Sa više strana postavljeno je pitanje da li je Alta banka morala tako ekspresno da ode u stečaj ili je njeno gašenje moglo biti izvedeno tako da se ne izazove nikakav potres na tržištu. Drugim rečima, da li u ovoj akciji ima zle namere, tj. želje da se napravi što veći poremećaj u ekonomskom sistemu i tako nova vlast dovede u još težu situaciju

Ako je ovo što je u Srbiji svoj epilog dobilo 25. oktobra bila obojena revolucija, kao što tvrdi Aleksandar Vučić, onda on, sudeći opet prema njegovim sopstvenim rečima, priprema kontrarevoluciju. Takođe obojenu. Samo u crno. Ili, makar, smeđe.

Vučić je ponovo na jednoj televiziji, u nedelju 31. oktobra, pokrenuo pitanje svog hapšenja. Pri tom je, rekavši da se ne plaši, sebe uporedio sa Janezom Janšom i naglasio da će, prenosim po sećanju, kada izađe iz zatvora, poput trenutnog predsednika slovenačke vlade, opet pobediti svoje protivnike. Ne bih u ovu temu dublje zalazio, samo bih napomenuo da bivši predsednik Srbije nije morao da ide tako daleko. Ima i jedan primer iz mnogo bliže (i sličnije) Hrvatske. Tamošnji premijer, Ivo Sanader, zbog finansijskog kriminala, osuđen je svojevremeno na 18,8 godina zatvora. Sredinom 2025. pušten je na slobodu, ali uslovnu, tako da do 2032. godine neće moći da se bavi nikakvim javnim poslom.

Niti zagovaram niti prejudiciram, samo podsećam. Kad je već sam Vučić načeo tu stvar.

U vezi sa tim, međutim, zanimljivo je da AV kao da već priprema svoju odbranu. Pa je tako istom prilikom rekao: „kada je reč o novcu, ništa ne potpisujem i ništa ne radim. Ne možete pronaći ništa od toga”. To jeste bio njegov manir. Nije on potpisao niti jedan sporazum sa Prištinom što naravno nije značilo da na terenu ti sporazumi nisu proizvodili i pravne i praktične efekte. Moguće je to, dakle, i na nekom drugom terenu.

Ali, govori to i o jednoj Vučićevoj karakternoj osobini. Iako često ume da kaže: „ja sam kriv”, „neka uhapse mene” i slično, on nikada nije bio spreman da zaista preuzme odgovornost nego je poturao svoje (formalno-pravno ili politički) potčinjene. Nije izvesno da li će se oni držati „omerte” i koliko će biti spremni da budu samo žrtve. Kao što ćemo videti koliko će Davor Macura biti spreman da sam pogine, pod znacima navoda razume se, na braniku svoje banke.

I ta banka i njen vlasnik paradigma su današnje, tačnije dojučerašnje, Srbije: brz uspeh, brzo bogaćenje odabranih pojedinaca a sve pod kapom i pod budnim okom – neko bi rekao dojučerašnje a zapravo još uvek – aktuelne vlasti. To jest, aktuelnog vlasnika Srbije. Koji je izgubio izbore, ali nije izgubio glavne poluge moći. On još drži dizgine, mada mu se zaprega otima.

To je bio modus operandi, uobičajena poslovna praksa desetina najvećih i stotina velikih biznismena, milenijumaša-milijunaša, u Srbiji. Taj svet je zaista živeo (kao) u bajci. Pitajte kuma. Mislim, Nikolu Petrovića. Njega bi čovek, pogotovo tužilac, svašta imao da pita.

Sada je taj „model razvoja”, što bi rekao Pavle Petrović, počeo da se ruši. Tačnije, urušava se već neko vreme, sada je to samo postalo belodano.

Macura je prvi nastradao zato što je poslednji ušao u tu piramidalnu šemu na čijem je vrhu bio onaj koji je dirigovao svime u Srbiji.

Nije slučajno da Aleksandar Vučić ovih dana, gde god stigne, ponavlja kako njega pre svega zanima ekonomija i predviđa crne dane za srpsku privredu. Zna šta je ostavio. Ni po jada da samo predviđa, nego se i svojski trudi da do toga zaista dođe. Svoju predizbornu priču da, ako on padne s vlasti, neće više biti ni plata ni penzija, nastavlja pričama o „teroru” koji nova vlast sprovodi po Srbiji; da je „Srbija za tri dana postala polukriminalna država” (što bi, i ako bi tako bilo, zapravo bio napredak u odnosu na vreme pre 25. oktobra kada je Srbija bila potpuno kriminalizovana); da strani investitori beže itd. Dokle je u tom širenju panike (što je i protivzakonito, zar ne) spreman da ide pokazuje upravo slučaj Alta banke čiju je propast, u jednom trenutku, pripisao novim vlastima. Samo što i Jorgovanku Tabaković nije optužio da je prešla u „blokader(k)e”. Kao da nije bila zamenica predsednika Srpske napredne stranke, odakle je i otišla pravo na mesto guvernera, pa je „zamrzla” svoje članstvo u partiji.

Sa više strana postavljeno je pitanje da li je Alta banka morala tako ekspresno da ode u stečaj ili je njeno gašenje moglo biti izvedeno tako da se ne izazove nikakav potres na tržištu. Drugim rečima, da li u ovoj akciji ima zle namere, tj. želje da se napravi što veći poremećaj u ekonomskom sistemu i tako nova vlast dovede u još težu situaciju. Šefica srpske centralne banke nalazi se pred teškim zadatkom da objasni i opravda svoje postupke.

A kad smo već kod odgovornosti, pisao sam o tome u više navrata, poslednji put 29. septembra, povodom Vučićeve ostavke. Krajnje je vreme da neki državni tužilac (može i Nenad Stefanović) zatraži od građanina Aleksandra Vučića da dostavi nadležnim organima onaj dvominutni snimak sa doljevačke rampe na kojoj je poginula Stanika Gligorijević. I da ga tom prilikom priupita po kom je osnovu i sa kojim pravom taj snimak kod sebe držao punih sedam godina. Pa ako osnova nema i prava nema – a nema ih – da pokrene odgovarajući postupak.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. novembar 2026.