Liberalizam je dospeo na zao glas. Pri tome se potpuno previđa ogroman rast životnog standarda koji je širenje tržišne ekonomije od industrijske revolucije naovamo donelo upravo najsiromašnijima

Ako vidite Branka Milanovića, recite mu, molim vas, da je Milton Fridman ipak bio u Beogradu. Šalim se, naravno. Ali ne i da je slavni, možda najslavniji, liberalni ekonomista zaista bio u glavnom gradu Srbije i Jugoslavije.

Naime, u nekoj vrsti kratke ispovesti za prošlonedeljni subotnji dvobroj Danasa Milanović kaže kako “nažalost, Fridman nikada nije došao u Jugoslaviju ili Srbiju”.

To, međutim, nije tačno. Fridman je bio u Beogradu 1973. godine i tom prilikom održao predavanje – zamislite gde – ne na Ekonomskom nego na Fakultetu političkih nauka. Tada je Fridman dao i veliki intervju za nedeljnik Ekonomska politika. Intervju je uradio Aleksandar Lebl. Razgovor u hotelu Metropol, umesto planiranog jednog časa, produžio se na više sati.

Ne pišem sve ovo, naravno, da bih “natrljao nos” našem uglednom ekonomisti – uostalom nije baš ni sasvim jasno da li se to “nikada” odnosi na razdoblje nakon 1990. godine, o kojem Milanović konkretno govori, ili i na ono pre toga – već više zato što su me te njegove reči inspirisale na jednu malu paralelu između ondašnjeg i sadašnjeg vremena.

Dakle – da, bilo je sasvim moguće da najveći ekonomski liberal poseti zemlju društvene svojine i samoupravnog socijalizma. Danas je, međutim, tako nešto nezamislivo. Ili, ako nije nezamislivo, onda se ne dešava. Poznati svetski liberali, ni ekonomski ni drugi, ne navraćaju u Srbiju. Niti ih ima u medijima. Ali su zato razni Badjui, Žižeci, Stiglici i slični, što uživo što virtuelno,“onoliko” zastupljeni. Oni sa desne strane ideološkog spektra, ako pamćenje ne vara, ne dolaze tako često, njih imamo i za izvoz.

Liberalizam je dospeo na zao glas. U njemu se vidi glavni krivac za najveće svetske probleme današnjice. Ta optužba se po pravilu iznosi u ime “poniženih i uvređenih”, u ime nižih društvenih slojeva, pri čemu se potpuno previđa ogroman rast životnog standarda koji je širenje tržišne ekonomije, od industrijske revolucije naovamo, donelo upravo najsiromašnijima. I, što je posebno važno, a opet se gubi iz vida, taj napredak se ubrzava poslednjih decenija, koje se inače tako rado opisuju najmračnijim bojama. Elem, pre samo 200 godina, prema podacima, više od četiri petine (84 odsto) svetskog stanovništva bilo je siromašno. Pre manje od tri decenije (1990) siromašna je bila jedna trećina (35 odsto) svetskog stanovništva, da bi se zatim taj procenat i dalje smanjivao: 2012. siromašno je bilo 12,4 odsto globalne populacije, a 2013. godine 10,7 odsto. Do toga je pre svega došlo kada su Kina i Indija odbacile socijalistički model razvoja.

Ali, da se manemo velikog sveta i makar privremeno zadržimo u svom dvorištu. Kakvo je stanje političkih i privrednih sloboda u Srbiji? Nesumnjivo porazno. Kako stojimo sa vladavinom prava? Još gore. Eto, dakle, sasvim dovoljnog razloga da neki novi Fridman, i fridmani, takoreći ne izbijaju iz Beograda. Samo – nema ko da ih pozove. A i ako ih pozove – ko će da ih (sa)sluša?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. mart 2017.