Dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša
Kao što se devedesetih, dok je narod rapidno siromašio,
on lično rapidno bogatio i uz poklič “Juriš, Heroji sa Košara”, unosio nameštaj
u novi stan, tako i danas, govoreći da se bori za siromašne, Aleksandar Vučić
pare iz njihovih presipa u džepove bogatih.
Na mikroplanu najbolji primer je Aleksandar Martinović, visoki funkcioner
Srpske napredne stranke. Da bi on nekoliko puta povećao svoje prihode, nekoliko
profesora jedne više škole u Ćupriji moralo je da ostane bez posla. Ne da
Vučić, dakle, ne pomaže siromašnima, on ih i stvara.
Na makroplanu primer je Telekom. Ovo državno preduzeće kupuje firme čiji su
vlasnici bliski vlasti i tako praktično pare koje pripadaju građanima Srbije
sipa u džepove Vučićevih prijatelja.
U stvari, čitav državni sektor privrede tome služi. Elektroprivreda Srbije,
Srbijagas, Fijat automobili Srbija, Er Srbija – sve to posluje sa gubicima ili
uz ogromnu državnu finansijsku pomoć. Radi se bukvalno o milijardama evra. A
sve to indirektno, kroz poreski sistem iz svojih džepova plaćaju siromašni
građani Srbije. Uključujući i vrtoglavo visoke plate njihovih menadžera.
Četvrto, ogromni poreski nameti koji relativno više opterećuju siromašnije dovode
do toga da se ta sredstva kroz partijsku državu prelivaju u plate bogatih
članova vladajuće partije.
Još jedan elemenat privrednog ambijenta, devizna politika, služi ovoj
preraspodeli od siromašnijih ka bogatijima. Najpre, devizni kurs daje lažnu
sliku o ekonomskim performansama Srbije. Precenjeni dinar čini da su plate u
evrima veće, kao i da je bruto domaći proizvod veći, a onda je i javni dug
manji. Sve bi to bilo bitno drugačije da je kurs dinara, kako se to kaže,
ravnotežan, kolokvijalno rečeno – realan. Druge posledice, međutim, daleko su teže.
Nerealno visoka vrednost dinara dovodi do povećanja uvoza, što pak dovodi do
bogaćenja uvoznika koji su uglavnom pod kontrolom Srpske napredne stranke, tj.
Vučićevom. Sa druge strane, sposobni preduzetnici – oni kojima nikakva stranka
nije potrebna – takvom politikom bivaju destimulisani da izvoze i tako
razvijaju svoj biznis, što desetine hiljada ljudi zaposlenih
kod njih dovodi na ivicu egzistencije.
Dalje, ogromna korupcija kojom su praćeni pre svega veliki infrastrukturni
poslovi i krediti služi pre svega za finansiranje Vučićeve partijske
nomenklature. Sami krediti padaju na teret siromašnijih građana jer oni
praktično moraju da ih vraćaju. A korupcija pak direktno sprečava razvoj.
Strani investitori dolaze samo ako ih se podmiti visokim subvencijama, što opet
u najvećoj meri plaća slabijestojeće stanovništvo.
Sve to u konačnici izaziva nizak privredni rast. Za vreme Vučićeve vlasti, to
je već opšte poznato, Srbija je imala niži rast od svih 16 zemalja centralne i
istočne Evrope. To ne pogađa toliko bogatije, tj. one koji su na pozicijama da
kroz jednu ili drugu vrstu “rente” nadoknade gubitak. Ali ogromna većina
građana nema tu mogućnost. Oni su direktni gubitnici i ekonomsko zaostajanje zemlje
izaziva i njihovo materijalno zaostajanje.
Sve u svemu, dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu
podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i
sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. jul 2019.