Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac
Mini-intervju Predrag Koraksić Corax
Uvek dečački prkosan, Predrag Koraksić
Corax opet je izazvao salve protesta, bolje reći pogrda. Ovoga puta, međutim,
ne od vlasti nego od opozicije, doduše ne zvanično i poimenično nego na
društvenim mrežama i anonimno, ali – svejedno. Koraks se na meti napada ovog
puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na
televiziji Šabac. Gde se založio da opozicija na republičkom nivou u gradovima
u kojima drži vlast ipak izađe na izbore. Što se zagovornicima totalnog bojkota
nije dopalo.
“Mislim da je potpuno suludo da se ispusti ta oaza slobode, koju sada
predstavlja grad Šabac”, objašnjava Koraksić na početku razgovoru za Novi
magazin. “Prosto bilo bi glupo da se to ispusti. To naravno važi i za Paraćin,
ne samo za Šabac. Šabac potpuno drugačije izgleda, tamo su izborni uslovi
potpuno drugačiji. U smislu da omogućavaju slobodno izjašnjavanje građana. U
takvim uslovima ima smisla izaći na izbore. Jer, u suprotnom, šta će se desiti?
Samo će neki kriminalci doći u poziciju da vode grad.
A šta s nekim drugim gradovima u kojima postoje neke šanse da se osvoji vlast,
nije sigurno, ali postoje, ili gde bi opozicija osvojila veliki broj mesta u
opštinskoj skupštini?
Zbog čega Vučić tako insistira na lokalu, zbog čega šalje te džipove i te
svoje siledžije i pravi ogroman pritisak? Zato što je on tamo najugroženiji, on
tamo jedino može da izgubi. Ja mislim, recimo, da bi opozicija, koja, da kažem,
kao muva bez glave luta, u stvari trebalo da se fokusira na lokalne izbore gde
god postoji mogućnost da pobede. Tako je Milošević pao. U Beogradu za vreme
Miloševića ja nisam imao ni jednu jedinu izložbu, dok sam u drugim gradovima
imao i po nekoliko izložbi. U Novom Sadu sam, recimo,imao tri izložbe, u Subotici tri, u Užicu, Čačku, Leskovcu i Nišu,
u Zaječaru dve izložbe. Imam čitave gomile kataloga koje su oni uvek štampali.
Ja sam insistirao gde god imam izložbu da mi se štampa katalog, skroman, mali
katalog, ali da se to zabeleži, da znam, da ja imam. Evo, ja imam tu čitavu zbirku
kataloga gde sam sve imao izložbe za vreme Miloševića, a u Beogradu nisam
mogao.
Dakle, po vašem mišljenju, ljudi u Šapcu su spremni da se bore?
Koliko sam video, ljudi s kojima sam bio na izložbama, Dušan Petričić, na
primer, stalno smo bili vrlo dobro dočekani, mnogo naroda je posećivalo i naše izložbe
i sve akcije u kojima sam i ja učestvovao. To je potpuno druga atmosfera,
zaista. I čini mi se da postoji većina koja će to da sačuva. Ali, naravno,
nikad se ne zna.
Šta je vaša lično najveća zamerka Vučićevoj vlasti?
Ono što meni najviše smeta to je enormno bogaćenje, praktično pljačka, i
laž. To su neke okosnice na kojima se održava ovaj režim. I da dodam – beskrupuloznost.
Koja je neverovatna. Teško mi je da to opišem. I kad nešto urade, kao što su
ovi putevi i pruge koje grade, sve je to praćeno ogromnom korupcijom. Ja za to
nisam stručnjak, ali pratim šta se piše. Ogromne pare se iz tih državnih
poslova prelivaju u privatne džepove. Pada mi na pamet ona rečenica, doskočica,
šta li je – “Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu”.
Kada ste pomenuli pljačku, bili ste u Požegi, tamo su ljudi uspeli da državni
organi podignu optužnice protiv opštinskih čelnika, iako su iz Srpske napredne
stranke, zbog milionskih malverzacija. Možemo li nešto iz toga da zaključimo?
U Požegi postoji ogromno nezadovoljstvo i
postoji veliki broj ljudi koji se bore da se Požega oslobodi. Ne znam da li će
uspeti. Tim ljudima bi iz Beograda nekako moralo da se pomogne, ali ne vidim da
se to radi. Nije ni važno da li ja vidim, važno je da li se radi i da li oni
tamo to vide.
Da li bi, recimo, generalno, ne samo opozicija, da li bi nekako u društvu
trebalo da se napravi neka atmosfera, neki pritisak na vlast, ko god bio na
vlasti, da se reši problem Kosova?
Odmah da kažem, ja sam za to da se s Kosovom napravi jedan normalan
sporazum i da se ono prizna kao država, naravno, uz uslove da se
dogovorimo šta su oni dužni da urade, šta smo mi dužni da uradimo, da se naš
narod tamo sačuva, da to bude normalan život. To bi trebalo da bude normalna
zemlja, a ne kao Srbija danas. Ja sam to odavno govorio, ali to je bila tabu-tema,
ti to nisi mogao čak negde ni da objaviš iako bi to rekao. Polako se to
iskristalisalo i sad je mnogima jasno šta treba da se uradi. Naravno, ne
verujem da ova vlast u tom pogledu zaista želi da bilo šta uradi. Lažu i jedne, i druge, i treće,
održavaju se na taj način, ko zna dokle to može da traje.
Imate li utisak da u Srbiji poslednjih
godina jača nacionalizam, da ima čak i nekih oblika fašizma, čega ranije nije
bilo?
Ne samo u Srbiji. Evo, pogledajte šta je bilo u Mostaru. U Mostaru su
napali taj antifašistički skup na groblju oslobodilaca. To jedna druga
fašistička, da kažem, ustaška opcija. A ovde imamo četnike, imamo tog Vacića,
koga je neko angažovao da to radi. Odakle njemu taj novac.
Mislite da njega vlast na neki način finansira?
Sigurno, očigledno je da ga podržava. To je ona priča – kako da izgledaš
bolje: samo kad staneš pored Vacića i
Šešelja. Izgledaš super.
Uopšte uzevši, možda ti ekstremni oblici nacionalizma smetaju da se vidi onaj
nacionalizam koji je dubok i u suštini čak i veći problem.
Ima toga. Ne znam da li je moguće da se Demokratska stranka na neki način
izvuče iz tog društva u koje je upala, kao sa idejom da se sruši Vučić. Kako
može Demokratska stranka da ima nešto sa Obradovićem i sa Jeremićem, kakve su to koalicije. To su neke lažne koalicije,
to mora da pukne kad-tad
Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. februar 2020.