U evropskoj ekonomskoj istoriografiji put Srbije u 19. veku ocenjen je kao potpuni ćorsokak; situacija se ni danas nije mnogo promenila

 

Intervju: Momir Samardžić, istoričar

 

Povod za ovaj intervju je knjiga “Naličja modernizacije – srpska država i društvo u vreme sticanja nezavisnosti”, koju su napisali Vladimir Jovanović (1. deo: “Stari birokratski sloj – temelj državne uprave”), Aleksandra Vuletić (2. deo: “Demografski kapaciteti”) i Momir Samardžić (3. deo: “‘Zemlja hranjena kišom’: karakteristike razvoja (poljo)privrede i analiza agrarnih tehnika očuvanja plodnosti zemljišta”). Sa sagovornikom Momirom Samardžićem, profesorom istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, razgovarali smo, naravno, o sve tri teme.

 

Da počnemo ovaj razgovor o davnoj prošlosti Srbije nečim što liči na sadašnjost. Na jednom mestu, naime, u knjizi se kaže da je “snažan uticaj stranačkih elita… doveo do gubitka stručnog i profesionalnog vođstva i učinio državni aparat disfunkcionalnim, ako ne i štetnim po dugoročne interese prosečnog građanina”. Možete li taj zaključak malo da nam obrazložite?

Prvi deo knjige, koji je pisao kolega Vladimir Jovanović, analizira izgradnju i transformaciju državne administracije, a pre svega Ministarstva unutrašnjih dela. Fokus na ovo ministarstvo nije slučajan jer je administrativni aparat moderne srpske države, pod uticajem Srba iz Habzburške monarhije, razvijan prema poznokameralističkom obrascu, koji podrazumeva kontrolu države nad svim segmentima društva, te se različite sfere delatnosti države, uključujući čak i privredni razvoj, sve do kraja pedesetih godina 19. veka odvijaju pod okriljem Ministarstva unutrašnjih dela. Posle donošenja Ustava 1869. i otvorenijeg ulaska politike u upravljanje državom pod liberalima, postojeće birokratske strukture podvrgnute su komandi političara i partijskih kabineta kao zastupnika interesa vladajuće manjine. Kako naglašava kolega Jovanović, pod nejakim i tek formalnim ustavnim ograničenjima vrebala je ogromna, slabo prikrivena moć policijske države.

 

ŽIVIMO U DRUŠTVU KOJE OD 19. VEKA NEGIRA IDEJU POLITIČKE PLURALNOSTI, NEGUJE JEDNOOBRAZNOST I ČESTO NASILNIČKI MODEL POLITIČKE KULTURE KARAKTERISTIČAN ZA PREDMODERNA DRUŠTVA, KOJI POLITIČKE PROTIVNIKE POSMATRA KAO NEPRIJATELJE

 

Naročito je u ovom kontekstu zanimljiva teza da je “funkcionalizacija policijskog aparata kontrole i prinude od partijskih elita… ograničila mogućnost unutrašnjih reformi”. O čemu je tu reč?

Funkcionalizacija policijskog aparata je u velikoj meri ograničila njegovu delatnost na represiju. Sa druge strane, izostao je angažman u brojnim drugim oblastima koje su bile pod ingerencijom ministarstva, od socijalnog staranja i zdravstvene politike do dinamizacije poljoprivrednog sektora kao pretpostavke privrednog razvoja. Kapacitet policije očuvan je samo u oblastima koje su bile važne vladajućoj eliti. Njen autoritet predstavljao je ključni instrument u komunikaciji s narodom, predstavljajući odraz paternalističkog odnosa države prema dominantno seljačkom stanovništvu. Duboko umešani u dnevnu politiku, ne samo policija već i celokupan aparat državne uprave, nisu bili u stanju da se posvete drugim segmentima razvoja države i društva.

 

Možete li to malo ilustrovati?

Kao paradigmatičan mogli bismo da navedemo primer seoskih kmetova, o kojem piše Jovanović. Kmetovi su, kao najniži nivo lokalne uprave, prvobitno birani među najuglednijim ljudima u kraju, na zboru lokalnih meštana. Do sticanja nezavisnosti 1878, od uvaženog starešine, kmet postaje partijski aparatčik koji zavisi od milosti iz Beograda. Od 1876. o imenovanju kmeta u najudaljenijem seocetu odluke se donose u samom vrhu stranaka na vlasti, često po beogradskim kafanama. Istovremeno, policija se bez ustezanja mešala u izbore i onemogućavala izbor kandidata opozicije. U varošima, kao najrizičnijim izbornim mestima, organizovano je masovno izlaženje na izbore opštinskih čistača, noćnih čuvara, primenjivano je duplo glasanje itd., što je izbore rešavalo u poslednji tren u korist vladinog kandidata. Ne zanemarujući specifičnosti svakog istorijskog razdoblja, moglo bi se reći da smo danas, vek i po kasnije, prešli puni krug od prvih parlamentarnih izbora sedamdesetih godina 19. veka.

 

KONTINUIRANO TRAGANJE ZA KRIVCIMA NE SAMO U SADAŠNJOSTI VEĆ I U PROŠLOSTI STVARA DRUŠTVA OPTEREĆENA PROŠLOŠĆU, KOJA POSTAJE NJIHOVA KONTINUIRANA SADAŠNJOST

 

Do kakvih promena dolazi u stanovništvu Srbije 19. veka?

Prema savremenim viđenjima društvenog razvoja, početak demografske tranzicije u jednom društvu je i početak njegove modernizacije. Prvi znaci demografske tranzicije, koja podrazumeva opadanje stopa mortaliteta, a potom i stopa nataliteta, u zemljama zapadne i severne Evrope javili su se tokom druge polovine 18. i početkom 19. veka. Prema rezultatima istraživanja koleginice Aleksandre Vuletić, demografska tranzicija u Srbiji počinje kasnije, osamdesetih godina 19. veka. Pre početka demografske tranzicije velika smrtnost stanovništva morala je biti kompenzovana visokim stopama nataliteta. To je za rezultat imalo stanje “demografske napregnutosti”, u kojem je društvo svoje potencijale u velikoj meri trošilo na biološko održanje i reprodukciju.

 

Do kakvih je posledica to dovelo?

Visoke stope smrtnosti za posledicu su imale kratak životni vek stanovništva. Prosečna starost umrlih u Srbiji krajem 19. veka bila je 20,3 godine, a u zapadnoj Evropi 30. Nesigurnost preživljavanja nepovoljno se odražavala na čovekovu motivisanost da planira i investira u svoju budućnost. Smrtnost je najviše pogađala najranjiviju kategoriju stanovništva – decu. Prema statističkim proračunima, žena u Srbiji morala je da rađa šest puta da bi odgajila troje dece. U takvim demografskim okvirima roditelji nisu bili motivisani da investiraju u obrazovanje svoje dece jer je ishod takve investicije bio neizvestan. Sa druge strane, visoke stope nataliteta za posledicu su imale nepovoljnu starosnu strukturu stanovništva, u kojoj je veliki udeo činilo mlado, za rad nedoraslo stanovništvo. Prosečna starost stanovništva Srbije krajem 19. veka bila je 23,7, a danas 44 godine. Teret izdržavanja radno nesposobnih padao je na srazmerno manji udeo odraslog, radno sposobnog stanovništva.

 

Kakva je tu bila uloga države?

Tokom većeg dela 19. veka država nije uspela da interventnim merama, usmerenim prvenstveno na poboljšanje zdravstvenih i sanitarnih prilika, bitnije utiče na poboljšanje demografske strukture. Faktor državne intervencije na ovom polju počinje da se oseća tek osamdesetih godina 19. veka, kada stopa smrtnosti počinje postepeno da opada. Da bi se realni efekti poboljšanja demografskih prilika osetili u društvu, trebalo je, međutim, da prođe izvesno vreme, a kada je taj trenutak došao, izbili su Balkanski i Prvi svetski rat.

 

POČETAK DEMOGRAFSKE TRANZICIJE U JEDNOM DRUŠTVU JE I POČETAK NJEGOVE MODERNIZACIJE. PRVI ZNACI DEMOGRAFSKE TRANZICIJE U ZEMLJAMA ZAPADNE I SEVERNE EVROPE JAVILI SU SE TOKOM DRUGE POLOVINE 18. VEKA. DEMOGRAFSKA TRANZICIJA U SRBIJI POČINJE OSAMDESETIH GODINA 19. VEKA

 

Vi se konkretno u knjizi bavite privrednim razvojem i vaša ključna teza je da odsustvo društvenih reformi prouzrokuje izostanak modernizacije poljoprivredne proizvodnje?

Teoretičari društvenog razvoja kao jedan od uslova transformacije privredne strukture navode društveni okvir otvoren za promene. Kada govorimo o razvoju srpske privrede, u istraživanjima se ističe značaj koji je imalo očuvanje sistema seoske porodične privrede kroz porodičnu zadrugu. Sa druge strane, istraživanja Aleksandre Vuletić pokazuju da zadruga, kao dominantan oblik porodičnog domaćinstva, ne postoji u Srbiji tokom 19. veka. Naprotiv, velika porodična domaćinstva prisutnija su krajem veka nego u vreme stvaranja moderne države u vreme kneza Miloša. Zbog toga kao sistem otporan na pritisak promenljivih društvenih uslova u knjizi apostrofiram ne zadrugu već seljačko društvo i njegovu egzistencijalnu ekonomiju kao strategiju preživljavanja. A ključnu ulogu u kontinuitetu egzistencijalne seljačke ekonomije odigrala je država jer je od tridesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 20. veka zakonski štitila sitan seljački posed koji je bio dominantan u Srbiji. Razlozi su bili prevashodno politički – s jedne strane seljaštvo je imalo značajnu ulogu jer su njegovi predstavnici činili najveći broj poslanika u Narodnoj skupštini, dok je, sa druge strane, seljačka vojska bila ta koja je trebalo da vodi ratove protiv Osmanskog carstva.

 

I do čega to dovodi?

S posedom od kojeg nisu mogli ni da žive ni da umru, nepismeni i bez obrazovanja koje bi ih na to podstaklo, seljaci nisu bili zainteresovani za ulaganja u razvoj poljoprivrede. U suštini, stvarnost srpskog sela bila je poražavajuća. Dok je posle nekoliko vekova primene, evropska zemljoradnja u 18. veku počela da napušta sistem ugara, odnosno odmaranja zemljišnih parcela da se obnovi hranljivost zemljišta, u Srbiji ni krajem 19. veka klasičan ugar gotovo da nije prisutan. Odnosno, prisutan je diskurzivno jer se o njemu govori, ali pod njim se podrazumeva najobičnije prvo oranje, nekoliko meseci pre drugog oranja i setve. Drugim rečima, u Srbiji se najčešće ore samo jednom, neposredno pred setvu. Istovremeno, intenzivnija obrada nije moguća jer za to nemate dovoljan broj tegleće stoke, uglavnom volova; ore se drvenim plugom, u brdskim krajevima ralicom, a u vreme kada Evropa počinje da primenjuje veštačko đubrivo, srpski seljak ne prikuplja ni organsko jer je stajski uzgoj tek u začecima. Otud početkom 20. veka, u vreme kada snuje svoje snove o teritorijalnom proširenju i priprema se za ratove, Srbija je zemlja sa agrarnom privrednom strukturom i procesom industrijalizacije u začecima, dominantnim sitnim seljačkim posedom, narazvijenom poljoprivrednom proizvodnjom i niskom produktivnošću, s najvećim procentom seljačkog stanovništva i najnižim prinosima po stanovniku u Evropi. Interesantno je da su u oktobru 2017. Srpska akademija nauka i umetnosti i Naučno društvo ekonomista Srbije objavili istraživanje o stanju srpske poljoprivrede, u kojem piše da je Srbija siromašna agrarna zemlja s veoma niskom produktivnošću, te da srpski seljak danas hrani 15, a nemački 152 ljudi.

 

U VREME KADA EVROPA POČINJE DA PRIMENJUJE VEŠTAČKO ĐUBRIVO, SRPSKI SELJAK NE PRIKUPLJA NI ORGANSKO JER JE STAJSKI UZGOJ STOKE TEK U ZAČECIMA

 

Može li se reći da je srpsko selo žrtva srpskog grada, odnosno njegovog konzervativizma?

Pre bih rekao da je spora transformacija srpskog sela posledica procesa izgradnje države u specifičnom vremenu i kontekstu, u kojem je selo, mimo agitacija u vreme izbora, ostajalo prepušteno sebi. Nasuprot zapadnoevropskim državama koje su prolazile kroz procese transformacije od početka ranog modernog doba, te od kraja 18. veka prolazile kroz proces industrijalizacije i izgradnje nacionalnih država, srpska država pokušava ubrzano da nadoknadi propušteno. Pokušavate da prenosite evropski obrazac moderne države, gradite politički sistem, postavljate temelje tržišne privrede i sistema obrazovanja. Ali preuzimanje evropskih obrazaca često predstavlja samo formu bez sadržine i to, kako pokazuju istraživanja balkanskih kolega, nije nikakav srpski specifikum.

 

Hoćete da kažete da srpska država nije adekvatno odgovorila na potrebu za privrednim razvojem?

Država je bila dominantna društvena institucija, ali je nažalost ona najviše pažnje poklanjala formiranju i birokratizaciji državnog aparata. Više školstvo, koje je u začetku, prevashodno služi stvaranju kadrova za administraciju, a ne za prenošenje znanja neophodnih za privredni razvoj. To je posebno slučaj sa pokušajima usavršavanja poljoprivrede. Seljačka deca, polaznici poljoprivrednih škola koje je država osnivala da bi njihovim povratkom na selo podstakla promene, mahom su završavala u državnoj administraciji, gledajući na školovanje kao na način bekstva od mukotrpnog težačkog rada. Oni pak koji bi se vratili, nastavljali su da obrađuju zemlju kao njihovi preci. Želja za bekstvom sa sela i državnim poslom postala je jedan od naših kontinuiteta sve do danas.

 

Čini se da je glavni zaključak knjige da srpska država nije uspela da dovede do modernizacije društva?

Srbija jeste deo zajednice modernih evropskih naroda i njihovih država, ali su odgovori koje je dala na izazov modernizacije odredili njeno mesto u okviru savremenog svetskog sistema. Zaključak koji ste izdvojili nije nepoznanica u srpskoj istoriografiji. Konkretizujući ove tvrdnje, zaključio sam da je sve ono o čemu govorimo u knjizi – funkcionalizacija policijskog aparata kao faktor koji je ograničio unutrašnje reforme državne uprave, demografski trendovi i izostanak, odnosno kašnjenje procesa demografske tranzicije, te kontinuitet seljačkog društva i njegove ekonomije kao paradigma izostanka transformacije agrarnog sektora – dugoročno odredilo okvir i mogućnosti političke i privredne transformacije.

 

S POSEDOM OD KOJEG NISU MOGLI NI DA ŽIVE NI DA UMRU, NEPISMENI I BEZ OBRAZOVANJA KOJE BI IH NA TO PODSTAKLO, SELJACI NISU BILI ZAINTERESOVANI ZA ULAGANJA U RAZVOJ POLJOPRIVREDE

 

Šta to konkretnije znači?

Pre nekoliko godina prevedeno je jedno od važnijih dela ove decenije “Zašto narodi propadaju”, koje ukazuje na značaj političkih institucija za razvoj ekonomskih institucija i povratno, koliki značaj ekonomske institucije imaju za očuvanje pluralističkog političkog sistema. U specifičnom međunarodnom kontekstu, suočena s nizom izazova, boreći se između zahteva za teritorijalnim proširenjem, sa jedne, i potrebe za razvojem države unutar postojećih granica, sa druge strane, srpska politička i intelektualna elita nije uspela da obezbedi razvoj institucija koje će garantovati dugoročni privredni razvoj. U savremenoj evropskoj ekonomskoj istoriografiji specifičan put ne samo Srbije već i ostalih balkanskih država u 19. veku ocenjen je kao potpuni ćorsokak. A socijalističko razdoblje pokazalo je ograničenja autoritarnog koncepta privrednog razvoja i modernizacije.

 

Osećaju li se i danas posledice tih početaka u razvoju srpske državnosti u načinu na koji funkcioniše naša država?

Nesumnjivo. Rekao bih da se iz svega o čemu sam govorio jasno vidi da uvek postoje kontinuiteti iz prošlosti koji ograničavaju razvoj društva u savremenosti. No, razmere uticaja prošlosti ipak zavise od nas samih. Ako se vratim na pomenutu knjigu o uzrocima propadanja naroda i insistiranje njenih autora na pluralnim političkim i ekonomskim institucijama, moglo bi se reći da živimo u društvu koje od 19. veka negira ideju političke pluralnosti, neguje jednoobraznost i često nasilnički model političke kulture karakterističan za predmoderna društva, koji političke protivnike posmatra kao neprijatelje. Autoritarizam je ovde uvek bio jači od vladavine prava i snažnih institucija. Od 19. veka političke partije su želele da veruju da zastupaju celokupan narod, a ne određene društvene slojeve, i sebe identifikovale s narodom. Sa određenim modifikacijama, ovo je model koji imamo do danas.

 

To znači da ipak ne možemo da se stalno “vadimo” na prošlost?

Savremene generacije nisu odgovorne za greške i propuste predaka, kao što nisu zaslužne ni za njihove uspehe, iako ti uspesi često predstavljaju temelj savremenog nacionalnog identiteta. Ali, iako nismo odgovorni za dela svojih predaka, odgovorni smo za način na koji ih se sećamo, ako uopšte želimo da ih se sećamo, kao i za način na koji ih tumačimo. Istovremeno, smisao istraživanja prošlosti nije u tome da se pronalaze krivci, pre svega izvan okvira sopstvene nacije, već da se kroz razumevanje prošlosti omogući njeno prevazilaženje. Kontinuirano traganje za krivcima ne samo u sadašnjosti već i u prošlosti stvara društva opterećena prošlošću koja postaje njihova kontinuirana sadašnjost. Kao što osećamo na sopstvenoj koži, to je krug iz kojeg se teško izlazi.

 

Nacionalizam i identitet

Svi koji, polazeći od nacije, odbijaju da se suoče sa izazovima savremenog sveta, zanemaruju da je i nacija proizvod istorijskih procesa modernog doba i da smo i nju, takođe, “uvezli” sa Zapada, gradeći pod tim uticajima novi nacionalni identitet na temeljima postojećeg etničkog i verskog identiteta predmodernog doba. Naš savremeni identitet mogao bi se tumačiti kao naličje modernizacije.

 

 

Mijat Lakićević.

Novi magazin, 1. februar 2018.