Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro. Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država

Pavle Grbović (Pokret slobodnih građana) kaže da od bojkota očekuje “da izazove ozbiljniju političku krizu” i “neku vrstu kreativnog haosa, iz kojeg će neko isplivati”.

Drugim rečima – očekuje se ono što piše u naslovu ovog teksta, po kom obojci kom opanci, što kaže naš narod. Nije to baš neka ponuda, zar ne.

Nikola Tomić, slobodni strelac, izneo je pak jednu prilično suvislu “tviter analizu” bojkota.

“Šta znači izlazak na ove izbore?

Pristali ste da SNS ostane na vlasti još četiri godine. Jer je to jedini mogući ishod.

Šta znači Bojkot izbora?

Nepristajanje na status kvo i nada u bržu promenu.

Da se nada ne protraći: snažno političko vođstvo + građanska odgovornost”.

Bez neke zluradosti – eto dva jaka argumenta protiv bojkota. Jer, odgovorni građani se ne rađaju preko noći, a ni snažno političko vođstvo nije na vidiku, tako da ispade po onoj Sartrovoj: “Nada je stvorena za one za koje nema nade”.

Šalu na stranu, nema sumnje da za bojkot ima jakih razloga. Ne u izbornim pravilima nego u kontroli nad društvom koju je Vučić uspostavio, a koja učesnike izbora čini u velikoj meri neravnopravnim.

Bojkot znači oduzimanje legitimiteta toj i takvoj vlasti. Naravno, koliko će biti to otkinuto parče zavisi od njegovog uspeha. Ukoliko na izbore izađe manje od polovine birača, to će parče biti vrlo veliko, u suprotnom, biće mnogo manje, ali će legitimitet ipak biti okrnjen.

Međutim, i u jednom i u drugom slučaju postavlja se pitanje kako će taj bojkot da se kapitalizuje. Odnosno, u kakvu će (pozitivnu) politiku da se preformuliše.

I zapravo tu se nalazi najveći problem. Političkim snagama opredeljenim za bojkot dominiraju (uz sve rezerve) evroskeptici i rusofili. Vrhovi “bojkotaša” imaju vrlo bliske personalne veze sa Rusijom – štaviše, zauzimaju visoke funkcije u Evroazijskoj uniji – a nemaju gotovo nikakve dodirne tačke sa Evropskom unijom.

S tim u vezi: najvažnija posledica tog krnjeg legitimiteta odnosiće se na Kosovo. “Krnja” Skupština neće u tom pogledu moći da donese nikakvu odluku. To jest, Vučić će imati alibi da rešavanje odlaže u nedogled. Što njemu zapravo i odgovara jer verovatno više i nije u stanju (ako je ikada i imao nameru) da “isporuči” bilo kakvo rešenje.

Sve češće se može čuti da je to zapravo “zadnja misao” bojkotaša – da onemoguće rešavanje kosovskog čvora. A to znači – zamrznuti konflikt. A to ide naruku Rusiji.

Izlazak na izbore je pak opasan jer ne samo da Vučiću daje legitimitet nego znači pristanak da se uđe u njegov (politički, skupštinski, medijski) žrvanj, koji lako može da obesmisli svaki pošteni napor da se “hodom kroz institucije” popravljaju stvari.

Tako da je situacija sad sledeća: Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro i što bi valjalo izbeći. Jer, dok je Vučić na vlasti, Srbija neće biti normalna država.

Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država.

Sve u svemu: ko izađe na izbore – kajaće se, a ko ne izađe – kajaće se takođe. Dakle, jedno kajanje nam ne gine.

Mada, trenutno ovo prvo izgleda kao manje kajanje. Jer se u tom slučaju Rusiji sužava prostor za ostvarivanje svog uticaja. Sa svim prtljagom, naročito klerikalno-nacionalističkim, koji uz to ide.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. januar 2020.