Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo ili borbu za slobodu
Znamo po čemu je 9. mart poznat u Srbiji. Kada se te 1991. demonstriralo u ime slobode nikome nije palo na pamet da se istog datuma, samo dva veka ranije, pojavila knjiga koja će postati „Biblija“ liberalizma. Naime, 9. marta 1776. godine iz štampe je izašlo delo Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, škotskog ekonomiste i filozofa Adama Smita. Reč je, po mišljenju upućenih, o najuticajnijem delu u istoriji ekonomske (i ne samo ekonomske) misli.
Pre tri decenije, dakle one turbulentne 1996, povodom 220. godišnjice Bogatstva naroda, Ekonomska politika, list u kome sam tada radio, u skladu sa svojom avangardnom ulogom, organizovala je sredinom marta okrugli sto o ovom fundamentalnom delu. U razgovoru su učestvovali Aleksandra Jovanović, Pravni fakultet; Milić Milovanović, Ekonomski fakultet; Boško Mijatović, Ekonomski institut i, u međuvremenu nažalost preminuli, Miroslav Prokopijević, iz Instituta za evropske studije.
Rasprava je, razumljivo, bila obeležena aktuelnim trenutkom, ali nije propuštena prilika da se ukaže i na, svetskoistorijski značaj Smitove studije. U najkraćem, Adam Smit je doneo jednu – za tadašnje a i za današnje doba – prevratničku ideju da, naime, pojedinac, sledeći svoje lične interese dovodi do najvećeg mogućeg ostvarenja opšteg dobra i, drugo, da na tome zasnovana slobodna, spontana evolucija društva, nasuprot nekakvom unapred programiranom razvoju, omogućava najveći nacionalni napredak.
Bilo je to, neskromno smatram, izvlačenje Adama Smita iz budžaka na svetlo dana. Što ne znači, međutim, da on nije bio dostupan domaćoj ekonomskoj i široj javnosti. Naime, Bogatstvo naroda je na srpskohrvatskom jeziku objavljeno još 1952. godine, u izdanju beogradske Kulture (edicija „Marksizam i njegovi izvori“) i prevodu poznatog zagrebačkog ekonomiste, Marijana Hanžekovića. Zanimljivo je da je ovo delo 1970. godine objavljeno ponovo, ali je za svo to vreme praktično ostalo na margini ekonomske i društvene nauke.
Nije, da se malo našalimo, slučajno što je baš Ekonomskoj politici pripalo da „ponovo otkrije“ Smita. Naime, prvi broj ovog lista – o čijem ugledu najbolje govori epitet „jugoslovenski di Ekonomist“ koji je s pravom nosio – izašao je (4. aprila) upravo 1952. godine, dakle u isto vreme kada i prevod epohalne knjige velikog Škota.
Rasprava sa pomenutog okruglog stola objavljena je u obljetničkom broju Ekonomske politike, 1. aprila 1996, pod naslovom „Adam Smit i naše doba: Nevidljivom rukom do bogatstva naroda“. Naravno, Smitova slika zauzela je celu naslovnu stranu. Tada je taj naslov baš „pasovao“ jer se, posle pada Berlinskog zida i propasti državnog dirižizma, činilo da je ideja slobode i demokratije definitivno pobedila; „kraj istorije“ bio je na dohvat ruke.
Ali, šta reći danas, kada gola sila i bezobzirnost postaju glavna glavni modus operandi na svetskoj pozornici.
Vladimir Gligorov je, pozivajući se na Adama Smita, pisao da je suština liberalizma da niko nema kontrolu nad prostorom na kome se ukrštaju ljudske delatnosti. Drugim rečima – da na tržištu (svih vrsta dobara) vlada konkurencija. Što znači da niko ne može da bude toliko veliki i moćan da diktira osnovni tržišni parametar – cenu. Cenu nafte, krompira, života.., čega god.
Danas se suočavamo sa upravo suprotnim nastojanjima. To jest, sa pokušajima velikih i moćnih da diktiraju. Da oni lično – a ne neka nezavisna institucija – određuju pravila igre (koja se zapravo sastoje u tome da važi jedino njihova samovolja) a time i njene ishode.
To je opako naopako od onih principa čije je poštovanje Adam Smit ustanovio kao temeljne pretpostavke rasta bogatstva naroda. Dakle naroda, a ne odnarođenih, ostrvljenih kako se to narodski kaže, društvenih, tj. političkih, vojnih, privrednih i inih, kvazi elita.
U tom smislu Adam Smit je danas aktuelniji, tj. potrebniji nego ikada u preteklih 250 godina.
Liberalizam, tj. slobodna trgovina – ne samo u strogo ekonomskom smislu – zahteva mir. A pošto, kako kaže Gligorov, „slobodna trgovina daje najbolje rezultate ukoliko je univerzalna“, to znači i univerzalni, tj. mir na planetarnom nivou.
Tome suprotna ideologija, nacionalizam i protekcionizam (tj. neo/iliberalizam), zakonito proizvodi rat. Zato se i dojučerašnji kandidat za Nobelovu nagradu za mir, kao što upravo gledamo ovih dana, neizbežno pokazao kao najveći svetski piroman.
Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo, što bi rekao Hajek, ili borbu za slobodu.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. mart 2026.