički biznis da naprave, nešto s polovnim pisaćim mašinama, ali je to u sudaru sa nemačkim i švajcarskim carinicima propalo.

U Srbiji su hteli da se okušaju u izdavaštvu, doduše preko državnog sektora, jer je to tada jedino bilo dozvoljeno, nameravali su da pokrenu novu ediciju političke filozofije pod imenom Polis. I to je prošlo neslavno. Ovog puta isprečili su se samoupravni organi izdavačke kuće Prosveta, sa čijim je urednikom Miodragom Pavlovićem, posao bio dogovoren.

Kao što je, mislim, poznato, Dušan Veličković je najveće književne uspehe ostvario u Italiji. Imam utisak, nemam dokaza, kao da je na taj način hteo da malo živi – i tako ga oživi – Zoranov san.

Dušan i Zoran su, naime, kao i svi ljudi praznih džepova, maštali o tome gde bi trebalo živeti. Đinđić je smatrao da bi najbolje bilo živeti na dva mesta. Jedno bi, naravno, bio Beograd, a drugo – Firenca.

„Zašto Firenca?“, pitao je Dušan.

„Pa, kad živiš u Firenci onda živiš u istoriji, utemeljen si u civilizaciji koja traje. Sve ti je svakog trenutka pri ruci, i umetnička remek-dela, i razvijeni društveni odnosi, i atmosfera polisa. I ima mnogo sunca i svetlosti“, odgovorio je Zoran.

Verujem da će se tamo ponovo sresti dva druga iz mladosti.

Mijat Lakićević
20. januar 2023.