Godine dvehiljadite ona ključna, “revolucionarna” promena nije se dogodila 5. oktobra. Do tog “kopernikanskog obrta” u Srbiji došlo je dve nedelje ranije, na izborima 24. septembra

Ljubodrag Stojadinović je valjda prvi pokušao da spase Jova Bakića od sebe samog; onda je to – doduše sa bitno drugačije pozicije od Stojadinovićeve – učinio i Zoran Panović, kao i još neki. Ne sumnjam u njihove dobre namere, ali verujem u izreku da je put u pakao popločan dobrim namerama.

Kada pročita ono o upadu u RTS sa dugim cevima, čovek ne zna je li to tužnije ili smešnije. Kakav je uopšte smisao te priče? Osim da nekome stvarno padne na pamet da uradi tako nešto, a onda to uopšte ne bi bilo smešno.

Ali to zapravo i nije tako važno. Očekivalo bi se od profesora sociologije da se malo pozabavi dubinskim društvenim procesima koji na površinu izbacuju ovu ili onu politiku. Recimo, razlike između Portugalije pre (gotovo) pola veka i Srbije danas su takve i tolike da svaku analogiju čine besmislenom. A pogotovo “preporučivanje” neke “revolucije karanfila” s vojnom diktaturom u pozadini kao ikebanom.

Od doktora nauka očekivalo bi se takođe da nema iluzija. No, i naučnici su ljudi, pa možda nije strašno kada im se to desi jednom. Dakle, može se razumeti to što je Jovo Bakić, kako je sam rekao, “gajio iluziju” da je “Milošević glavni problem i kada taj režim padne mi ćemo znatno brže ići napred, novi političari će biti pošteni”. Ali, ako dozvolite, nedopustivo je posle samo dve decenije ponovo imati istu takvu iluziju. I misliti da će sve biti drugačije samo da skinemo Vučića i malo pojurimo njegove tajkune po ulicama. S mafijom može da se obračuna samo prav(n)a država.

No, i to je manji problem. Ključno je što ova i ovakva priča Jova Bakića savršeno odgovara Vučiću, a ne odgovara opoziciji. Otud, nije Bakić slučajno pozvan u policiju. To, naravno, jeste antidemokratski, može se upotrebiti i teža reč, ali to nije učinjeno da bi policija stekla neka “operativna saznanja” o revoluciji koju Bakić priprema niti su inspektori očekivali da će ga uplašiti jer oni znaju da Jova Bakića (bar na taj način) nije moguće uplašiti. Cilj tog malog i ne naročito visprenog političko-policijskog lukavstva je dvostruk. S jedne strane, da se, ako ne baš od Jova Bakića napravi žrtva, heroj, lider, onda makar da ga se malo pogura u prvi plan. I tako, s njegovim radikalnim idejama, unese još malo konfuzije u ionako razdrobljenu opozicionu političku scenu. I da se opozicija još više veže za radikalna politička rešenja, koja u širokim biračkim masama nemaju podršku. Drugo, s prethodnim povezano – tako se oni delovi opozicije koji su spremni na naporan i organizovan politički rad po celoj Srbiji marginalizuju; slabi se njihova odlučnost, njihova snaga i njihov uticaj.

Da bi tako građani zaboravili na najvažnije. Godine dvehiljadite ona ključna, “revolucionarna” promena nije se dogodila 5. oktobra. Do tog “kopernikanskog obrta” u Srbiji došlo je dve nedelje ranije, na izborima 24. septembra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. jun 2019.