Daily Archives: 23.03.2023

Odumiranje države

Danas se politički život u Srbiji ubrzano preseljava u političko podzemlje, što nije počelo juče. Verovatno je bilo i ranijih primera, ali kao prelomni trenutak moglo bi se uzeti rušenje u Savamali 2016. godine

Jeste da je kafana jedna od najznačajnijih srpskih institucija, ali niko nije očekivao da se Skupština pretvori u kafanu. U stvari, kafana je za Dom Narodne skupštine postala dom kulture. Najnovija potvrda je ponašanje Nebojša Bakareca, poslanika Srpske napredne stranke, na skupštinskom Odboru za kulturu i informisanje. Bakarec, da zlo bude veće, potpredsednik ovog tela, nazivao je pojedine članove Odbora „pijandurama“ i dok su napuštali sednicu govorio im da „idu da slave pogrom na Kosovu“. U kafani bi ga bar „naučili pameti“, što se kaže, ali u parlamentu za njega nema leka.

Uopšte uzevši, danas se politički život u Srbiji ubrzano preseljava u političko podzemlje. Pre nedelju dana (16. marta) grupa nezadovoljnih građana organizovala je demonstracije ispred kuće gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića. Odjednom se pojavila grupa maskiranih ljudi koji su počeli da čupaju kablove na razglasu. Policija koja je „obezbeđivala“ skup ni nije prstom mrdnula. Ko zna, možda je čekala da revoltirani demonstranti pokušaju sami da se obračunaju s nasilnicima, pa da se umeša. Naravno, da zaštiti ove druge.

Zato su verovatno novinari Nenad Kulačin i Marko Vidojković odbili ponuđenu zaštitu policije (zbog pretnji smrću koje su im upućene) i sklonili se u inostranstvo, na tajne adrese. A novinar iz Kragujevca Milan Nikić bio je prinuđen da se preseli u drugi grad, takođe na tajnu adresu.

Ne zna se ni ko je lepio plakate ispred Fakulteta političkih nauka na kojima je troje profesora (Jelena Lončar, Stefan Surlić i Marko Veković) nazvano izdajnicima. Kao ni ko je poruke slične prirode – upućene opozicionim političarima Milici Đurđević Stamenkovski i Milošu Jovanoviću – naštampao po trotoarima Beograda i Novog Sada. Ko da otkrije kada profesionalci u Ministarstvu unutrašnjih poslova (poput Slobodana Milenkovića) ili državnom tužilaštvu (Bojana Savović, Jasmina Paunović ili, ranije, Predrag Milovanović) bivaju maltretirani i smenjivani.

Sve ovo, naravno, nije počelo juče. Verovatno je bilo i ranijih primera, ali kao prelomni trenutak moglo bi se uzeti rušenje u Savamali 2016. godine. Tada su, takođe, neke siledžije pod fantomkama, u gluvo noćno doba, uništavali privatnu imovinu. Građani su zvali policiju, ali je policija odbila da reaguje. Pored imovine stradao je i čovek – jedan noćni čuvar je preminuo.

U liberalnoj teoriji, koja državu svodi na (neophodni) minimum, ona se metaforički naziva „noćnim čuvarom“. Dakle, kao njen jedini zadatak određuje se da čuva „miran san“ običnog sveta, tj. da zaštiti njihov život i imovinu od lopova i ubica, s fantomkama ili bez njih. U Srbiji, kao što vidimo, država ni taj „minimum minimuma“ ne čini.

Nekada davno, na brdovitom Balkanu, pod odumiranjem države podrazumevalo se preuzimanje poluga vlasti od slobodnih i nezavisnih samoupravljača. Bila je to, naravno, fantazmagorija; nasuprot tome, u „realnom, vremenu“ život se odvijao u skladu sa onom (valjda Staljinovom) dosetkom: „Država odumire jačajući.“ Ali ma koliko bila „nedovršena“, što bi rekao Đinđić, ipak je bila država.

Danas toga više nema. Država je rašivena i rastočena. Ostala je sila.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. mart 2023.