Reforme su u Srbiji i zapele ne u socijalnom glibu, nego u društvenim vrhovima. Protestuju privilegovani, štrajkuju povlašćeni i, kad se malo bolje razmisli, zašto bi se taj surogat proletarijat ponašao drugačije od doktora plagijatora? U Srbiji se događaji zaista smenjuju kao na filmskoj traci, jedna loša vest potiskuje drugu, a građani Srbije k’o Gabi Novak – “pamte samo sretne dane”

Lopovi i žandari u urnebesnoj tragediji

Ima, evo, već decenija, možda i više – iako godine pre 2000. ne računamo u normalne – da svakog jula u Srbiji počne priča ne o vrućem letu, nego o – vrućoj jeseni.

Te biće štrajkova, te neće ih biti, te biće spontanih izliva narodnog nezadovoljstva, te neće ih biti, biće ih – neće biti, biće – neće…

Tako evo i ovog jula. Povod je sada Zakon o radu. Dok se ovaj tekst roji u kompjuteru poslanici o Zakonu tamburaju u Skupštini, a štrajkači protiv njega talambasaju ispred Skupštine. Doduše, nema ih baš mnogo, s obzirom na to kako su i koliko pretili, ali oni i sad prete da je to tek zagrevanje i da će prave vatre biti tek na jesen kad počnu škole i kad se narod vrati sa (prinudnog) odmora.

U stvari, prva žrtva sukoba radnika, tj. naroda, i Vlade već je pala. Reč je o mladom i (bar se tako računalo) perspektivnom ministru finansija Lazaru Krstiću. Zapravo, još pre šest meseci, zbog sukoba oko (brzine i dubine) reformi, pao je tadašnji ministar privrede Saša Radulović. Ali, njega je zapravo “skinuo” sam Vučić (tada još doduše formalno u funkciji vicepremijera), jer je Radulović za manjak reformske volje i višak antireformske demagogije direktno optužio najmoćnijeg čoveka u Srbiji.

Krstić je, međutim, ostajući do kraja vojnik partije čiji član nikad nije bio, okačivši oko pojasa nekoliko fiskalnih bombi, sam prkosno krenuo na sindikalni bunker i tako svoj mlađani ministarski život položio na odar svetle reformske budućnosti. Ipak, ima onih koji tvrde da je sve to učinjeno u dogovoru sa premijerom Vučićem, jer to što je predložio Krstić uopšte nije bilo potrebno u ovoj fazi reformske revolucije. I nema sumnje da je on, kao dobar finans, to morao znati. Krstić je, naime, tražio da se penzije smanje za 20 odsto, da se plate u javnom sektoru smanje za 15 odsto i da se istovremeno otpusti 160.000 ljudi, kao i da se cena struje poveća za 30 odsto. Prema računici već pomenutog eks-ministra Radulovića, sve to bi kumulativno donelo uštedu od tri milijarde evra, a potrebno je oko osamsto miliona. Kako god bilo, međutim, po svoj prilici Krstiću je dojadilo da se sa Vučićem igra “lopova i žandara” i gubi vreme u borbi kojoj ne vidi perspektivu. I odlučio je da se izgubi u jednom kamikaza napadu.

Kao što sam nedavno napisao u jednom tvitu: “Radulović, Krstić…, ko je sledeći. U Srbiji, izgleda, ne samo revolucija, nego i reforma jede svoju decu”.

Na prvi pogled, da se vratimo na plato ispred Skupštine Srbije, ovaj zagrljaj sindikata i Vlade deluje protivprirodno. Jer, u stvari, tu su se u klinču našli država protiv države.

Uopšte, kao i poslednjih godina i sada se praktično isključivo bune zaposleni u državnom sektoru: bilo da je reč o državnoj upravi, državnim školama, državnim bolnicama, državnim preduzećima…

A, kao što je poznato, reč je o radnicima koji najmanje rade, tj. mnogo manje nego oni u privatnom sektoru, ali uprkos tome imaju najveće plate, čija su radna mesta najsigurnija iako im je produktivnost najniža. Ukratko: protestuju privilegovani, štrajkuju povlašćeni.

Nego, kad već pomenusmo lopove i žandare i kad se malo bolje razmisli, zašto bi se taj surogat proletarijat ponašao drugačije od doktora plagijatora? U Srbiji se događaji zaista smenjuju kao na filmskoj traci, jedna loša vest potiskuje drugu, a građani Srbije k’o Gabi Novak – “pamte samo sretne dane”. Što je i razumljivo – čuvaju ljudi mentalno zdravlje, a za to nema boljeg sredstva od bekstva u zaborav. Po tom receptu valjda je u zaborav pala, što bi rekli dok dlanom o dlan, i afera sa lažnim doktoratima i još lažnijim doktorima. A činilo se u prvi mah, kada je sa prstima u pekmezu uhvaćen ministar policije, visoki funkcioner Srpske napredne stranke Nebojša Stefanović, da će od toga da se zatrese cela država. Ili makar – Vlada. A ostavka čoveka koji se od prvog progonitelja lopova pretvorio u ovog drugog, progonjenog, očekivalo se da padne kao zrela kruška u krilo. Ali, ne lezi vraže, stvari su krenule potpuno suprotnim tokom. Kada je grupa srpskih naučnika koji rade na prestižnim visokoškolskim ustanovama u Londonu izašla sa dokazima o plagijatu Aleksandra Šapića, nekad poznatog vaterpoliste, danas člana Demokratske stranke i predsednika novobeogradske opštine, pa onda i Siniše Malog, Vučićevog “intimusa”, gradonačelnika Beograda, umesto jednog velikog “buuum” čulo se samo – “puć”. Priču je pojela inflacija, tenzija je pala, narod se umorio od jurnjave za tolikim lopovima. Pa Mali može mirno da se igra Beogradom na vodi.

Veliku, tj. prilično sramnu ulogu u tome odigrao je i KONUS – Konferencija univerziteta Srbije. Članovi ovog tela, rektori svih srpskih univerziteta, dakle sve najmudrije srpske glave, utvrdili su da u slučaju doktora plagijatora – nisu nadležni. Sve je ostavljeno na milost i nemilost samim fakultetima koji su brže-bolje obećali da će osnovati komisije da utvrde da li su visoki funkcioneri znali da kradu, da krađa nije dozvoljena, da neko može da ih uhvati, da.., da.., da… Ali, kao što je onima koji malo duže žive na prostorima ex Jugoslavije dobro poznato, osnovno pravilo dobrog upravljanja glasi: kad nešto nećeš da rešiš, ti formiraj komisiju.

Dakle, da se vratimo malo modifikovanom, malopređašnjem pitanju – ako se tako ponaša intelektualna elita, zašto bi se drugačije ponašao plebs? Pitanje nije ni retoričko ni naivno. Zbilja, ako se najviši slojevi društva, oni koji se nazivaju “oppinion makers” i “decision makers”, kreatori javnog mnjenja i donosioci odluka, ponašaju nemoralno i neodgovorno, po sistemu “ruka ruku mije” i “vrana vrani oči ne vadi”, kako drugačije ponašanje može da se traži od šofera, vratara i medicinskih sestara. To jest, može da se traži, ali oni (se) neće dati.

U stvari, reforme su u Srbiji i zapele ne u socijalnom glibu nego u društvenim vrhovima. Najveći broj tzv. običnih ljudi već je prošao kroz šibu tranzicije; njihova radna mesta su izložena konkurenciji, oni su ostajali bez posla i bili prinuđeni da se za opstanak bore na tržištu. Pa šta još može zima reforme njima, šta im može, šta im sme (da im nosić pocrveni, eto to je, to je sve)… da parafraziramo čika Jovu Zmaja, najvećeg srpskog dečjeg pesnika. Najveći deo društvene elite još uvek je u zavetrini, dobro ušuškan, na državnim jaslama, kradući bogu dane do mirovine. Zato njoj ne odgovara bilo kakvo talasanje.

Tako ovaj tekst koji je počeo vedro, uprkos želji autora ima sumoran kraj. Sasvim u skladu sa ovogodišnjim letom u Srbiji: pre podne sunce, popodne kiša. Ili, još bolje, u skladu sa jednim naslovom Dušana Kovačevića, najpoznatijeg savremenog srpskog komediografa. “Urnebesna tragedija”.

Mijat Lakićević

18. jul 2014.