Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković

Aleksandar Vučić zbilja pomera granice. Ne u nadmetanju nego u podmetanju. Obišao je grupu nevoljnika samo zato da bi mogao da opljune političke protivnike. Pri čemu se toliko izgubio, da je pokazao i elementarno neznanje.

Reč je, da ne bude zabune, o Vučićevoj “poseti” (28. marta) građanima zaduženim u švajcarskim francima koji su protestovali ispred Kasacionog suda u Beogradu. Mada, ko je pročitao Tanjugovu vest kako je predsednik Srbije došao “sam, nenajavljeno, bez saradnika, nadležnog ministra ili šefova nadležnih institucija”, mogao je pomisliti da je Vučić sam, iznenada, bez telohranitelja i goloruk, ušao u kavez sa divljim zverima, a ne da je ušetao među iscrpljene “štrajkače glađu”. Kojih je, uzgred, bilo više nego ikad jer su polovinu činili agenti u civilu. Nije važno.

Još takoreći “s vrata” Vučić je za muke onih koji su uzimali kredite indeksirane u švajcarskim francima optužio “bivše vlasti”, odnosno “bivše ministre i guvernere i ostale prevarante” koji su u vreme dok su bili na vlasti davali utisak sigurnosti građanima da mogu na takav način da pozajmljuju novac”. Posebno je “apostrofirao” Božidara Đelića, Dragana Đilasa i Radovana Jelašića.

Najpre da kažemo – ne zalazeći u meritum stvari, odnosno u pitanje treba li i kako ovaj problem rešiti jer to je ipak druga tema – do “masovnog zaduživanja” u švajcarcima jeste došlo za vreme bivše vlasti, ali zapravo “bivše bivše bivše” vlasti. Dakle, ne u vreme vlade Mirka Cvetkovića (2008-2012), koja je neposredno prethodila Vučićevima; ne čak ni u vreme vlade koja je prethodila Cvetkovićevoj, to jest tzv. druge vlade Vojislava Koštunice (maj 2007. – jul 2008) nego još ranije, u vreme prve vlade VK (2004-2007). I to pri kraju njenog mandata, u prvoj polovini 2007. godine. A u toj vladi Demokratska stranka uopšte nije učestvovala. Dakle, ni Božidar Đelić, ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić (koga Vučićevi mediji takođe optužuju da je “promovisao” kredite u švajcarcima) nisu bili u vlasti. Oni su ušli u drugu Koštuničinu vladu, ali tada je priča sa švajcarcima praktično već bila završena.

Tačno je da je Radovan Jelašić 2007. bio guverner Narodne banke Srbije. Ali, kao što je dobro poznato, Jelašić je javno i više puta, i preko televizija s nacionalnom frekvencijom, upozoravao građane da ne uzimaju kredite u švajcarskim francima jer su vrlo rizični.

Time se zapravo suprotstavio Koštuničinoj vladi jer, mada ona zaista nije “pritiskala” građane, kao što Vučić neistinito govori, da uzimaju te kredite, jeste ih stimulisala. Tako što je zaduživanje u švajcarcima subvencionisala iz budžeta, pa su ispadali i za trećinu jeftiniji od onih u evrima. Tako da kad “štrajkači” danas govore kako ih “niko nije upozoravao na mogućnost ovakvog ishoda”, jednostavno ne govore istinu. Upozorenje je stiglo, i to s “najvišeg mesta”. To upozorenje, međutim, ništa nije pomoglo i građani su potrošili svih petnaestak miliona švajcaraca, koliko je država (u dva navrata zbog velikog interesovanja) odvojila za subvencije.

I još nešto u vezi sa ovim kreditima. Nije tačno da su, kao što opet, sve više neobavešteniji od Koštunice, tvrdi Vučić,“kamate bile zelenaške”. Jer nisu. Naprotiv, bile su niže nego za kredite indeksirane u evrima. Problem je nastao zbog “kursnih razlika”. Tačnije, zbog toga što je švajcarski franak u poslednjih 10 i kusur godina znatno poskupeo. Pomenute 2007. jedan švajcarac je vredeo 50, a danas 105 dinara. Uzgred, skočio je i evro, ali ne dvostruko nego 50 odsto – sa 80 na 120 dinara. Što, ako ćemo pošteno, takođe nije malo.

Međutim, ima nešto još zanimljivije. Ako, naime, u pomenutoj Koštuničinoj vladi nije bilo članova Demokratske stranke, jeste bilo članova Srpske napredne stranke. Naravno, nisu oni tada bili članovi SNS-a jer on nije ni postojao, ali su to postali u međuvremenu. Recimo, Milan Parivodić, koji je, kao član DSS-a u vreme “lansiranja švajcarca” bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i (pošto je Dinkić 2006. izašao iz Vlade) v.d. ministra finansija i koji je davao izjave da “krediti u švajcarcima neće poskupeti”, u međuvremenu je postao član SNS-a. Valjda zato što je imao odlične preporuke.

Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković. U stvari, kada je o guvernerki reč, NBS je početkom 2015. ponudila “četiri rešenja za švajcarce”, ali građani nijednim nisu bili zadovoljni, pa od tih rešenja nije bilo neke vajde. U međuvremenu problem je “eskalirao”.

Na kraju, mislim da ne bi bilo fer prema predsedniku da to propustimo, reč-dve o “prevarantima”. Ne bi možda bilo loše, naime, pitati ga poznaje li on onog Vučića koji je u januaru 2016. obećavao prosečnu platu od 500 evra već u sledećoj, 2017. godini. I/ili onog lika koji je iste godine obećavao da će Srbija biti lider u Evropi po brzini privrednog rasta, a ona ne da nije bila među najboljima nego je među najgorima. I koji je pre pet godina najavljivao da “Mercedes ulazi u Ikarbus”, a krajem januara ove godine da “izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju počinje za nekoliko nedelja, možda i nekoliko dana”. A nit Nemaca, nit “Turaka”.

Moglo bi se ovakvih primera ređati do sutra, ali – koja je korist. Svi znaju o čemu se i o kome se radi, pa zna to i Vučić. Mada za njega nisam siguran.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2019.