Nije sporno da srpski ekonomski sistem ne valja, bezbroj puta sam o tome pisao. Ali to što srpski ekonomski sistem ne valja, ne znači da kineski maligni uticaj ne postoji. To je bilo u mom fokusu

Želim kratko da se osvrnem na glavne primedbe koje je Dmitry Pozhidaev uputio mom tekstu „Trostruki maligni uticaj Kine”. Najpre, otprilike dva i po puta više „karaktera” od mene potrošio je Pozhidaev da dokaže da ekonomski sistem Srbije ne valja. Dakle, ono što nije sporno i čime se ja nisam ni bavio.

Toliko sam, naime, o tome pisao (poslednji put: „Zahvaljujući Vučiću Srbija gubi milijarde evra“, 23.3.2026) da je bilo nepotrebno da i ovom prilikom to ponavljam. Bar ne eksplicitno. Jer, zapravo, primeri koje sam naveo – industrijski park u Borči, „Mubadala“, BioSens… – tu notornu stvar samo su dodatno ilustrovali.

Ali, čisto logički, to što srpski ekonomski sistem ne valja, ne znači da kineski maligni uticaj ne postoji. To je bilo u mom fokusu. I to sam pokazao.

Drugo, načelno govoreći, ma šta Pozhidaev mislio o korisnostima svop aranžmana, to je suštinski barter, kompenzacioni posao, trampa, „tante za kukuriku”, što je odlika državno dirigovanih, neslobodnih privreda. I sam taj „aranžman” je najvećim delom rezultat malignog delovanja Kine koja (ekonomskom) silom primorava zemlje da koriste njen novac i time širi svoj uticaj.

Konkretnije pak govoreći, ja sam u tekstu zapravo insistirao na tome da nešto što je 1,5 odsto nečega ne može doprineti stabilnosti celine od 100 odsto tog „nečeg”. To jest, da 120 miliona evra, kolika je godišnja vrednost svop aranžmana, ne može doprineti stabilnosti – što je, dodvoravajući se Vučiću, tvrdila guverner NBS, Jorgovanka Tabaković – ukupne godišnje trgovine između Srbije i Kine koja iznosi preko devet milijardi evra. To Pozhidaev nije osporio.

Treće, Pozhidaev kaže da „najproblematičniji deo” mog teksta „nije kritika netransparentnosti kineskih investicija, već tvrdnja da se one ne uklapaju u ‘naše civilizacijske vrednosti’.” Nisam napisao „naše civilizacijske vrednosti“. To je prilično grub falsifikat. Napisao sam da „Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda, već pripada ideologiji azijskih despotija.”

Čisto načelno, vrednosti Kineske komunističke partije koja sprovodi jednu od najsurovijih diktatura današnjice u svetu – sa kojom je Srpska napredna stranka potpisala „memorandum o razumevanju“ (uzgred, nisu ni morali da ga potpisuju; Pozhidaev i ja potrošismo hiljade reči na „svađu“, Vučić i Si se razumeju a da nijednu ne progovore) – svakako nisu vrednosti evropskog prosvetiteljstva na kojima je Evropa sazdana. Ne verujem da Pozhidaev veruje da to treba posebno dokazivati.

Ali, evo „slike” koja govori više od hiljadu reči. Kada Evropska investiciona banka daje kredit za izgradnju nekog tzv. infrastrukturnog objekta, recimo pruge, ona sama izračuna koliko ta pruga može da košta i da toliko para.

Kada kineska državna (Eksim, ICBC ili neka druga) banka daje zajam za tu istu prugu, recimo, ona da onoliko para koliko vlast Srbije traži. Zato kilometar pruge koju finansiraju Kinezi košta znatno skuplje nego kilometar pruge koju finansiraju Evropljani.

Takođe, zato Srbija propušta da iskoristi stotine miliona evra evropskih donacija jer ne želi da sprovede kontrolu potrošnje tog novca.

Zato priliv novca iz Kine raste.

To je taj maligni uticaj Kine o kome sam pisao a za koji Dmitry Pozhidaev tvrdi da ne postoji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. jun 2026.

Srodni linkovi:

Dmitry Pozhidaev – Maligni kineski novac ili zavisni razvoj Srbije?
Mijat Lakićević – Trostruki maligni uticaj Kine