Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. To je slika i prilika vlasti koja je potpuno razobručena i raspojasana. Koja misli da može sve. I tako se ponaša

Kao što je “Dvanaest stolica” Iljfa i Petrova postalo paradigma sovjetske Rusije, tako je “dvanaest pištolja” Stefanovićevog kuma postalo paradigma današnje Srbije. Naravno, prvo je bila komedija; ovo je tragedija.

Ali neću više da pravim analogije, neka je taj biblijski broj jedina veza između “onog” i ovog”. Suviše je među njima velika istorijska distanca i različita im je društvena supstanca. Na kraju krajeva, jedno je ipak književna fikcija, a drugi je surova i, bukvalno, krvava realnost.

Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. Nije više ni bitno da li je taj podatak – o broju pištolja koje je posedovao bliski školski/partijski drug (ili šta god da je već) ministra policije, a koji se prvi pojavio u medijima – sasvim tačan ili je malo preuveličan. To je slika i prilika jedne potpuno razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

potpuno jedne
razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti.

. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. februar 2019.