Naši političari se, blago rečeno, ponašaju poput pijanca. Pozajmljuju na sve četiri strane sveta – valjda u skladu sa četiri stuba spoljne politike, a kad dođe vreme da se dugovi vrate ospu paljbu po globalizaciji

Zašto ti stranci dolaze kod nas i govore nam da stegnemo kaiš, da treba nešto da prodamo, da moramo da uradimo ovo, a ne smemo ono i, uopšte, uređuju nam život? Zašto nas ne puste da živimo kako mi hoćemo?

Moram da priznam, mada nerado, da su prethodna pitanja u stvari plagijat sasvim skorašnjeg izlaganja lidera Republike Srpske Milorada Dodika u jednoj popularnoj TV emisiji. Ali, zapravo, ni Dodik tu nije bio posebno originalan; tako nešto se (do nedavno) moglo čuti i od Dačića i od mnogih drugih političara u Srbiji; štaviše, reklo bi se da ta pitanja, “sa negativnim predznakom”, predstavljaju “mejnstrim” ovdašnjeg, a i “tamošnjeg”, javnog mnjenja.

Dakle – zašto?

Odgovor je, za mnoge možda neočekivano, sasvim jednostavan. I glasi: zato što mi prethodno odemo kod njih i tražimo im pare. Da bismo imali od čega da živimo.

Ti stranci kod nas dođu tek kad mi dugove prestanemo da vraćamo, odnosno počnemo da tražimo nove zajmove da bismo mogli da vratimo stare.

Koliko bi vas, dragi čitaoci, dalo pozajmicu pijancu? Možda biste mu udelili neku crkavicu kao milostinju, ali ni to ne baš svaki put kad ga vidite. Rizikujući da vas on u tom slučaju ispsuje na pasja kola – kako ste bezdušni, gramzivi, pohlepni… da ste ga čak vi i naterali da se propije jer, eto, kako je nepravedan i pokvaren ovaj svet, on zbog toga pati.

Tako nekako, poput tog pijanca, blago rečeno, ponašaju se naši političari. Pozajmljuju na sve četiri strane sveta – valjda u skladu sa četiri stuba spoljne politike – a kad dođe vreme da se dugovi vrate ospu paljbu po globalizaciji.

U stvari, bolji je taj pijanac; on na kraju svoj kafanski, tj. životni ceh plati sam, a naši političari ga prebace na nas.

Mijat Lakićević
9. septembar 2014.