Daily Archives: 17.01.2023

Država protiv štediša i izvoznika

Činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka

Nedavno je predsednik Aleksandar Vučić na godišnjoj konferenciji za štampu (4. januara) s naglašenim zadovoljstvom rekao da je kurs nacionalne valute, krećući se oko 117-118 dinara za jedan evro, u poslednjih deset godina ostao „čvrst kao stena“.

Da li je to zbilja dobro i pohvalno?

Možda bi i bilo da su i cene sve druge robe ostale isto tako postojane i nepromenljive. Međutim, kao što svi znamo, to se nije desilo. Naprotiv.

Samo prošle godine inflacija je (još nema konačnih podataka) bila oko 15 odsto. U poslednjoj deceniji, tj. od 2012. do 2022. godine, cene su u proseku porasle oko 45 odsto. To znači da je samo tokom poslednjih 12 meseci evro izgubio sedminu svoje vrednosti. A ako se gleda od 2012, vrednost evra je praktično prepolovljena.

Posebnu težinu ovom, već po sebi poražavajućem podatku, daje činjenica da su time najviše pogođene one (sa ekonomske tačke gledišta) najkorisnije i najznačajnije kategorije stanovništva, odnosno privrede. Preciznije – štediše i izvoznici.

Kada je reč o štedišama, njihov gubitak je jasan: ako 100 evra koje su pre jedne decenije stavili u banku danas podignu i pretvore u dinare, moći će da kupe (gotovo) upola manje robe nego tada. Ko je imao 100 evra sada praktično ima 50. Kamata mu taj gubitak ni izbliza ne može nadoknaditi.

Dakle, onaj ko se ponašao odgovorno i racionalno – kažnjen je. U Srbiji se ne isplati štedeti. Ne isplati se biti odgovoran i racionalan. To je poruka koju aktuelna vlast šalje građanima, stvarajući, namećući štaviše, ne samo određeni „model“ ponašanja nego i svojevrsni „trošadžijski“ mentalitet. Da ne bude zabune, ekonomije nema bez potrošnje, ali u skladu s mogućnostima: ne trošiti nezarađeno, pozajmljivati umereno, jednostavno – prostirati se prema guberu.

Zato se u Srbiji malo štedi.

I u javnosti uopšte nema baš previše „empatije“ prema štedišama. Stalno se kuka nad sudbinom dužnika, onih koji su se zadužili, pa sad dugove ne mogu da vrate. Muke poverilaca koji svoja potraživanja ne mogu da naplate nikoga ne zanimaju. Niko se nije zabrinuo zbog štediša koji su prošle godine takoreći opljačkani jer je vrednost njihove imovine smanjena 15 odsto. Pa sad njihovih 13,5 milijardi evra, koliko iznosi devizna štednja stanovništva (preostalih 700 miliona, do 14,2 milijarde evra, koliko je ukupna štednja, jeste u dinarima) vredi čak dve milijarde manje, tj. 11,5 milijardi evra. Kakva je to kolosalna pljačka. I – nikom ništa.

Nije to rđavo samo sa ličnog aspekta jednog štediše. To je loše i po privredu. Jer i štediše su, zapravo, iako indirektno, poverioci. Štednja je temelj investicija. Novac koji su im građani poverili na čuvanje, banke kao kredite daju preduzećima za njihove poslovne poduhvate. Manje štednje – manje kredita – manje razvoja. Ukoliko nema dovoljno domaće štednje, banke mogu da je „uvezu“, pozajmljujući sredstva u inostranstvu, pa ih onda kroz kredite „prosleđivati“ domaćim preduzećima, ali će taj novac biti skuplji. To znači da će manji broj privrednika moći da uzme kredit ili će taj kredit biti manji, a biće verovatno i jedno i drugo, što će sve negativno delovati na ekonomski rast.

Na sličan način pogođeni su i izvoznici. Jednostavno, za evre (kao i bilo koju drugu stranu valutu) oni mogu u Srbiji da kupe sve manje. Samo prošle godine, nije zgoreg ponoviti, njihova zarada je zbog inflacije smanjena 15 odsto. Sa druge strane, zarada uvoznika je toliko veća. Dakle, najbolji deo srpske privrede, onaj koji se bori na stranom, vrlo zahtevnom tržištu, koji obezbeđuje devize, destimulisan je; uvoznici su privilegovani.

Učinak takve, više godina praktikovane politike, ogleda se u rastu spoljnotrgovinskog deficita. Prošle godine je za 11 meseci izvoz (24,8 milijardi evra) porastao 26 odsto, a uvoz (34,5 milijardi evra) 34 odsto. Procenjujući, na osnovu novembarskih podataka, izvoz bi za celu 2022. mogao da bude oko 27, a uvoz oko 38 milijardi evra. To znači da je manjak u robnoj razmeni sa inostranstvom dostigao 11 milijardi evra (nije isključeno da bude i veći), što je četiri milijarde evra, odnosno više od 50 odsto više nego 2021. godine.

Negativnim posledicama precenjenog dinara tu, međutim, nije kraj. One se vide i na širem ekonomskom planu. Naime, to obeshrabruje ulaganja u izvoznu robu, tj. proizvodnju tzv. razmenljivih dobara, a podstiče investicije u nerazmenljiva dobra kao što su nekretnine, usluge i slično. To je tačno ono što se dešava(lo) u Srbiji. Naime, poslednjih godina bruto domaći proizvod snažno vuče rast građevinarstva (išao je i do 30 odsto) i usluga (oko 10 odsto), dok industrijska proizvodnja stagnira ili jedva raste (za 11 meseci 2022. povećanje od svega 1,7 odsto).

Pošto je tako rasterao domaće privatne investitore, Vučić je morao da raznoraznim subvencijama (da ne kažemo podmićivanjem: besplatnim ustupanjem zemljišta, direktnim finansijskim davanjima) privlači strane ulagače. Zato su strane investicije dostigle sedam odsto BDP-a (prošle godine su, prema najavama, premašile četiri milijarde evra). Sa druge strane, povećana su i javna ulaganja. Planirano je (a plan se, po svemu sudeći, sprovodi u delo) da budu oko 4,5 milijardi evra, tj. 7,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Tako smo došli u situaciju da strane, javne i domaće privatne investicije budu gotovo jednake, tj. da se kreću oko 7-8 odsto BDP-a. A trebalo bi da ove poslednje budu otprilike kao prve dve zajedno (oko 15 odsto BDP-a).

Javne investicije – a reč je pre svega o infrastrukturnim radovima – finansirane su, naravno, stranim kreditima. Između ostalog, i zbog toga je javni dug u proteklih 10 godina udvostručen – sa 15 milijardi evra 2012, na 33 milijarde evra 2022. godine, uz tendenciju daljeg (brzog) rasta.

Vučić često ističe da je dug „svega“ 55 odsto BDP-a. Da je, međutim, devizni kurs pratio inflaciju, ova slika bi bila sasvim drugačija. Čisto ilustracije radi, da jedan evro danas, umesto 117 dinara, rastući u skladu sa inflacijom vredi 170 dinara, bruto domaći proizvod za 2022. godinu, procenjen inače na nešto više od 7.000 milijardi dinara, ne bi iznosio 60 milijardi evra nego 42 milijarde evra. A u tom slučaju udeo javnog duga u BDP-u ne bi bio 55 nego blizu 80 odsto.

Sve u svemu, činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. januar 2023.