Država, manje ili više suptilno, okreće sindikate protiv privatnih poslodavaca. Pitanje je zašto sindikati na to nasedaju

 

Radnici i poslodavci

 

Ružni, prljavi, zli. To su danas poslodavci u Srbiji. Naravno, privatnici. U državnom sektoru – banja. Staro pravilo – radio ne radio, svira ti radio – i dalje važi. Kao i njegova druga varijanta: ne možete vi mene tako slabo da platite kao što ja mogu slabo da radim.

 

 

SRBIJA U DOBA JURE: Ozloglašena kompanija Jura poklonila je bolnici u Leskovcu opremu vrednu blizu 30.000 evra. To je zabeleženo, ako je zabeleženo, uzgred i “sitnim slovima”. Više iz obaveze prema pi-ar agenciji koja je vest pustila nego zbog značaja same informacije. Mada je značaj nesumnjivo veliki. Pogotovo što je južnokorejska firma posle onog blago rečeno “fejk njuza” o obaveznom nošenju pelena kao sastavnom delu radne uniforme, postala sinonim za “kapitalističku nehumanost”. Iako je dosad leskovačkoj zdravstvenoj ustanovi poklonila inkubator sa dva kolor-dopler ultrazvučna aparata, histeroskop za odeljenje ginekologije, dodatnu opremu za ultrazvučni aparat, 400 dušeka i 800 kompleta posteljine… nepoznate vrednosti. Ne, nećemo joj zbog toga dizati spomenik, al’ eto, nek bude spomenuto. Iako se time čini nepravda stotinama drugih firmi i preduzetnika koji su, u većoj ili manjoj meri, učinili isto.

Da nije bilo onog – naravno glupog i nepotrebnog – incidenta sa ministrom Đorđevićem, prvomajski protest sindikata prošao bi sasvim nezapaženo. I sasvim (pro)pao u senku drvoseča-roštiljaša. U tom kontekstu čak, moglo bi se reći, istina pomalo cinično, da je ministar učinio uslugu sindikalcima, obezbedivši im besplatnu reklamu.

Kad već pominjemo drvoseče, Srbiji inače fali drvoseča. Taj manjak zapravo traje godinama jer se malo ko odlučuje za taj težak posao iako je plata više nego solidna – 1.000 evra, kao što su svojevremeno pisali novinari iz zapadne Srbije. A ni u istočnoj nije bolje.

Ali ne samo drvoseča. Srbiji nedostaje i zavarivača (ta nestašica je već hronična), metaloglodača, mašinbravara (ne mislimo na onog čija je godišnjica “upokojenja” ovih dana obeležena), ali i berača (naročito malina), zbog čega se sve više uvoze radnici, gle paradoksa, iz obližnje Evropske unije, Bugarske i Rumunije. Kada se, međutim, pomene obrazovanje za rad u industriji, tzv. dualno, digne se i kuka i olovka. A Rade Svilar, legendarni direktor Apatinske pivare, pošto je pozvan da bude savetnik u fabrici koju je nekad tako uspešno vodio, ovih dana priča: “Danas kada govore o obrazovanju kroz privredu, meni deluje smešno jer smo mi u prošlom veku napravili program za Poljoprivrednu školu u Somboru, odsek pivar. Svi učenici koji su je završili dobili su posao kod nas”.

 

JEDAN OD PRVIH POTEZA VLADE ZORANA ĐINĐIĆA BIO JE DA PROMENI ZAKON O RADU I DA GA PRILAGODI POTREBAMA VREMENA. KADA JE NA VLAST DOŠLA KOŠTUNIČINA NACIONALISTIČKA VLADA, JEDAN OD NJENIH PRVIH POTEZA BIO JE DA UDOVOLJI SOCIJALISTIČKIM ZAHTEVIMA, PA JE RADNO ZAKONODAVSTVO VRAĆENO U DOBA SAMOUPRAVLJANJA I DRUŠTVENE SVOJINE

 

SLUŽBENIČKI SINDIKATI: U stvari, ko su radnici u Srbiji danas? Oni pravi, industrijski radnici. Nestali su, sa industrijom, u ratovima devedesetih.

Tako da danas naši sindikati nisu radnički nego činovnički. To jest sindikati zaposlenih u državnim firmama, bilo da je reč o ustanovama (školstvo, zdravstvo, uprava), bilo o preduzećima (državnim i komunalnim). Oni su i najjači – sudeći po platama i opštim, gore već pomenutim, uslovima rada.

Mada, nije ni čudo, s obzirom na to kako izgledaju pregovori:

S jedne strane državni činovnik u ulozi poslodavca, sa druge strane državni činovnik u ulozi sindikalca i, naravno, lako se dogovore. Na štetu trećeg, tj. privatnog sektora, koji sve to mora da plaća.

Uprkos svoj onoj priči o štednji i “kresanju administracije”, na početku ove godine plate u javnom sektoru za petinu su veće nego u privatnom. Naime, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u januaru 2018. godine plata u javnom sektoru (56.585 dinara) bila je oko 10 odsto viša od prosečne (50.048 dinara), dok je u privatnom (46.681 dinar) za otprilike isto toliko bila niža. Nema razloga ni opravdanja za tako veliku razliku. Štaviše, bilo bi prirodnije da je obrnuto. Smanjivanje plata u javnom sektoru pre dve-tri godine tadašnji premijer Vučić objašnjavao je i potrebom da se plate u privatnom sektoru približe onima u javnom. Sad kad su njegovi okupirali srpski “Vol strit” od te je politike odustao.

Politika zarada u javnom sektoru – mada tu nije sasvim jasno da li se radi o politici ili nesposobnosti, ali su posledice iste – ima dvostruko negativne efekte. Najpre, veće plate za jednostavne poslove dovode do toga da se u državi zapošljavaju ne (potencijalno) najbolji nego partijski i rodbinski dobro povezani “kadrovi” i oni koje preferiraju zavetrinu i ’ladovinu. Onima koji na to nisu spremni, ostaje da spreme kofere.

Sa druge strane, uravnilovka, tj. ista plata za sve lekare ili inženjere, bez obzira na njihov stvarni kvalitet i doprinos, demotiviše najbolje. Pa se i oni pakuju za inostranstvo. Tako da i u ovom slučaju iz Srbije odlaze najbolji, a ostaju (generalno gledano, razume se, izuzeci će i ovde potvrditi pravilo) osrednji. Sve u svemu, javni sektor generiše negativnu selekciju.

 

NEIZVESNOST RADNOG MESTA I NEIZVESNOST POLOŽAJA RADNIČKE KLASE, ŠTA GOD DA SE I POD JEDNIM I POD DRUGIM I POD TREĆIM PODRAZUMEVA, ZAPRAVO JE POSLEDICA NEIZVESNOSTI KOJU KARAKTERIŠE POSLOVNI – A TO ZNAČI I POLITIČKI, I PRAVNI, I EKONOMSKI – AMBIJENT U SRBIJI

 

Deluje paradoksalno, ali i u privatnom sektoru izbor kadrova je prilično ograničen. Može li, naime, u Srbiji poslodavac da otpusti zaposlenog zato što je, jednostavno, loš radnik? Da kaže: slušajte, vi slabo radite svoj posao, na birou ili tržištu rada, kako god, ima boljih od vas. Jeftinije mi je da boljeg plaćam više nego vas manje. I – zbogom.

Teorijski, tj. formalno-pravno, tj. zakonski, moguće je – mada posle vrlo složene procedure. Lakše je raskinuti bračni nego radni odnos. Ali praktično (gotovo da) nije moguće. To jest, najverovatnije će vam se posle sudskog procesa taj radnik kao bumerang vratiti za dve-tri godine.

Cenu takvog stanja stvari plaćaju dobri radnici. Prvo tako što prinudna tolerancija lošeg radnika kvari opštu atmosferu u kolektivu. Drugo, ta tolerancija demotiviše dobre radnike. Socijalizam u Jugoslaviji to je na najbolji način potvrdio. Čitav sistem se prilagođavao onim lošim. U samom preduzeću (osnovnoj organizaciji udruženog rada – kako se ona tada zvala) svi su svoje napore sameravali sa onim najgorim. On je “diktirao tempo”. Na nivou cele privrede, pak, sistem je bio takav da se stalno brinulo o lošim preduzećima, kako da ona ne propadnu i stalno se njima prilagođavao, umesto da podstiče i afirmiše one najbolje, najprofitabilnije. I ta je sitnica upropastila socijalizam iako je uspeo da pošalje čoveka u kosmos.

 

DA NIJE BILO ONOG – NARAVNO GLUPOG I NEPOTREBNOG – INCIDENTA S MINISTROM ĐORĐEVIĆEM, PRVOMAJSKI PROTEST SINDIKATA BI PROŠAO SASVIM NEZAPAŽENO

 

ĐINĐIĆ I KOŠTUNICA: Svest o tome postojala je nakon 5. oktobra. Jedan od prvih poteza vlade Zorana Đinđića bio je da promeni Zakon o (udruženom) radu i da ga prilagodi potrebama vremena. To jest, da omogući veću efikasnost poslovanja, fleksibilnost u “upravljanju kadrovima”, odnosno čestim promenama izaz(i)vanih tehnološkom revolucijom i globalizacijom. Uzgred, da se ne lažemo, pre svega zato, a ne zbog “saradnje s Hagom”, Đinđićev ministarski kabinet i on lično posebno nisu bili naročito popularni, “dapače”, što bi rekli Hrvati. Uvodili su tržišne elemente u socijalistički privredni sistem, zaostao iz predmiloševićevskih vremena.

Kada je, međutim, na vlast došla Koštuničina nacionalistička vlada, jedan od njenih prvih poteza bio je da udovolji socijalističkim zahtevima, pa je Zakon o radu dobrim delom “vraćen u pređašnje stanje”. To jest, u doba samoupravljanja i društvene svojine. Pre svega, povećana je sigurnost radnog mesta. Što, naravno, odgovara zaposlenima, ali ne odgovara nezaposlenima. Ali i što se pokazalo kao slaba odbrana od krize koja je, ako statistika ne laže, odnela 400.0000 radnih mesta.

Suštinski je problem bio u tome što je na taj način bitno smanjena fleksibilnost preduzeća, tj. mogućnost njihovog prilagođavanja novim okolnostima na tržištu. Prosto rečeno, preduzeće ne može brzo da zatvori neprofitabilnu delatnost i da pređe u oblast gde se ostvaruje profit. Odnosno, ovo drugo i može, ali mu “za vratom” ostaje neprofitabilni deo firme, što mu, uz ostale posledice, smanjuje sposobnost za nove investicije. I firma tone.

Zbog toga i princip “kriza je šansa”, čije se važenje u nauci o menadžmentu smatra nespornim, kada je svetska ekonomska kriza 2008/9. godine došla u Srbiju ovde nije funkcionisao. A Mlađanu Dinkiću, koji ga je, teorijski ispravno, zagovarao kasnije se, kada je padao, i to obijalo o glavu. Kriza može da bude šansa ako je firma, tj. privreda fleksibilna. Ali ako je njena struktura zakovana, onda efekti krize postaju još teži nego što bi inače bili. Baš kao što se u Srbiji i desilo.

 

U JANUARU 2018. GODINE PLATA U JAVNOM SEKTORU (56.585 DINARA) BILA JE ZA OKO 10 ODSTO VIŠA OD PROSEČNE (50.048 DINARA), DOK JE U PRIVATNOM (46.681 DINAR) ZA OTPRILIKE ISTO TOLIKO BILA NIŽA. NEMA RAZLOGA NI OPRAVDANJA ZA TAKO VELIKU RAZLIKU. ŠTAVIŠE, BILO BI PRIRODNIJE DA JE OBRNUTO

 

Takođe, to treba imati u vidu kada se, s pravom naravno, kritikuju ogromne subvencije koje država daje (uglavnom velikim stranim) investitorima. To je kompenzacija za nepovoljan pravno-ekonomski ambijent u koji dolaze, tako im se u izvesnom smislu nadoknađuje ograničavanje poslovne fleksibilnosti. Iako radna regulativa nije najslabija karika tog ambijenta, subvencijama po radnom mestu kompenzuju se i sve druge slabosti.

Neizvesnost radnog mesta i neizvesnost položaja radničke klase, šta god da se i pod jednim i pod drugim i pod trećim podrazumeva, zapravo je posledica neizvesnosti koju karakteriše poslovni – a to znači i politički, i pravni, i ekonomski – ambijent u Srbiji. Lakmus-papir za taj ambijent jesu investicije. Stara izreka kaže da je kapital plašljiva zverka. Prema visini investicija Srbija je već godinama pri samom dnu evropske lestvice. A bez investicija nema novih radnih mesta ni potražnje za novim radnicima, a sve dok je radnika mnogo, a posla malo, plate će biti niske. U tom smislu radnici i privatnici trebalo bi pre da budu saveznici nego neprijatelji. Jer, kao što vidimo, dok se oni svađaju, treći to koristi.

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 367, 10. maj 2018.