Ako je nešto pandemija pokazala, onda je to potreba za reformom države u najopštijem značenju te reči. A kada se ta tema stavi na dnevni red, onda u prvi plan izbija pitanje slobode. “Ono što zaista treba spasiti jeste sama sloboda” (Ivan Krastev)

Pandemije ne bi ni bilo, stiče se utisak, da nije bilo kapitalizma, naročito neoliberalnog. A čak i oni koji to ne tvrde, bar ne otvoreno, misle da je sad idealna prilika da se vladajuća društvena paradigma radikalno promeni, praktično iz temelja. Takav se utisak zapravo nameće na osnovu predloga za “novi svetski poredak” koji bi trebalo da nastane – kako tvrde njegovi promoteri – nakon događaja, tj. covida-19, posle kojeg, kao što je već bezbroj puta konstatovano, više ništa neće biti isto.

S tim u vezi najviše je pažnje privukao autorski tekst Klausa Švaba, predsednika Svetskog ekonomskog foruma. Njegov zahtev za “preispitivanjem” nekih “standarda našeg globalnog ekonomskog sistema (…), prvenstveno neoliberalne ideologije” u pojedinim krugovima – zna se i kojim – dočekan je s pravom euforijom. Doduše, Švab je rekao da se to “mora” (u)činiti “otvorenog uma”, ali je to malo ko video i čuo. Njegova ocena da je “fundamentalizam slobodnog tržišta nagrizao prava radnika i ekonomsku sigurnost, pokrenuo trku u deregulaciji do krajnjih granica, urušio poresku politiku i stvorio globalne monopole”, shvaćena je kao smrtna presuda “starom svetskom poretku”. Ako takvo priznanje zločina dolazi iz tvrdog jezgra globalnog kapitalizma, šta tu ima više da se priča i kakvi su još dokazi potrebni.

U stvari, Švab je samo ukratko prepričao SEF-ovu septembarsku “Belu knjigu”, čiji ću naslov (“Measuring Stakeholder Capitalism”) malo slobodnije prevesti kao “Uzimanje mere akcionarskom kapitalizmu”, o čemu je nedavno u Danasu pisao Miša Brkić. Ta publikacija od stotinjak stranica, međutim, zapravo je prošireno izdanje “Manifesta Davos”, na koji se pak u januarskom(457) Novom magazinu s lepom dozom ironije osvrnuo Dimitrije Boarov. Dakle, mora se priznati, proces je počeo ranije, virus je samo poslužio kao katalizator.

Ono što je Švab govorio u (ma kako tankim) rukavicama i uzdržano, Maks Lavson, jedan od direktora globalne humanitarne organizacije Oksfam, izneo je bez okolišenja, pravo u glavu. Lavson se u razgovoru sa Ivanom Dragičević za TV N1 založio za “progresivno i pošteno oporezivanje najbogatijih pojedinaca i korporacija”, te za “goleme državne intervencije”. Nije se ustezao da usput načepi i Bila Gejtsa jer, iako je veliki donator njegove farmaceutske kompanije, radi za profit.

Kao novinar pojedinac koji živi i radi u Srbiji – verujem da je jasno šta to znači – mogao bih odmah da prihvatim Lavsonove ideje, ali kao poklonik liberalne filozofije Marka Miljanova moram makar da probam da druge zaštitim od sebe. Drugim rečima, mislim da bi pre nego što odlučimo da ruku zavučemo u fakat preduboke džepove najbogatijih trebalo da (se) zapitamo šta je s novcima koje država već uzima. Dakle – kako su te pare trošene pametno i efikasno, jednom rečju domaćinski, ili se tu bekrijalo i kraduckalo. Odnosno, da li je dodatno pelješenje (naj)bogatijih najbolji način da se društvo popravi, tj. da se poveća i dobrobit najsiromašnijih i blagostanje društva u celini.

Kada to kažem imam pre svega u vidu činjenicu koju, čini mi se, najveći broj zagovornika “velike redistribucije” – da parafraziram Karla Polanjija – nema u vidu. A ta je činjenica da je pandemija – u čije se ime traži pomenuta radikalna transformacija – pokazala, razotkrila, bolje reći, prilično loše (blago rečeno) funkcionisanje javnog sektora “u celini i celosti” (Žika Obretković). Tokom pandemije, diljem zemnog šara – od Kine preko Rusije i Evropske unije do Amerike i Australije – zakazale su, podbacile i omanule – države. Preciznije, političari i njihovi eksponenti po “komandnim visovima” društvenog ustrojstva. (Neko bi rekao “rastrojstva”, ali da sad u to ne ulazimo.)

Negde su, zar ne, čak i ubijali one koji su pokušali da kažu istinu – kao u Kini (zato su mi, uzgred, čudne ocene kako se Kina najbolje izborila s koronom); neki su samo lagali o broju žrtava, kao u Srbiji, ali je praktično bez izuzetka nesposobnost i neodgovornost manjih i većih vladalaca činjenica broj jedan. I sad tim i takvim ljudima treba dati još više para. Kome? Trampu, Džonsonu, Putinu, Đinpingu, Orbanu, Vučiću?

S tim u vezi, ne sme se prenebregnuti (mada će ta velika tema ovde samo uzgred biti pomenuta) da Švabov predlog, možda i nevoljno, naginje nekoj vrsti vladavine meritokratije. O čemu sam upravo, moram da podsetim, pisao pre neki dan kao o kineskom modelu upravljanja državom i društvom koji se promoviše i u Srbiji. Nije valjda to rezultat učešća kineskog predsednika na Svetskom ekonomskom forumu poslednjih godina.

Ne kažem, naravno, da bolji svet nije moguć i u njemu više društvene pravde (šta god to značilo). Ali nagledali smo se u životu (za dva života) projekata koji su obećavali nacionalno bogatstvo i socijalnu jednakost, ali su se ubrzo pretvorili u svoju suprotnost. Dakle, zar ne bi prvo trebalo paziti da se, što bi rekli marksisti-lenjinisti, s prljavom vodom ne izbaci i dete.

Moglo bi da bude pogubno (uzgred, Švab to ima u vidu) smetnuti s uma činjenicu da je danas dostignuti nivo humanog razvoja i stepen zadovoljenja ljudskih prava najviši u istoriji čovečanstva. I, drugo, da se za to ima zahvaliti pre svega, ako ne i isključivo liberalizmu iako je trpeo teške udarce i sa leve i sa desne strane.

A onda, u skladu s tim saznanjem, treba prvo ili makar istovremeno  ispitati šta je i gde je glavni uzrok problema – nepravde, nejednakosti, siromaštva, šta god. U privatnom sektoru, koji je “sebičan i pohlepan”, ili u javnom sektoru, koji je ništa manje i jedno i drugo, a još je i korumpiran i nekompetentan.

Šta vredi povećavati poreze ako će te pare političari potrošiti na vojsku i policiju. Hoćemo da damo više za zdravstvo, ali da doktori ne budu prišipetlje vlasti. I za školstvo, dabome – ali da profesori mlade primerom, a ne pričom uče dostojanstvu, a ne poltronstvu.

Da zaključim, ako je nešto pandemija pokazala, onda je to potreba za reformom države u najopštijem značenju te reči. A kada se ta tema stavi na dnevni red, onda u prvi plan izbija pitanje slobode. Jer, kako je to nedavno na Beogradskom bezbednosnom forumu rekao Ivan Krastev: “Ono što zaista treba spasiti jeste sama sloboda”.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. oktobar 2020.