Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti
Ako su Rusi, kao što
je već izvesno, “smestili” Aleksandru Vučiću jer je razotkriveno da je centar,
tj. izvor afere “Krušik” u Moskvi, znači li to da je afera “Špijun” Vučićev
odgovor, pošto je autentičnost snimka potvrdila BIA. To što su se obe strane
odmah potom zaklele na ljubav do groba, ništa ne znači. Tu se granice, a i
graničari, lako pređu.
S tim u vezi, za Aleksandra Obradovića, uzbunjivača, s obzirom na najnovija
događanja, dobro je da je u kućnom pritvoru. Tu je nekako najsigurniji.
Ali, šta su hteli Rusi puštanjem podataka u etar? Govori li nešto o tome izjava
ruskog ambasadora u Beogradu Bocan-Harčenka da je “rano za nastavak pregovora”
između Beograda i Prištine. Što je oštrije od ranijeg ruskog stava da će
prihvatiti svako rešenje koje dogovore Srbi i Albanci. I što se, zanimljivo,
prilično podudara sa izjavom Albina Kurtija da će prvo svi briselski sporazumi
biti preispitani, pa tek onda (eventualno?) razgovori nastavljeni. Zna se da “zamrznuti
konflikt” odgovara Moskvi, ali se nije znalo da isto misle i u Prištini.
Kad već pominjemo ruskog, da pomenemo i srpskog ambasadora. Pošto se, naime,
sam umešao. Dok je Bocan-Harčenko takoreći pravo sa aerodroma (sutradan) otišao
da preda akreditive predsedniku Vučiću, Lazanski eno mesecima čami u Moskvi.
Putina još nije video. Ne zna se pokazuje li to odnos Rusije prema Srbiji ili
prema Lazanskom. Biće da je oboje. Tako da kad Miroslav Lazanski komentariše
špijunske igre, to i nije diplomatski “gaf” jer još nije postao
ambasador, a to što se lažno kiti titulom koju nema, to danas nije ništa novo
ni neobično. Mada ume da se obije o glavu, kao što smo to videli minule
sedmice.
U stvari, ona nedelja posle koje je Vučić, zbog krvnog pritiska, zaglavio na
VMA bila je “šala-zabava” u odnosu na onu kad je sa Vojno-medicinske akademije
izašao. Tj. prošlu, svetoaranđelovdansku. Afera “Oružje“ još se više
razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo
rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da
je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti.
Pod pritiskom se, međutim, u času dok je takoreći beležila pobedu za pobedom,
našla i opozicija. Naime, odjednom joj se u rukama našlo toliko aduta, da
prosto ne zna šta će s njima. I to aduta koji nisu za jednokratnu upotrebu,
poput “Vulinove tetke”, recimo, već mogu mesecima da se “reprogramiraju”. Ili
makar do prvih sledećih izbora.
Šta, međutim, ako opozicija, i to ona koja najviše maše “valjevskim papirima”,
neće na izbore. To jest, hoće u bojkot. Navodno – zbog nepristupačnosti medija.
Ali, ako je tako – a ruku na srce, jeste – onda ni ideja bojkota neće moći da
bude predstavljena široj javnosti, odnosno da se građani ubede u njenu
svrsishodnost.
Ideja postaje još problematičnija sa ovako snažnim adutima u rukama. Tek će to
biti teško objasniti – imate dokaze o tako krupnim zloupotrebama vlasti (blago
rečeno), a nećete da ih iskoristite? O čemu se tu zaista radi? Pogotovo će to
loše delovati na provinciju. To jest, na ljude tamo koji se lavovski bore u
mnogo težim uslovima nego u Beogradu. Zar oni neće biti ostavljeni na cedilu? I
prepušteni na milost i nemilost režimlijama. Koji milosti nikakve dosad nisu
pokazali.
Zar najnoviji razvoj događaja ne pokazuje da bojkot izbora predstavlja neku
vrstu domaćeg “zamrznutog konflikta”? Koji možda baš odgovara ruskim potrebama.
Čiji je smisao da se Vučić ne sruši nego samo detronizuje i tako oslabljen
Srbiju veže za ruski brod.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.
One thought on “Pritisak”