Šta nam još dolazi sa Zapada osim te ideologije ljudskih prava, tolerancije, “inkluzije”… Sve iluzija do iluzije. Danas prisustvujemo svojevrsnoj (ispočetka tihoj, ali kako vreme prolazi sve glasnijoj) rehabilitaciji Slobodana Miloševića i njegovih satrapa – gde je Milorad Vučelić samo najsvežiji primer – upravo kroz prizmu današnjeg odnosa Srbije prema zapadnim vrednostima.

Zapadna civilizacija je agresivna. Tako nam je ovih dana poručeno sa Mokre Gore, iz usta ruskog/sovjetskog režisera Andreja Končalovskog. Odande se ništa drugo nije moglo ni očekivati, reći će neko, ali svejedno, ocena/optužba nije za potcenjivanje, tim pre što nije usamljena i što ni ovde, pod Avalom, stanje nije ništa bolje, ali o tom – malo potom.

Po čemu je, dakle, zapadna civilizacija agresivna? Po tome što od nas traži da ne tučemo svoju decu? Uzgred, čini se da je u toj biti ili ne biti polemici, uprkos obilju tekstova, jedno pitanje ostalo po strani; šta, naime, ako nekoliko vaspitnih po turu ne daju rezultat? Da li se onda prelazi na jače doze, kad se prelazi na glavu, ima li tu neko uputstvo ili treba da se obratimo svom lekaru ili farmaceutu. Da li se u nekom trenutku dozvoljava povratak na civilne metode vaspitavanja…?

Da se vratimo na temu. Da li je zapadna civilizacija agresivna zato što nam ne dozvoljava da mlatimo svoje pedere? Mada, oni i nisu naši nego njihovi, oni su nam, u stvari, podmetnuti kao kukavičije jaje da nam kvare naše porodične vrednosti, j… ih Pahomije. Pederi jedni.

I, uopšte, šta nam još dolazi sa Zapada osim te ideologije ljudskih prava, tolerancije, multikulturalizma, “inkluzije”…

Ali, kad su već pomenute te iluzije, ni na Terazijama, kao što rekosmo, ovih dana nije mnogo drugačije nego u Drvengradu. Ako se baš ne tvrdi da su novinari “Šarlija” zaslužili to što su dobili, onda se glavni krivac za to što im se desilo neizostavno pronalazi u ponašanju Zapada. Ili, drugi primer, francuski filozof Alen Badju, koji u današnjem zapadnom društvu vidi “svekoliko zlo”, dobio je izuzetan prostor u beogradskim  medijima, nema nijednog koji mu nije posvetio značajnu pažnju. Ali, i inače, ljudi Badjuov(sk)e provenijencije, pogotovo oni koji su nam istorijsko-geografski bliski, poput Slavoja Žižeka i Srećka Horvata recimo, ovde su prave medijske zvezde.

Sa druge strane, kada je neki značajniji liberalni filozof bio u Srbiji? A i kad dođu kreću se kao ilegalci, u strogoj konspiraciji i uglavnom u krugu svojih najbližih prijatelja. Recimo, jedan od istaknutijih liberalnih teoretičara današnjice Svetozar Stiv Pejović, dakle baš “naše gore list”, sa univerzitetskom karijerom u Sjedinjenim Državama znatno uspešnijom od mnogih kojih ovde zadobijaju mnogo više pažnje, kad dođe u Beograd najviše na šta može da računa, a i to eventualno, jeste intervju u nekom nisko tiražnom nedeljniku.

A nije uvek bilo tako. Pre četrdeset i kusur godina (početkom 1973) u Beogradu je boravio čuveni liberal Milton Fridman. Bila je to, doduše, na neki način labudova pesma srpskih liberala s kraja šezdesetih. U to vreme, od pre pet decenija, situirana je podela (i borba) koja u Srbiji još nije okončana, a koja je svoj najsnažniji izraz našla u studentskim demonstracijama 1968. godine. Ovih dana u jednom članku povodom osamdesetogodišnjice NIN-a kaže se kako je tog juna jedino NIN bio na strani studenata. To nije baš sasvim tačno. Svi mediji su zapravo podržavali studentske zahteve – čija je suština bila protivljenje protržišnoj reformi započetoj 1965. godine – ali su kritikovali način na koji je nezadovoljstvo ispoljavano, tj. demonstracije kao pojavu manje-više neprimerenu socijalističkom društvu. Jedini list koji se prema toj stvari postavio bitno drugačije bio je nedeljnik Ekonomska politika, izrazivši svoj stav naslovom “Ciljevi ne – metodi da”, za razliku od drugih čiji je stav bio: “ciljevi da, metodi ne”. Taj list, dakle, nije osporavao (pravo na) bunt kao takav, ali jeste ciljeve koje su demonstranti iznosili. Studentske demonstracije bile su početak kraja ili, bolje, kraj početka reforme. Prozapadna društvena filozofija, koju su tada zagovarali srpski liberali poražena je za dugi niz godina, što se oseća sve do današnjih dana.

Jer, Srbija ni danas ne može da se opredeli između Istoka i Zapada – ima o tome instruktivan članak Miodraga Zeca u već pomenutom NIN-u – tačnije, ne može da se opredeli, jasno i nedvosmisleno, za zapadnu civilizaciju.

Danas prisustvujemo svojevrsnoj (ispočetka tihoj, ali kako vreme prolazi sve glasnijoj) rehabilitaciji Slobodana Miloševića i njegovih satrapa – gde je Milorad Vučelić samo najnoviji primer – upravo kroz prizmu današnjeg odnosa Srbije prema zapadnim vrednostima. Pošto je Zapad, navodno, izneverio Srbiju i pošto je ta ljubav prema Zapadu (naročito prema Americi čiji je prijatelj Milošević, opet navodno, žarko želeo da postane) Srbiji donela samo razočaranja, patnju i bol, ona sreću treba da traži na drugoj strani, a Milošević od “Slobodana-Sadama” postaje prvi srpski, ako ne i svetski (možda je to ipak Čomski) antiglobalista. Te se u tom smislu i njegova uloga, tj. ocena njegovog istorijskog doprinosa, redefiniše i on od manje-više mračne, postaje sve svetlija figura.

Antizapadnjaštvo i antiglobalizam u novonastajućim političkim pokretima i strankama, sa jedne, i u “mejnstrim”, državnim, medijima sa druge strane, najbolji su odraz i izraz te “hinjene”, što bi rekla bivša braća Hrvati, neodlučnosti koja Srbiju zapravo gura u zaostalost i neku vrstu “plebiscitarnog cezarizma”.

Mijat Lakićević

25. januar 2015.