Ovo što gledamo je zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kad se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj

I pored brojnih ovdašnjih zagovornika juana kao nove svetske valute umesto omraženog američkog dolara, u bankama Srbije još nije zabeleženo da neko drži kineski novac na štednoj knjižici. Ne zna se šta čekaju. Možda pezo? Naime, boraveći sredinom aprila u Kini, predsednik Brazila Lula da Silva se pred kineskim kolegom Si Đinpingom zapitao zašto se u međunarodnoj trgovini umesto dolara ne koristi juan ili (argentinski) pezo. Zbilja – zašto? Nema za to nikakvih formalnih prepreka, zabrana ili slično niti je korišćenje dolara obavezno. Jedino ako problem nije u tome što je pezo prošle godine devalvirao 95 odsto.

Šalu na stranu, da li je juan kao obračunsko sredstvo pominjan Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine Srbije, koje je malo pre Da Silve boravio u Pekingu – nije poznato. Momirović je, kao što je objavljeno, tamo potpisao Memorandum o razumevanju, čime su formalno otpočeli pregovori o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine.

Ova vest, međutim, nije privukla odgovarajuću pažnju. Malo Kosovo, malo Dodik, malo Uskrs i sporazum je potonuo u zaborav. Nezasluženo.


BOSI PO TRNJU: U načelu, slobodna trgovina je dobra stvar – ako je stvarno slobodna, tj. ako su partneri ravnopravni što omogućava da svako nađe svoj interes. Pojedini privrednici i stručnjaci već su izrazili bojazan da bi taj sporazum, ako jeftina kineska roba preplavi srpsko tržište, mogao da razori ionako fragilnu domaću industriju. Opasnost deluje realno jer se nešto slično već desilo sa srpskom (ali i evropskom) tekstilnom i industrijom obuće. Ipak, za meritornu ocenu treba sačekati da sporazum bude utanačen pa da se vidi šta u njemu piše. A kad smo već kod toga možda nije zgoreg podsetiti da je Brisel 2001. godine dozvolio Srbiji slobodan izvoz na tržište Evropske unije ne tražeći nikakvu protivuslugu, tj. dopuštajući joj da spoljno-trgovinsku politiku vodi po sopstvenom nahođenju. A imamo i suprotan primer da je Rusija iz sporazuma o slobodnoj trgovini sa Srbijom isključila automobile pa kragujevačka fabrika, uprkos silnim molbama i Tadićevim i Vučićevim nije mogla tamo da proda ni jedan jedini fijat 500.

Ima, međutim, još nekih stvari koje pomenuti strah čine opravdanim. Kinezi su se, naime, u prošlosti ne retko pokazivali kao nesolidni partneri. Recimo, još pre tridesetak godina, devedesetih, kada između Kine i Srbije doduše nije vladalo čelično prijateljstvo kao danas ali je postojala velika (politička) bliskost između tadašnjih režima i njihovih lidera, Slobodana Miloševića na jednoj i Đang Cemina na drugoj strani, sklopljen je posao kolokvijalno nazvan nafta za traktore. Naime, Kina je tada Srbiji dala kredit od 300 miliona dolara da kupi naftu što je naša zemlja trebalo da otplati traktorima. Kada je, međutim, brod doplovio u Šangaj, Kinezi su ustvrdili da su traktori nekvalitetni i poslali ih nazad pa je Srbija zajam morala da vrati u novcu. Naravno, ne u juanima.

Iz tih devedesetih datiraju i sledeća dva, vrlo ilustrativna, slučaja. Naime, na talasu jako dobrih odnosa, sa jedne, i ekonomskog otvaranja Kine, sa druge strane, dve ponajbolje srpske kompanije, Hemofarm iz Vršca i Sintelon iz Bačke Palanke, odlučili su da u najbrže rastućoj (što će reći i vrlo perspektivnoj) privredi na svetu, osnuju zajednička preduzeća sa tamošnjim firmama. Ispalo je da su se poznati menadžeri, Miodrag Babić i Nikola Pavičić proveli kao bosi po trnju. Posle nekoliko godina ostali su i bez kompanija i bez uloženog kapitala, sve su im to Kinezi praktično oteli.

Delom i zbog takvih iskustava, ali i zbog činjenice da se zemlja, posle užasne decenijske vladavine „crveno-crne koalicije” socijalista i radikala (čiji su danas naslednici Ivica Dačić i Aleksandar Vučić), praktično dizala iz pepela u čemu se oslanjala prvenstveno na Evropsku uniju i Ameriku, ekonomski odnosi sa Kinom početkom dvehiljaditih skrajnuti su u drugi plan.


SVINJSKI PAPCI I PILEĆE NOGICE: o oživljavanja dolazi u poslednjih desetak godina i to u drugoj njihovoj polovini čega je u izvesnom smislu kruna najavljeni sporazum. Ministar Momirović je u Pekingu obećao da će dokument biti potpisan već iduće godine. Na osnovu dosadašnje prakse, međutim, to je malo verovatno. Ugovaranje poslova sa Kinezima, naime, ide vrlo sporo i tek kada oni dobro (kao da se naše izreke „triput meri jednom seci“ drže više nego mi sami) izračunaju svoje interese.

Primera radi, još negde 2013. godine Velimir Ilić, tadašnji ministar građevinarstva, objavio je da su Kinezi zainteresovani za koncesiju nad jednom deonicom Koridora 11, između Surčina i Obrenovca, dužine 18 kilometara. Srbija je silno vreme i novac trošila na dokumentaciju da bi Kinezi 2015. objavili da odustaju od koncesije. Posle dve godine za taj deo puta uzet je kredit, naravno od kineskih banaka, vredan 208 miliona evra.

Iste, 2017. godine Vlada Srbije najavila je izgradnju velikog srpsko-kineskog industrijskog parka u Borči. Memorandum je potpisalo 40 velikih kineskih kompanija, projekat je bio težak 300 miliona evra, park je trebalo da se prostire na 320 hektara i da donese, tako je bar najavljeno, nekoliko desetina hiljada radnih mesta. Ne treba da živite u Borči pa da znate da od parka nema ništa, ali da se zato ovo naselje povremeno pretvara u jezero fekalija.

Konačno, verovatno je, uprkos protoku vremena, svakome još u živom sećanju Vučićeva najava (2018) „spektakularnog izvoza” svinjskih nogu i papaka, kojima je Dragan Marković Palma, hvaleći „predsednikovu genijalnost”, dodao i „pileće nogice”. Ni od toga nažalost nije bilo ništa.

To ne znači ipak da, kao što je gore rečeno, izvoz Srbije u Kinu nije jako porastao, naprotiv. Sa jedva sedam miliona evra 2013. on je skočio na milijardu i sto miliona evra prošle godine. Dakle čitavih 150 puta. U stvari, taj rast rezultat je pre svega porasta izvoza bakra (koncentrata i metala) nakon što je kineski Ziđin preuzeo RTB Bor i rudnik Čukaru peki u drugoj polovini 2018. godine. Te 2018. izvoz Srbije u Kinu, naime, još je iznosio relativno skromnih 78 miliona dolara.

Uvoz je, da ni to ne bude zaboravljeno, u istom razdoblju povećan daleko manje – četiri puta, tj. sa 1,1 milijardi evra 2013. na 4,7 milijardi 2022. godine, ali je, s obzirom na različite osnove, to značilo porast našeg deficita na čak 3,6 milijardi evra. Ni sa jednom drugom zemljom Srbija nema tako neuravnoteženu razmenu. Sa Nemačkom, koja je najveći pojedinačni spoljnotrgovinski partner Srbije minus iznosi svega 700 miliona evra (uvoz 4,5 a izvoz 3,8 milijardi evra).

Kada je pak reč samo o izvozu ne treba smetnuti s uma da u Bosnu i Hercegovinu, sa kojom nemamo tako bratske odnose kao sa Kinom, izvozimo dvostruko više – 2,1 milijardu evra. I u Hrvatsku, sa kojom politički odnosi gotovo da ne mogu biti gori, izvozimo više (1,2 milijarde evra) nego u „zemlju kosookih majstora celuloidne loptice”, kako su svojevremeno Kinu nazivali maštoviti sportski novinari.

Kad se sve skupi, sa Zapadom (u ekonomsko-političkom smislu) odvija se oko 85 odsto ukupne spoljne trgovine Srbije (65 odsto sa EU, 16 odsto sa zemljama CEFTA), a sa „ostatkom” sveta oko 15 odsto (Kina devet, Rusija, tj. Evroazijska ekonomska unija, nešto malo iznad četiri odsto).


STAJNA TAČKA: Sudeći prema izjavi predsednika Vučića koji je (a ko bi drugi) sa predsednikom Đinpingom februara 2022. tokom posete Pekingu i dogovorio uspostavljanje slobodne trgovine, glavni cilj ovog sporazuma zapravo je privlačenje stranih investitora. „Kada Zapad bude video da Srbija ima Ugovor o slobodnoj trgovini sa Kinom, onda zaista postajemo ubedljivo najbolje mesto za ulaganje u čitavom ovom delu Evrope“, rekao je AV.

Uzgred, nije ovo prvi put da Srbija pokušava da primeni taktiku „dok se dvojica svađaju treći koristi”. Slično je bilo i 2014, posle agresije Rusije na Krim, kada je došlo do ekonomskog rata između Evropske unije i Rusije. Srbija se tada nadala da će njeni proizvodi moći da zamene evropske na ruskom tržištu. Do nekog porasta izvoza je došlo, ali su efekti bili znatno ispod očekivanja. Koliko je u međuvremenu na drugoj strani izgubljeno nikada nije izračunato.

Kao i tada Rusiji, tako i sada ovo približavanje Kini, iako nominalno ekonomsko, ima više politički značaj. S jedne strane, kinesko tržište je suviše daleko da bi moglo da igra veću ulogu u izvozu Srbije (sada je na nivou od četiri odsto). Sa druge strane, Srbija je suviše mala da bi za Kinu mogla da predstavlja značajnijeg privrednog partnera; Srbija Kini više treba, baš kao i Rusiji, kao „stajna tačka” u Evropi.

U tom kontekstu, i ovaj poslednji Vučićev korak na međunarodnoj sceni uklapa se u njegovo shvatanje da, kako je nedavno rekao, „više neće biti jednopolarnog sveta”, tj. da će on biti „bipolarni ili multipolarni” te da „Srbiji više odgovara” ovaj drugi. Otud je ovo što gledamo zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kada se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj. Ili je, možda, reč o zauzimanju nekakvog rezervnog položaja dok se Evropska unija ne raspadne i Zapad ne propadne što uporno proriču Vučićevi omiljeni geo-strateški analitičari.

Sve je to zapravo protivno vitalnim interesima Srbije. Jer, Srbija je faktički na Zapadu. Ne samo zato što se devet desetina njene robne razmene odvija sa Zapadom, nego pre svega zato što se sa tim svetom odvija još i veći deo njene kulturne razmene (obrazovanje, nauka, umetnost).

Da aktuelna vlast ne samo da Srbiju drži neutralnom, već još i pokušava da je smesti, tj. premesti na Istok, kosi se sa zdravim razumom. Ali, što je važnije, i onemogućava joj da ostvari svoje nacionalne interese kakvi god da su. Mada, naravno, ko je uopšte rekao da se nacionalni i interesi aktuelne vlasti poklapaju?

O tome svedoči jedan, više nego paradigmatičan, detalj. Srbija danas u Kinu izvozi govedinu jeftinije nego u bilo koju drugu zemlju, praktično po bagatelnim cenama. Između ostalog, i zbog toga je goveđe meso na domaćem tržištu toliko mnogo poskupelo. Izvoznik je, neka se i to zna, jedna jedina firma; treba li naglašavati, u vlasništvu visoko pozicioniranog člana Srpske napredne stranke.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. april 2023.