U razvijenom zapadnom svetu na različite načine se čuva uspomena na utemeljitelje industrijskog razvoja. Oni su priznati kao važan deo nacionalne kulturne tradicije. Ne samo radi iskazivanja pijeteta prema prošlosti nego i, još i više, kao orijentiri u budućnosti

Možda će se nekome učiniti da “priča iz davnine”, koja sledi, nema veze sa današnjim vremenom, ali molim poštovane čitatelj(k)e da sačuvaju strpljenje do kraja, mislim da će se pokazati da ima.

Prvoslav Raković je utemeljitelj i dugogodišnji direktor fabrike automobila Crvena zastava u Kragujevcu, Vladimir Jasić je isto to, samo za Elektronsku industriju u Nišu. Reč je, dakle, o industrijskim pionirima Srbije, ljudima koji su Niš i Kragujevac praktično ni iz čega izgradili u velike industrijske centre, ne samo Srbije i ne samo ondašnje velike države kakva je bila Jugoslavija, nego i Evrope. I dalje, nije ovde reč o pokretačima i nosiocima industrijskog razvoja Srbije samo, pa ni pre svega, zato što su zapošljavali desetine hiljada radnika – pretvarajući preko noći seljake u proletere – nego zato što su u zaostalu, agrarnu i komunističku Srbiju donosili običaje, pravila, standarde svetskih industrijskih lidera kao što su bili italijanski Fijat i holandski Filips. I njihov način rada i razmišljanja. Što su donosili znanje i tehnologiju. I u samoupravna socijalistička preduzeća unosili duh tržišta i preduzetništva. I što su, istovremeno, srpske radnike i preduzeća “iznosili” na svetsku pijacu, da se kale i prekaljuju. I spremno dočekaju trenutak – koji uopšte nije bio daleko, oni su to znali – kada planeta zaista postane globalno selo.

Ali, ni to nije sve. Da nije bilo Rakovića ne bi danas bilo Mašinskog fakulteta u Kragujevcu jer je on osnovan da bi stvarao inženjere koji su bili neophodni za fabriku. Da nije bilo Jasića, koji je stalno govorio: “Ulaganjem u kadrove obezbeđujemo budućnost”, ne bi bilo Elektronskog fakulteta u Nišu. Zanimljivo je, obe ove visokoškolske ustanove osnovane su istog dana, 1. oktobra 1960. godine.

Ko danas u Srbiji zna za Rakovića i Jasića, osim malobrojnih posvećenika? Niko. Zašto? Zbilja, šta je bilo s tim sjajnim ljudima, kud su se deli, gde su nestali?

Nestali su sa javne scene i iz privrednog života Srbije upravo kad su bili na vrhuncu, početkom sedamdesetih, tačnije 1972-1973. godine, u velikom obračunu unutar srpskog političkog rukovodstva. Vrhovni arbitar je, naravno, bio Tito, ali je u suštinskom smislu on zapravo bio samo egzekutor. Borba je prethodno rešena interno.

Marko Nikezić, francuski đak, poznat po svojim prozapadnim stavovima, koji je stalno ukazivao na opasnost od ruskog, tj. sovjetskog uticaja, morao je da napusti svoju funkciju. S njim je smenjeno još desetak hiljada ljudi. Bila je to nezapamćena, često vrlo brutalna, čistka. Međi njima su bili i Prvoslav Raković i Vladimir Jasić; ovaj potonji je čak, kažu, zajedno s foteljom (kao simbolom tehnokratizma) kroz prozor izbačen iz kancelarije. Koja je, srećom, bila u prizemlju.

Tih 10.000 liberalno orijentisanih, obrazovanih, uglavnom mlađih ljudi, prilično široko rasprostranjenih po privrednim, opštinskim i partijskim rukovodstvima, po fakultetima, Srbiju bi u tom trenutku, a nesumnjivo i Jugoslaviju – zaziranje Slovenije bi sigurno bilo manje, verovatno ni rešenja u Ustavu iz 1974. godine ne bi bila takva kakva su bila – učinili bitno drugačijom zemljom. Uzgred, nisu to bili samo puki sledbenici. Bilo je među njima i takvih koji su proleterski poklič “fabrike radnicima” zamenjivali (kapitalističkom) parolom – “akcije radnicima”.

Ako se sve to ima vidu, sasvim se onda osnovanom čini pretpostavka da bi i razvoj Srbije u naredne dve decenije – uprkos grupi “siminovaca” oko Dobrice Ćosića, antitržišno orijentisanim “praksisovcima” i dogmatskoj struji u Partiji – tekao drugim tokom, te da bi na kraju tog razdoblja Srbija bila zemlja sa razumevanjem i sebe same i sveta oko sebe potpuno drugačijim od onog koje je tih sudbonosnih godina stvarno (za)vladalo.

Socijalistički model razvoja jeste početkom šezdesetih iscrpio svoje mogućnosti, tu nije ništa sporno. Nevolja je, međutim, u tome što je desetogodišnja potraga za novim “modelom”, koja je vrludala između zapada i istoka, tj. između (sve) više ekonomske i političke konkurencije, sa jedne, i regresije na sovjetski partijsko-dirižistički model pod jakim uticajem vojske i policije, sa druge strane, u Srbiji prelomljena u korist ovog drugog. To se najbolje videlo početkom devedesetih, kada su srpski generali leteli u Moskvu da tamo traže izlaz iz krize u koju je, da se iz nje nikada ne izvuče, zapala druga Jugoslavija. Ali, ni po jada da je propala samo Jugoslavija. U tom, poslednjem desetleću 20. veka uništena je praktično i srpska industrija – o pomračenju uma i odlivu mozgova da ne govorimo – a sa njom i EI, i CZ.

U razvijenom zapadnom svetu na različite načine se čuva uspomena na utemeljitelje industrijskog razvoja. Oni su, u svakom slučaju, priznati kao važan deo nacionalne kulturne tradicije. Ne samo radi iskazivanja pijeteta prema prošlosti nego i, još i više, kao orijentiri u budućnosti.

Sigurno u (novijoj) privrednoj istoriji Srbije ima još ljudi, osim dvojice ovde pomenutih, koji su zaslužili da budu zapamćeni. O tome bi ljudi i gradovi koje su zadužili, naročito sad kad se toliko govori o (re)industrijalizaciji, trebalo pre svega da povedu računa. Kada je pak reč o Vladimiru Jasiću i Prvoslavu Rakoviću, najmanje što zaslužuju – baš zato što više nema ni Elektronske industrije ni Zastave, a možda uskoro neće biti ni Fiata – jeste ulica u gradu i/ili bista na fakultetu.

Ne zbog njih, zbog nas.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 24. novembar 2016.