Kinezi zapravo nisu kupili preduzeće Železara Smederevo DOO, nego samo njegovu imovinu, “golu golcijatu”, tj. bez bilo kakvih obaveza prema bilo kome – dobavljačima, kreditorima, radnicima

Kako smo se nadali, dobro smo je udali. Tom bi parafrazom poznate narodne poslovice prilično verno mogla da se opiše prodaja smederevske Železare kineskoj kompaniji Hestil. Devojku koja više nije bila ni mlada ni lepa, a pritom je roditelje koštala đavo i po, kao vrući krompir tutnuli smo Kinezima u ruke, pa nek sad oni trljaju glavu i gledaju šta će s njom. I ne samo da smo se ratosiljali teške rasipnice, nego smo pride još i zaradili 46 miliona evra. Jeste da je to samo polovina vrednosti na koju je procenjen njen miraz, ali opet, niko drugi nije ponudio ni toliko, a drugo, to je duplo više nego što je 2003. od Ju-es stila dobila Đinđićeva vlada.
No, da se manemo rđavih metafora. “Posao veka”, kako je ovaj aranžman ne bez razloga okarakterisan, zaslužuje da bude podrobnije analiziran. A posebno, da ipak još jednom iskoristimo staru sliku, da se ispita zašto su roditelji bili tako bolećivi, zašto su tolerisali visoke račune svoje mezimice, da li je osim tolerancije bilo i nečeg drugog, a ne samo bolećivosti, i da li su se uz “kćer” možda “švercovali” i “roditelji”? Ali, o tom – malo potom.

IMOVINA: Kao što je poznato, upravo zbog ogromnih gubitaka Kinezi zapravo nisu kupili preduzeće Železara Smederevo DOO, nego samo njegovu imovinu, “golu golcijatu”, tj. bez bilo kakvih obaveza prema bilo kome – dobavljačima, kreditorima, radnicima. Tačnije, kako je objavljeno prilikom potpisivanja ugovora, kupili su “98 imovinskih celina”. Što će reći – svu pokretnu i nepokretnu imovinu, ne samo u Smederevu i okolini nego i u Kučevu i Šapcu gde je Železara imala svoje pogone. Polovinu ugovora od blizu 1.200 stranica (delom i zbog toga što je na tri jezika: srpskom, engleskom i kineskom), tj. oko 600 strana, čini nabrajanje imovine (i to samo na engleskom) koju Kinezi kupuju.
Kada je reč o pokretnoj imovini, ona obuhvata raznu robu na zalihama (vidi tabelu 1) u ukupnoj vrednosti od oko 34 miliona evra. Kada je reč o nepokretnoj, to znači da su Kinezi kupili ne samo fabričke hale i administrativne objekte, mašine i opremu, infrastrukturu (železnička pruga, cevovodi, transporteri) nego i sva “prava”: sve licence, dozvole, ovlašćenja, saglasnosti, odobrenja, sertifikate, kvalifikacije, specifikacije, registracije, izjave, garancije i slična, nematerijalna dobra. Pa tako, na primer, i pravo prolaza kroz privatna imanja do svojih postrojenja, što u principu ne može da se radi ugovorom već se radi zakonom, ali dobro, recimo da je to sitnica. Kinezi su, da ne zaboravimo, kupili i zemlju, oko 500 hektara, koju je koristila Železara (Skupština je pre nekoliko meseci tu zemlju prenela iz državnog u vlasništvo Železare, a takođe su urađene i sve potrebne konverzije iz poljoprivrednog i šumskog u građevinsko zemljište). Konačno, da naglasimo jedan detalj koji je do sada malo pominjan, kineska država postala je i vlasnik Luke Smederevo koja je, i praktično i formalno-pravno, bila u sastavu Železare.
U nekoj daljoj perspektivi možda će već samo ove dve stvari, zemlja i luka na Dunavu, učiniti da ovaj posao – čiji se ekonomski “raison d’etre” za kupca u ovom trenutku i ne vidi baš najjasnije – Kinezima postane višestruko isplativ i da (i) oni postanu veliki dobitnici. Naime, to “parče”, uzgred izuzetno plodne stiške zemlje, između (železničkog i drumskog) Koridora 10, sa jedne, i Koridora 7, koji čini reka Dunav, sa druge strane, kao i sopstvena luka na “žili kucavici” Evrope – uz luku Pirej koju su Kinezi zakupili na 100 godina – u ne baš tako nedoglednoj budućnosti mogu predstavljati ogroman kapital. Bilo bi odlično da tako bude – a pitanje je da li bi bez Kineza bilo moguće – i Srbija će od toga imati izuzetne koristi.
No, da se ipak vratimo u stvarnost. Više kao fusnotu valja zabeležiti i činjenicu da, pošto su kupili imovinu, Kinezi nisu kupili i radnike, što će reći da će oni makar formalno morati ponovo da se zaposle u novoj kompaniji, koju će Kinezi osnovati od imovine kupljene od Železare i u njenoj ljušturi.

INVESTICIJE: Drugo što u ovom kupoprodajnom dokumentu na izvestan način bode oči jeste to što u njemu nema ni slova o investicijama. Prilikom potpisivanja ugovora pominjane su sume od 300, pa čak i 900 miliona evra koje će Kinezi uložiti u Železaru, ali od toga ni evro nije zadobio pravno obavezujuću formu. Doduše, premijer Vučić je odmah, još u času kada je obećavao da će ugovor biti dostupan javnosti “za dan-dva” (što je i učinjeno, mada uz malo zakašnjenje, ali da sad ne zakeramo) jasno poručio da se to neće odnositi na biznis plan. Nije, međutim, reč o biznis planu, niko i ne traži da se obelodani koliko će, u šta i u kojim rokovima Kinezi ulagati, ali neka vrsta (generalno formulisane) obaveze ne bi naškodila ni kineskim poslovnim planovima, a za Srbiju bi bila kakva-takva garancija.
No, kad smo već kod ove problematike, nije naodmet podsetiti da je prilikom prošlogodišnjih pregovora sa Esmarkom pominjana investicija od oko 200 miliona evra u proizvodnju čelika za automobilsku industriju. Razmišljaju li možda i Kinezi u tom pravcu? Teško je reći. Poznavaoci kažu da uopšte nije tako jednostavno ući na to tržište pošto svaka fabrika ima svoje tradicionalne dobavljače i što se takvi ugovori sklapaju po nekoliko godina unapred. Isto, dakle, važi i za kragujevački Fijat, koji su mnogi videli kao kupca smederevskog čelika.
Sa ovim su povezane i dugoročne prognoze tokova na svetskom tržištu čelika, koje pak uopšte ne ulivaju optimizam. Prema tim prognozama, naime, potražnja za čelikom će i u narednim godinama opadati – što takoreći automatski znači i njegovu nisku cenu – pre svega zato što će opadati potražnja glavnih potrošača čelika, pre svega već pomenute automobilske industrije u kojoj se čelik zamenjuje drugim, lakšim metalima (aluminijumom, nekim legurama i sl.). Konsultantska kuća KPMG je u svojoj projekciji poslovanja Železare od 2016. do 2020. godine (koja je takođe sastavni deo ugovora) predvidela gubitak, koji će se doduše smanjivati, ali će kumulativno dostići čitavih 200 miliona evra.
Moguće je, “uzvraća udarac” jedna optimistička špekulacija, ako već ne i čista fikcija, da Kinezi misle da negde (relativno) blizu Smedereva, možda baš u Srbiji, izgrade svoju fabriku automobila. A moguće je, kaže drugi optimistički scenario, da Kinezi Železaru iskoriste kao glavnu sirovinsku bazu za izgradnju pruge Beograd – Budimpešta. Na to se nadovezuju još neki poslovi koje bi oni mogli da dobiju, kao što je izgradnja još nekog mosta preko Dunava ili nekih deonica Koridora 11, tj. auto-puta Beograd – Bar (kineska Čajna komunikejšn konstrakšn kompani već gradi deo kroz Crnu Goru, do Boljara, tj. do granice sa Srbijom, inače prepunu mostova koji traže hiljade tona gvožđa i čelika). Mnogima će ovo ličiti na “što je babi milo…” bajku, ali – ko zna?

DUG: Treće, odnosno konačno – najvažnije. Ako Železara Smederevo i odlazi u istoriju (bar se tako nadamo), to ne znači da ćemo je brzo i lako zaboraviti. Na nju će nas, naime, podsećati dug od blizu pola milijarde evra – što je nedavno priznao i novi-stari premijer Vučić – koji nam je ostavila u amanet. I to, da ne bude zabune, dug koji je napravljen samo u poslednje četiri godine, od 2012. do lane. Pitanje na koje građani Srbije od aktuelnih vlasti moraju da dobiju odgovor glasi: kako je nastao taj gubitak?
Posebno je zanimljivo da je najveći gubitak napravljen tokom prošle godine. Kada je doveden strani i navodno visokokvalifikovani menadžment obećavan je profit i povećanje proizvodnje. Proizvodnja je doduše povećana, ali dobiti ne da nije bilo nego je napravljen gubitak od 145 miliona evra, za blizu 50 miliona veći nego godinu dana ranije. Ispada: veća proizvodnja – veći gubitak. To, međutim, i nije čudno ako se zna da je na svakoj toni čelika Železara pravila gubitak; bilo je jasno da će on biti veći što bude veća proizvodnja. U čemu je onda, postavlja se pitanje, bio smisao povećanja proizvodnje? Da li samo u tome da premijer može da se pohvali rastom bruto domaćeg proizvoda?
Javnost je od početka tražila da ugovor sa stranim menadžmentom, tj. njihovom firmom HPK Menadžment, o upravljanju Železarom bude objavljen. To nije učinjeno iz nikada do kraja objašnjenih razloga: HPK je tvrdio da je to u nadležnosti Vlade, a Vlada da to zavisi od HPK, ali sad je ta igranka završena. Ako je i bilo nekih poslovnih rezona da on bude tajna, sada takvih razloga više nema i taj ugovor treba da bude objavljen.
Kada se tome dodaju i drugi tajni ugovori kojih je prepun portfelj Vlade Srbije, jasno je otkud možda i pojačana osetljivost domaće javnosti na takvu vrstu aranžmana. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši, a ne zbog nepoverenja prema velikom kineskom zmaju.
I, sasvim na kraju, da se opet vratimo na početak. Železara je državno preduzeće, što znači u vlasništvu građana Srbije. Građani kao “akcionari” imaju pravo da znaju kako je njihova firma poslovala, odnosno za čije babe zdravlje će oni morati da plaćaju tih 500 miliona evra gubitka. Vlada Srbije o tome mora da im položi račun.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. maj 2016.