“Budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke

Politička ekonomija za početnike

Velika je šteta što se republički budžet, tačnije javne finansije Srbije tretiraju kao neka čisto ekonomska stvar, maltene kao računovodstveni dokument – bilans prihoda i rashoda sa pozitivnim ili negativnim saldom na kraju, i to je sve. Državni proračun, kako to obuhvatno i tačno kažu naša (bivša) braća Hrvati, naravno jeste i to, ali je to najmanje važno. Jer, reč je zapravo o političkom i socijalnom dokumentu prvog reda.
Zašto? Zato što se njime, s jedne strane, definiše ekonomska politika, a sa druge vrši ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva. Njime se, da se trenutno zadržimo samo na ovom drugom, uzima od svih, a daje samo nekima. Već sam taj čin – bez obzira na to o kolikoj državi, tj. o kakvom se bogatstvu radi – izaziva poziv na oprez. A poziv postaje još alarmantniji kada se spoznaju dimenzije te redistribucije.
Do te “spoznaje”, međutim, nije lako doći. Štaviše, devet desetina Srbije nema predstavu o kakvoj se kolosalnoj operaciji – prvo oduzimanje sredstava od građana, a onda njihova podela – radi. Pri tome, nije reč o detaljima nego o elementarnim stvarima.
Evo, ministar finansija govoreći o ovoj temi kaže da će država iduće godine ostvariti prihode od oko 1.500 milijardi dinara i rashode od 1.700 milijardi. To, međutim, nije tačno. Bolje rečeno, to je samo pola istine – a poluistine su najopasnije laži – jer to o čemu govori Siniša Mali samo je polovina ukupnih državnih prihoda, odnosno rashoda. To je, naime, bilans države u (naj)užem smislu reči, dakle Republike ili “centralne države”. Kada se na republički budžet dodaju budžeti fondova penzijsko-invalidskog osiguranja, zdravstva, za nezaposlene, pa onda “jedinice lokalne samouprave” (u koje, iz ne baš jasnih razloga, osim gradova i opština spada i Pokrajina Vojvodina), te Javnog preduzeća Putevi Srbije, dođe se do sume koja je vrlo blizu 3.000 milijardi dinara. To je oko 25 milijardi evra, ali, što je još značajnije, to je blizu polovine bruto domaćeg proizvoda, tj. svega što se u Srbiji stvori za godinu dana. To je podatak koji izaziva konsternaciju. Kakva je ta vlast koja toliko grabi.

ZA 2022. JE NAJAVLJENO SMANJENJE STOPE DOPRINOSA ZA PENZIJSKI FOND NA TERET POSLODAVCA ZA 0,5 ODSTO I POVEĆANJE NEOPOREZIVOG DELA BRUTO ZARADE SA 18.300 NA 19.300 DINARA. TIME ĆE PRIHODI DRŽAVE BITI SMANJENI ZA 17 MILIJARDI DINARA, ŠTO JE 0,5 ODSTO UKUPNIH JAVNIH PRIHODA

Odgovoran čovek, profesionalac, smatrao bi svojom obavezom da pred građane – čiji je, u krajnjoj liniji, službenik – iznese kompletne i tačne podatke o celokupnim državnim prihodima i rashodima. Što znači da bi materijal koji se dostavlja poslanicima u Skupštini imao jasno objašnjenje i debelo obrazloženje, a ne bi bio samo nepregledni niz podataka u kojem se i stručnjaci teško snalaze, a kamoli oni koji nisu vični “jeziku brojeva”, kakvih je 99 odsto “narodnih predstavnika”.

RASTEREĆENJE: O bezdušnosti aktuelnih vlasti najbolje govori podatak o rasterećenju privrede. Najavljeno je, naime, za 2022. godinu smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. Time će prihodi države biti smanjeni za 17 milijardi dinara – prvom merom 14, druga tri milijarde – tj. toliko će para više ostati privredi. To je oko 0,5 odsto ukupnih javnih prihoda planiranih za iduću godinu. Toliko je vlast bila velikodušna.
Pre tri godine pojavili su se nagoveštaji da će oslobađanje privrede ići znatno brže. Naime, sredinom decembra 2018. Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, rekao je da su “privrednici inicirali veće rasterećenje zarada” i da će se “u narednom petogodišnjem periodu razmatrati mogućnost kako da poresko opterećenje zarada bude smanjeno na 46 odsto”.
Naredne, 2019. godine načinjeni su prvi koraci ka rasterećenju; dažbine na plate smanjene su sa 63 na 62 odsto. I sledeće, 2020. učinjeno je isto. Onda se desila kovid-kriza, pa ove godine (razumljivo) nije bilo nikakvog rasterećenja. I sad kad se s normalizacijom prilika moglo očekivati da dođe do znatnijeg smanjenja dacija, vlast je privredi opet dodelila crkavicu. Da bi to nekako opravdala, odlučila je da prikrije realno očekivane prihode. Naime, budžetom je planirano da prihodi porastu sa 1.489 milijardi ove na 1.517 milijardi dinara iduće godine, odnosno približno dva odsto (28 milijardi). A da je samo u obzir uzeto predviđeno povećanje BDP-a za 4,5 odsto i inflacija od 3,7 odsto, planirani prihodi bi morali da porastu četiri puta više, odnosno 8,2 odsto, odnosno oko 120 milijardi. U stvari, to će se sigurno i desiti. Tako da će ministar Mali osećati dvostruko zadovoljstvo: s jedne strane zakinuo je privredu, a sa druge prebacio je plan.

SUŠTINSKI RAZLOG ZA VIŠEGODIŠNJE UPORNO IZBEGAVANJE RASTEREĆENJA PRIVREDE JE U ČINJENICI DA BI U TOM SLUČAJU PRIVATNI SEKTOR BIO SNAŽNIJI I NEZAVISNIJI OD DRŽAVE ŠTO NIKAKO NE ODGOVARA ONIMA KOJI TRENUTNO VLADAJU POLITIKOM I EKONOMIJOM SRBIJE

Suštinski razlog za ovo višegodišnje uporno izbegavanje rasterećenja privrede je u činjenici da bi u tom slučaju privatni sektor bio snažniji i nezavisniji od države, što nikako ne odgovara vladajućoj politekonomskoj “filozofiji”. Bolje rečeno – onima koji trenutno vladaju politikom i ekonomijom Srbije.
Slab privatni sektor, firme na ivici opstanka koje su prinuđene da i za najmanju investiciju uzimaju kredite daleko su podložnije uticaju vlasti i pogodnije za svaku vrstu manipulacije. U takvim uslovima – i to je možda njihova najpogubnija posledica – na površinu izbijaju oni skloniji mutnim, prevarnim i koruptivnima radnjama i poslovima. Drugim rečima – saradnji sa vlašću.
A možda i nije. Mislim – nije najpogubnija. Jer – slabljenje privatnog sektora ima za posledicu niske privatne investicije. Ovaj problem traje već godinama, aktuelna vlast je pokušavala da ga reši, tj. da nekako izdejstvuje veća ulaganja domaćih “kapitalista”, ali nije uspevala. Kad nije uspela, odlučila je da sama postane investitor. Naravno – ne svoje pare – zato što ih nije imala, a ako je imala ulagala je drugde, recimo u Bugarsku – nego ono što će prethodno, kroz “namet na vilajet”, (od)uzeti od građana. Ili ono što će pozajmiti iz inostranstva. Ili – i to je treća opcija – tako što će podsticajnim merama, tj. subvencijama iz budžeta, investitore podmititi da dođu u Srbiju. Prve dve stavke čine javne investicije, treća su strane.
Efekti takve politike došli su do punog izražaja ove godine. Investicije u Srbiji, prema računici Fiskalnog saveta, porasle su sa 17,7 odsto BDP-a 2017. na 23 odsto 2021. godine. Do tog povećanja, međutim, došlo je gotovo isključivo zahvaljujući rastu javnih ulaganja: sa 2,8 odsto BDP-a 2017. na 7,8 odsto BDP-a ove godine. Strane investicije su u istom razdoblju porasle sa 5,5 na 6,5 odsto BDP-a. Iz toga proizlazi da domaća ulaganja ove godine iznose 8,7 odsto BDP-a, što će reći da su se privatna i javna ulaganja gotovo izjednačila. A normalno bi bilo da privatna ulaganja budu bar dvostruko, ako ne i trostruko veća od javnih. To možda najbolje pokazuje svu nakaradnost ekonomskog ambijenta koji produkuje aktuelna vlast.

MILAN MARINOVIĆ, POVERENIK ZA INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA, U SVOJOJ MISIJI ZAŠTITNIKA PODATAKA O LIČNOSTI PROVUČEN JE KROZ “TOPLOG ZECA” ZATO ŠTO SE USUDIO DA KONTROLIŠE FIRMU U KOJOJ (NAVODNO) RADI SIN PREDSEDNIKA VUČIĆA

Državna investiciona ekspanzija nastaviće se i iduće godine. Planskim dokumentima za 2022. predviđeno je da javne investicije, kako je rekao ministar finansija, dostignu gotovo 500 milijardi dinara (sasvim precizno – 486), od čega 400 milijardi iz budžeta, a ostalo iz drugih delova države. To je nešto više od četiri milijarde evra.

NUSPOJAVE: Načelno, javnim ulaganjima u infrastrukturu nema se šta prigovoriti. Putne i železnička mreža u Srbiji na niskom su nivou, još više to važi za komunalne (vodovod, kanalizacija) i sisteme za zaštitu životne sredine. Ali praksa pokazuje da ova ulaganja prate vrlo opasne nuspojave. Prvo, cene infrastrukturnih radova po pravilu su znatno iznad realnih, tj. tržišnih. Brojni su primeri (vidi NM br. 541, tema broja, “Trostruko zagađenje”) da projekti koji se izvode u partnerstvu s kineskim i ruskim kompanijama i bankama – gde nema tendera i gde se poslovi ugovaraju direktno – koštaju znatno više (20-30, pa i više odsto) nego kada se kao finansijeri pojavljuju evropske ili svetske finansijske institucije. Jer ovi drugi kontrolišu ugovorene cene, odnosno imaju stručnjake koji procenjuju koliko stvarno mogu da koštaju određeni projekti. To praktično znači da se preko javnih ulaganja iz budžeta izvlače ogromna sredstva koja se zatim prebacuju u privatne džepove, tj. firme bliske vlastima. Iz toga proizlazi nova teška nevolja – korupcija. Da bi neko preduzeće dobilo određeni posao, ono to na određeni način mora da plati, tj. mora da određeni deo (inače enormne) sume koju je na tom poslu zaradilo vrati “poslodavcu”.

JAVNE INVESTICIJE DOSTIGLE SU OVE GODINE 7,8 ODSTO BDP-A DOK DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE IZNOSE 8,7 ODSTO BDP-A, ŠTO ZNAČI DA SU SE GOTOVO IZJEDNAČILE. NORMALNO BI BILO DA PRIVATNA ULAGANJA BUDU BAR DVOSTRUKO, AKO NE I TROSTRUKO VEĆA OD JAVNIH

Sve u svemu, “budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke.
Kada se na pomenute četiri milijarde evra dodaju 1,2 milijarde evra (144 milijardi dinara) za subvencije i 1,3 milijarde evra (160 milijardi dinara) za “kupovinu robe i usluga”, tj. za javne nabavke, ispada da će iduće godine država direktno (ne računajući njena preduzeća: EPS, Poštu, Telekom, Srbijagas) na tržište ući sa 6,5 milijardi evra.
To znači da se država, tačnije vlast koja trenutno upravlja državom, pojavljuje kao činilac od čije dobre volje zavisi ogroman broj preduzeća i koji zahvaljujući tome praktično diktira privredni život. I smrt – za one koji joj iz ovog ili onog razloga nisu po volji.
Primera radi, može nekoga da nagradi – recimo Igora Žeželja i njegovu firmu Wireless media tako što će naručiti softver (za obračun plata u javnom sektoru) po ceni od 60 miliona evra, desetostruko, a neki tvrde i stostruko višoj od realne; a može i da zbog (navodnog) neslaganja u računu za 230 dinara nečiju firmu zatvori na tri meseca. U vezi sa ovim poslednjim, Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije uputio je protestno pismo javnosti, ali ko još mari za zaštitnike privrede. Uostalom, videli smo kako je Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja, u svojoj misiji zaštitnika podataka o ličnosti provučen kroz “toplog zeca” zato što se usudio da kontroliše firmu u kojoj (navodno) radi sin predsednika Vučića.

VLAST KOJA TRENUTNO UPRAVLJA DRŽAVOM POJAVLJUJE SE KAO ČINILAC OD ČIJE DOBRE VOLJE ZAVISI OGROMAN BROJ PREDUZEĆA I KOJI ZAHVALJUJUĆI TOME PRAKTIČNO DIKTIRA PRIVREDNI ŽIVOT. I SMRT

Kad su već pomenute plate – još tamo negde 2014/15. ustanovljeno je da u toj oblasti vlada pravi haos. Jer, opet prema analizi Fiskalnog saveta, plate u državnom sektoru “utvrđuju se na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka”, odnosno “formiraju ih čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i više od 200 dodataka na osnovnu platu”. I obećano je tada – a baš je A. Vučić bio premijer – da će u kratkom roku biti napravljena korenita reforma zarada u javnom sektoru i uvedeni platni razredi. Početkom novembra, posle mnogo prethodnih odlaganja na po 12 meseci, konačno je uvođenje platnih razreda odloženo za 2025. Jasno je zašto aktuelnoj vlasti ne odgovara uvođenje reda u ovu oblast. Ovako Vučić može da prema sopstvenom nahođenju povećava plate čas ovima čas onima, tj. malo više jednima, a malo manje drugima, stvarajući situaciju da u svakom slučaju svi zavise od njegove (ne)milosti. Uspostavljanje sistema i zakona – sa (nedajbože) digitalizacijom kakva odavno postoji u Sloveniji, gde se tačno zna kolika je plata svakog zaposlenog u javnom sektoru – oduzelo bi nekome diskreciona ovlašćenja i ograničila (bar malo) samovolju koja danas caruje u Srbiji.

Plate, penzije i javni dug

Javni dug na centralnom nivou vlasti će, tako je makar isplanirano, sa ovogodišnjih 58,2 odsto bruto domaćeg proizvoda na kraju 2022. godine pasti na 55,5 odsto BDP-a.
Penzije će, prema švajcarskoj formuli koja će biti primenjena, porasti za 5,5 procenata. Svi penzioneri će početkom 2022. godine dobiti i dodatnih 20.000 dinara.
Predviđeno je povećanje plata svih zaposlenih u javnom sektoru od sedam odsto, pri čemu će zaposleni u vojsci, zdravstvu i socijalnim službama dobiti još više, tj. povećanje od osam odsto. Prosečan porast zarada za ceo javni sektor iznosiće 7,3 odsto.
Od 1. januara će minimalna zarada biti povećana na 35.012 dinara, tj. 9,4 odsto.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. novembar 2021.