Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac

Mini-intervju Predrag Koraksić Corax

Uvek dečački prkosan, Predrag Koraksić Corax opet je izazvao salve protesta, bolje reći pogrda. Ovoga puta, međutim, ne od vlasti nego od opozicije, doduše ne zvanično i poimenično nego na društvenim mrežama i anonimno, ali – svejedno. Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac. Gde se založio da opozicija na republičkom nivou u gradovima u kojima drži vlast ipak izađe na izbore. Što se zagovornicima totalnog bojkota nije dopalo.
“Mislim da je potpuno suludo da se ispusti ta oaza slobode, koju sada predstavlja grad Šabac”, objašnjava Koraksić na početku razgovoru za Novi magazin. “Prosto bilo bi glupo da se to ispusti. To naravno važi i za Paraćin, ne samo za Šabac. Šabac potpuno drugačije izgleda, tamo su izborni uslovi potpuno drugačiji. U smislu da omogućavaju slobodno izjašnjavanje građana. U takvim uslovima ima smisla izaći na izbore. Jer, u suprotnom, šta će se desiti? Samo će neki kriminalci doći u poziciju da vode grad.

A šta s nekim drugim gradovima u kojima postoje neke šanse da se osvoji vlast, nije sigurno, ali postoje, ili gde bi opozicija osvojila veliki broj mesta u opštinskoj skupštini?
Zbog čega Vučić tako insistira na lokalu, zbog čega šalje te džipove i te svoje siledžije i pravi ogroman pritisak? Zato što je on tamo najugroženiji, on tamo jedino može da izgubi. Ja mislim, recimo, da bi opozicija, koja, da kažem, kao muva bez glave luta, u stvari trebalo da se fokusira na lokalne izbore gde god postoji mogućnost da pobede. Tako je Milošević pao. U Beogradu za vreme Miloševića ja nisam imao ni jednu jedinu izložbu, dok sam u drugim gradovima imao i po nekoliko izložbi. U Novom Sadu sam, recimo,imao tri izložbe, u Subotici tri, u Užicu, Čačku, Leskovcu i Nišu, u Zaječaru dve izložbe. Imam čitave gomile kataloga koje su oni uvek štampali. Ja sam insistirao gde god imam izložbu da mi se štampa katalog, skroman, mali katalog, ali da se to zabeleži, da znam, da ja imam. Evo, ja imam tu čitavu zbirku kataloga gde sam sve imao izložbe za vreme Miloševića, a u Beogradu nisam mogao.

Dakle, po vašem mišljenju, ljudi u Šapcu su spremni da se bore?
Koliko sam video, ljudi s kojima sam bio na izložbama, Dušan Petričić, na primer, stalno smo bili vrlo dobro dočekani, mnogo naroda je posećivalo i naše izložbe i sve akcije u kojima sam i ja učestvovao. To je potpuno druga atmosfera, zaista. I čini mi se da postoji većina koja će to da sačuva. Ali, naravno, nikad se ne zna.

Šta je vaša lično najveća zamerka Vučićevoj vlasti?
Ono što meni najviše smeta to je enormno bogaćenje, praktično pljačka, i laž. To su neke okosnice na kojima se održava ovaj režim. I da dodam – beskrupuloznost. Koja je neverovatna. Teško mi je da to opišem. I kad nešto urade, kao što su ovi putevi i pruge koje grade, sve je to praćeno ogromnom korupcijom. Ja za to nisam stručnjak, ali pratim šta se piše. Ogromne pare se iz tih državnih poslova prelivaju u privatne džepove. Pada mi na pamet ona rečenica, doskočica, šta li je – “Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu”.

Kada ste pomenuli pljačku, bili ste u Požegi, tamo su ljudi uspeli da državni organi podignu optužnice protiv opštinskih čelnika, iako su iz Srpske napredne stranke, zbog milionskih malverzacija. Možemo li nešto iz toga da zaključimo?
U Požegi postoji ogromno nezadovoljstvo i postoji veliki broj ljudi koji se bore da se Požega oslobodi. Ne znam da li će uspeti. Tim ljudima bi iz Beograda nekako moralo da se pomogne, ali ne vidim da se to radi. Nije ni važno da li ja vidim, važno je da li se radi i da li oni tamo to vide.

Da li bi, recimo, generalno, ne samo opozicija, da li bi nekako u društvu trebalo da se napravi neka atmosfera, neki pritisak na vlast, ko god bio na vlasti, da se reši problem Kosova?
Odmah da kažem, ja sam za to da se s Kosovom napravi jedan normalan sporazum i da se ono prizna kao država, naravno, uz uslove da se dogovorimo šta su oni dužni da urade, šta smo mi dužni da uradimo, da se naš narod tamo sačuva, da to bude normalan život. To bi trebalo da bude normalna zemlja, a ne kao Srbija danas. Ja sam to odavno govorio, ali to je bila tabu-tema, ti to nisi mogao čak negde ni da objaviš iako bi to rekao. Polako se to iskristalisalo i sad je mnogima jasno šta treba da se uradi. Naravno, ne verujem da ova vlast u tom pogledu zaista želi da bilo šta uradi. Lažu i jedne, i druge, i treće, održavaju se na taj način, ko zna dokle to može da traje.

Imate li utisak da u Srbiji poslednjih godina jača nacionalizam, da ima čak i nekih oblika fašizma, čega ranije nije bilo?
Ne samo u Srbiji. Evo, pogledajte šta je bilo u Mostaru. U Mostaru su napali taj antifašistički skup na groblju oslobodilaca. To jedna druga fašistička, da kažem, ustaška opcija. A ovde imamo četnike, imamo tog Vacića, koga je neko angažovao da to radi. Odakle njemu taj novac.

Mislite da njega vlast na neki način finansira?
Sigurno, očigledno je da ga podržava. To je ona priča – kako da izgledaš bolje: samo kad staneš pored Vacića i Šešelja. Izgledaš super.

Uopšte uzevši, možda ti ekstremni oblici nacionalizma smetaju da se vidi onaj nacionalizam koji je dubok i u suštini čak i veći problem.
Ima toga. Ne znam da li je moguće da se Demokratska stranka na neki način izvuče iz tog društva u koje je upala, kao sa idejom da se sruši Vučić. Kako može Demokratska stranka da ima nešto sa Obradovićem i sa Jeremićem, kakve su to koalicije. To su neke lažne koalicije, to mora da pukne kad-tad

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. februar 2020.

U vreme Ivana Stambolića govorilo se da Srbijom vlada jedanaest ljudi. U doba Miloševića govorilo se da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on

Intervju Danica Popović

Nikako da u Srbiji nastupe normalna vremena, pa da sa ekonomistima razgovarate prevashodno, ako već ne i isključivo, o ekonomiji. Tako je bilo i u ovom razgovoru sa Danicom Popović, profesorkom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Obično se na kraju jedne godine postavlja pitanje šta nam je ona donela, ali da malo okrenemo stvar, pa da pitamo šta nam je 2019. odnela? Šta smo izgubili?
Mi gubimo zdrav razum, to je naš osnovni problem. Ove godine, više nego prethodne, koju god vest da čujem, ja ne znam kako da je tumačim. Ne samo da je lažna nego u kom pravcu ide i zašto je govore. Putevi informacija potpuno su obesmišljeni i to je, čini mi se, najvažnije što nam je 2019. godina oduzela.

Imate li neki konkretan primer?
Jedna od osnovnih stvari je stopa rasta. Ne samo da predsednik Vučić stalno govori kako je Srbija lider po rastu, iako je zapravo na repu, nego su to počeli da nam govore i MMF i Svetska banka. Jer, evo, nedavno su izjavili da Srbija može dugoročno u periodu od deset godina da ostvaruje prosečni rast od sedam odsto godišnje. Kao što je direktor Svetske banke izjavio na jednom sastanku, oni na Srbiju gledaju kao na klijenta. Pa ako klijent voli da se govori o stopi rasta od sedam odsto – šta nas košta da to izgovorimo i zadovoljimo svog klijenta. Tako da vi gubite poverenje u sopstveni zdrav razum.

Dobro, ali sa druge strane, to bi moglo da se shvati i kao kritika. Jer, ako Srbija može da ostvaruje rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manje, to onda ne govori baš pozitivno o ljudima koji vode zemlju i privredu.
Verovatno je to tačno, ali mislim da je vlasti bitnije da se misli da je njihov potencijal ogroman, da je to bila ideja. Kao – mi možemo i više i bolje, samo ih ne puštamo da rade. Međutim, ako konkretnije pogledamo tu stopu rasta, ono što je opasno to je premeštanje te objektivno ostvarene stope rasta na građevinarstvo. Dat je prioritet izgradnji svega i svačega, koji se, kao što vidite u Beogradu, ogleda u rušenju svega i svačega, pa tako pet puta. Naravno, svako novo podizanje i Trga Republike i svega ostalog donosi rast BDP-a, ali se postavlja pitanje ako je građevinarstvo poraslo 30 odsto sa svim ovim radovima, a Vlada hoće i iduće godine da ostvari visoku stopu rasta, to znači da će i iduće godine morati ne samo sve isto ovo da ponove nego i da uvećaju još 30 odsto, pa se prema tome nekako ne radujem takvom rastu.

Nuspojava ovog rasta je porast zagađenja, to nismo imali ranijih godina?
Bor i Smederevo ponovo su postali izuzetno zagađeni gradovi. Ali tako je kad se u 21. veku rast gradi na železarama kao Velika Britanija u 19. veku. Zar je to nešto čemu smo se nadali. Meni nikako nije jasno kako neko ko je pripadnik naše generacije i ko je pre 20 godina imao određenu viziju života i privrede u Srbiji, sad kad vidi šta se dešava može ovde da opstane. I kako može da razmišlja da njegova deca sutra ostanu ovde. Zar zaista nije bolje da svi negde odu. Ja ne bih niti ću da idem, ali tvrdim da je bolje.

Kada se govori o rastu, nesporno je da je potencijal veći. Po vašem mišljenju, šta su pretpostavke koje bi trebalo da se ostvare da bismo postigli veći rast?
U ekonomiji postoji kategorija potencijalnog rasta. Potencijalni je onaj koji se dobije, ako se privreda kreće ciklično, kada se provuče linija kroz vrhove ciklusa. U doba omraženog Tadića i žutih stopa rasta je dolazila do blizu tih sedam odsto, tako da ako je to mogao taj omraženi Tadić da realizuje, svakako da može i ovaj aktuelni supermen. Nije problem u tome da li je to moguće, naravno da jeste. Ono što ovde nedostaje jeste bilo kakva inicijativa bilo gde. Ovde jedan čovek donosi sve odluke u zemlji, i to je najveći problem. Meni je skoro palo na pamet da se u vreme Ivana Stambolića govorilo da jedanaest ljudi vladaju Srbijom. U doba Miloševića se govorilo da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on. To je jedan nivo priče. A drugi je da su ovi njegovi poslušnici sebe ozbiljno shvatili i da su počeli još više da tlače ljude ispod sebe. U takvoj situaciji niko nema podsticaj da donese odluku, da nešto napravi. Sve što bi neko, bilo ko, sam uradio, samoinicijativno, skopčano je s velikim rizikom. A čak i ako bi nešto uspelo, to bi prisvojio vrh SNS-a, tako da zašto bi to neko radio. Znači, to je osnovna stvar koja ovde nedostaje – da se nekako oslobodi privatna inicijativa na svim nivoima. Govorim o ličnoj inicijativi, više čak nego privatnoj. U državnoj službi, u sudstvu, bilo gde – da postoji lična inicijativa da se stvari poprave. To je svuda zabranjeno. Ono što bi moralo da se uradi jeste da se sudstvo oslobodi.

“MI GUBIMO ZDRAV RAZUM, TO JE NAŠ OSNOVNI PROBLEM”

U stvari, ja mislim da je to ključ svih priča, i to naročito u oblasti privatne svojine. Da se te parnice koje sada traju po šest-sedam godina svedu na najviše dva meseca. Tako se to radi u svetu. Da ja znam, ko god mi ne plati isporučenu robu, usluge, bilo šta, da ću ja tu robu naplatiti za dva meseca. I onda mogu da poslujem dalje, a ne moram da se učlanim u SNS da bih došla do svojih para. Dok se to ne desi, ljudi jednostavno neće hteti da rade. A jednom kad se to desi, SNS je izgubio vlast.

Ili je možda obrnuto; prvo SNS mora da izgubi vlast, da bi sudstvo postalo nezavisno?
Da bi Srbija postala uspešna zemlja SNS mora da nestane s političke scene. Fizički neka ostanu koliko god hoće, ali sa političke scene SNS mora da nestane jer je pokupio i realnu, i monetarnu, i fiskalnu, i svaku drugu vlast u ovoj zemlji. I niko više ne sme da progovori. Oni koji progovore budu kažnjavani. Čak je i Fiskalni savet dospevao u Kurir i blaćen je. Šta god ko prigovori – doživi “atentat”. Sudstvo je ključno – da narod vidi da ga neko štiti i da će onaj ko ugrožava njegov Ustavom i zakonom garantovan položaj zbog toga biti kažnjen.

Da se zadržimo još malo na polju ekonomije. Šta mislite o deviznoj politici, tj. o kursu dinara?
Pre svega, dinar je precenjen. Ranije kada je dinar bio precenjen najvažniji uzrok je bio uvozni lobi kojem to odgovara… Mišković i ostali tajkuni. Monetarna politika je jednim delom bila poslušna i benevolentna baš prema njima lično. Ovog puta osim uvoznika dobitnik ovakve politike je i država, koja otplaćuje dugove jer svaki put kad dinar apresira ona otplati još više.
Druga stvar koja se državi isplati to je tih čuvenih petsto evra prosečne plate, koja nikad neće biti dostignuta ako dinar ne bude i dalje apresirao, što više apresira, to ćemo više dobiti, kako se kaže, evara, u džep, a kupovna moć njihova će biti ista kao ono malo manje dinara prošlog meseca. Dakle, to su dve stvari koje državi odgovaraju, odgovaraju vlasti, a bogami i uvoznicima, koji su verovatno još uvek važni.

A građani? Jer se često kaže da bi, recimo, pad dinara povećao i rate za kredite građana.
Da, ali Vlada mora da bira: kad imaš jedno sredstvo u ruci, a treba dva cilja da zadovoljiš, jedan cilj je monetarna stabilnost, a drugi je povećanje izvoza. Ne može se praviti zemlja koja želi da izvozi uz ovakvu politiku. Tačno je da će oni koji su uzeli kredit u evrima platiti nešto više, isto važi i za državu, ali će čitava zemlja dobiti mnogo više kroz povećanje izvoza, što onda znači i snažnije povećanje privrednog rasta. Samo tako može se doći do te famozne stope od šest ili sedam odsto.

OSNOVNA STVAR KOJA OVDE NEDOSTAJE – DA SE NEKAKO OSLOBODI PRIVATNA INICIJATIVA NA SVIM NIVOIMA. GOVORIM O LIČNOJ INICIJATIVI VIŠE ČAK NEGO PRIVATNOJ. U DRŽAVNOJ SLUŽBI, U SUDSTVU, BILO GDE – DA POSTOJI LIČNA INICIJATIVA DA SE STVARI POPRAVE. TO JE SVUDA ZABRANJENO

I ne radi se samo ovde o ekonomiji. Kad nema rasta, više nema nade. Zato ljudi odlaze. Zašto da čekaju još sedam godina ili koliko već da dođe do promena. Nema zemlje, ali zaista nema, koji god model da je izabrala, koja je bez izvoza ostvarila rast. Da ne govorim o tome da Narodnu banku vodi izuzetno nekompetentna osoba koja sluša direktive svoje stranke.

Kada je reč o izvozu, sve više se govori o pristupanju Srbije Evroazijskoj uniji.
To je potpuno nerazumno. Mi imamo Evropskoj uniji prema slobodan izvoz. To je tržište, tu su ljudi bogati, to se ne može uporediti sa jednom Rusijom, Belorusijom… I umesto ta šansa da se iskoristi, a zaista bi moglo na razne načine, to se ne radi. Ovako je valjda lakše, zatvoriš ljude u partijsku ćeliju, daš im malo novca i završiš priču.

Kad ste pomenuli partijsku ćeliju, lako bi da je ćelija u pitanju, ali SNS je napravio partijsku državu, vi sami to često ističete.
Vučić je taj model samo doveo do savršene prostote. Taj model je postojao i ranije. Ja to pratim na fakultetu preko naših studentskih organizacija koje su uvek pod vođstvom partije koja je na vlasti. Iz partije na vlasti je i predsednik studentskog parlamenta. I ovaj ceo napad na mene dolazi iz tog fakultetskog krila SNS-a.

Nije, čini mi se, u javnosti poznata te sprega između studentskih organizacija i partija.
Ja sam jednom pitala, u doba G-17, dobro – zašto? A oni su rekli – zato im što omladina služi kao rezerva ako im bude potrebna za neke masovne manifestacije. Na jednom sastanku, sećam se, jedan mladić ustane i kaže: “Ja sam iz omladine G-17 plus, želim da kažem…” Ja kažem: izvinite, imate li vi ime, pa onda omladina… Tada. A zamislite kako je danas. Još je deset puta gore.

Kada ste govorili o značaju sudstva, to je deo društvenog ambijenta koji zovemo pravila, institucije. Vidite li vi način da se taj problem reši u Srbiji?
Ne mislim ja da je to nešto teško. Potrebno je da na vrh vlasti sedne osoba od integriteta. Evo, setite se vremena kad je Dragoslav Avramović bio guverner Narodne banke u doba najgorih kriminalaca, pored vlasti i svega ostalog, odjednom je narod stekao poverenje u njega i u dinar. Ne treba mnogo vremena da prođe.

A gde su tu onda institucije?
Institucije su ljudi. To je čuvena priča iz Engleske, kada su prvi put uveli one “lisice” za parkiranje na ulici, prvi automobil koji je “pazario” lisice bio je automobil princa Čarlsa zato što taj koji je seo gore on je samo doneo pravila, on se ne meša u ishod, šta god da se desi. I onda priča ide sasvim dobro. To se desilo u zemljama srednje Evrope. Kada su na vlast došli ljudi koji nisu bili nikakvi genijalci nego normalni ljudi koji su gledali da obezbede funkcionisanje institucija. I naravno, doveli su oko sebe kompetentne saradnike i relativno brzo su sredili stvari. Poljska danas ima tri puta veći BDP nego u doba socijalizma. A kad vratite demagoge kao što su braća Kačinjski u tu istu Poljsku, odjednom vidite da to više ništa ne radi, da sada nema rasta. Mađarska isto. Imala je ogromne uspehe, ali sa Orbanom više nema tog rasta. Češka isto. Svi su u zastoju. Češka najmanje od njih. Ali to je poenta cele priče, da ti daš ljudima samostalnost i, što je najbitnije, pravnu državu. I posle toga ne postoji sektor koji je prioritet, ne postoji. Svi sektori su podjednako prioritetni, svi mogu da dobiju kredite pod jednakim uslovima.
Zašto su Srbi odlični u sportu? Zato što su pravila jasna i poštuju se. I kad se vratiš u privredu, vidiš da je osnovni problem to što ne postoji nijedno pravilo koje je čvrsto, ne zna se šta je aut, ne zna se šta je stečaj. Ne zna se bilo šta osim da su neki prioritetni i kad bilo koga pitaš zašto bi to bio prioritet, oni nikad ne znaju da ti odgovore. Prioritet je ono što može da donosi najveći profit i privredni rast. U nekim zemljama je automobilska industrija, u drugim hemijska, u trećim elektronika. Ali šta je gde – to je ishod. Znači niko nije prvo rekao šta je prioritet nego je to bio rezultat.

Politička nameštaljka

Pre nekoliko meseci teško ste napadnuti od tabloida da ste plagirali prevod jedne knjige. Šta se sada s tim dešava?
Osnova cele priče jeste osporavanje doktorata Siniše Malog. Ja sam sebi napisala presudu kad sam potpisala peticiju da je odgovoran ne samo Siniša Mali nego i njegov mentor i njegova komisija. U to sam bila ubeđena, ne zato što je ta komisija bila odgovorna pre pet godina, jer vi zaista ne možete kao mentor – pogotovo pre pet godina, kada još nije bilo tih programa koji su danas usavršeni – da do u tančine poznajete svu literaturu. Međutim, kada vi posle godinu dana dođete do potrebnih saznanja i kad vidite da to zaista jeste plagijat, a nastavite da pričate da nije i štitite neke druge interese, onda mislim da postoji odgovornost komisije koja ne želi da kaže istinu. Ja mislim da sam tada sebi potpisala presudu da će ovako nešto da mi se desi. A desilo mi se to da su mene optužili za plagijat, odnosno da sam plagirala tuđi prevod. Naravno, optužba je potpuno apsurdna jer se uopšte ne radi o istoj knjizi, ali to je u tom trenutku vrlo zgodno došlo kao optužba, pogotovo što je moj prijatelj Stojan Babić, koji je sa mnom prvu knjigu prevodio, u međuvremenu umro. Ali završiće se to posle izvesnog vremena, makar u Strazburu jednog dana, i onda ću imati punu satisfakciju. Zasad ko god je to video i analizirao zna da je to politička nameštaljka.
Sa druge strane, mladića koji me je oklevetao kaznila je Disciplinska komisija fakulteta zbog lažnih optužbi; on se žalio, ali je drugostepena, odnosno disciplinska komisija Beogradskog univerziteta potvrdila prethodnu odluku. Takođe, i Etička komisija Ekonomskog fakulteta kaznila je u oktobru tog studenta strogim ukorom, on se opet žalio i sada se čeka na odluku Etičke komisije Univerziteta.

Manje nego Dinkić, ali svakog meseca

Kako vam izgleda plan “Srbija 2025”, koji su uoči Nove godine predstavili premijerka i predsednik?
Ne znam koga Vučićevo obećanje o plati od 900 evra nije podsetilo na ono Dinkićevo predskazanje o akcijama od hiljadu evra, koje je – gle podudarnosti – Dinkić dao na početku Tadićeve predizborne kampanje! U oba obećanja nazire se ista marketinška tehnika, koja kaže: obećaj sada – ne ispuni nikada!
Pa ipak, mora se priznati da je Vučićevo obećanje pametnije: em je oročeno na pet godina (čega se tada niko neće ni sećati), em je iza njega stala i Svetska banka i MMF, sa svojim nerealnim projekcijama mogućeg srpskog privrednog rasta. Mora se dodati i treći uspeh plana “Srbija 2025”, u koji smo se uverili na video-snimku Vučićeve prezentacije: u sali je bilo zabranjeno i da neko kine, a da ga ne dočeka predsednikov uvređeni i preteći glas: “Molim???”
Zaista je nejasno koja je viša sila naterala čelnike Svetske banke i MMF-a da tokom prošle godine nekoliko puta ponove da Srbija na duži rok može da raste po stopi od sedam odsto – a da istovremeno, kad ih se upita znaju li ijednu evropsku zemlju koja je to ikada uradila – hladno kažu – e, pa ne znamo. Ali, eto Vučiću osnove da tu (nemoguću) stopu od sedam odsto pretvori u stopu od skoro 14 odsto, pa da za pet godina sadašnju prosečnu platu od 500 evra poveća na 900 evra mesečno!
Na sve to, predsednik države izjavljuje “Mi smo na ovome mnogo radili. Ovo nije nešto ofrlje urađeno.” I tu mu treba verovati. Ovo je dobro smišljen marketinški plan, koji se i ne odnosi na bilo kog neopredeljenog birača već je jasno usmeren na članove SNS-a i njihove prijatelje i rodbinu, čija primanja zavise od SNS-a. Oni će dobiti zadatak da ponavljaju: “Do Zlatibora za dva sata za dve godine”, “900 evra plata za pet godina” ili bilo šta drugo što do izbora izađe iz te marketinške kuhinje.
A ako ih neko opomene da govore neistinu i obmanjuju narod – taj će se naći u Kuriru, Informeru ili odmah u zatvoru, kao onaj uzbunjivač koji je izneo istinu, ali nije birao gde će je reći i čije će interese time ugroziti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2020.

Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Naša dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji

Intervju Dragana Rakić, potpredsednica Demokratske stranke

Sagovornica Novog magazina Dragana Rakić ne bi trebalo da je nepoznata široj javnosti iako, kako se to kaže, živi i radi u provinciji. Tačnije, u Vršcu. Ali postala je prepoznatljiva po svojim tekstovima u novinama u kojima je govorila o maltretiranju kojem je izložena od lokalnih, razume se, naprednjačkih vlasti. Od prošle godine je potpredsednica Demokratske stranke.

Vi ste novo lice na našoj političkoj sceni. Kako je došlo do toga da uđete u politiku u ovim prilično “vunenim vremenima”
Moj politički angažman je odgovor na nenormalnost, bezakonje, nasilje, korupciju i laž u kojoj danas živimo. Sve je počelo tako što sam kao odbornica u Skupštini grada Vršca javno ukazivala na štetne odluke koje je donosila lokalna samouprava. Jedan moj govor u Skupštini o ljudima koji brzopotezno menjaju političke dresove i učlanjuju se u partiju koja je na vlasti, takozvani “preletači”, pre tri godine je završio u emisiji “24 minuta” i preko noći me je učinio popularnom u opozicionim krugovima. Zbog toga sam bila izložena još jačem verbalnom, političkom i medijskom nasilju od funkcionera SNS-a, kao i mobingu na radnom mestu. Više puta prećeno je meni i mom suprugu otkazom. Dobijala sam “dobronamerne” savete i upozorenja da se okanem politike jer mi izvesni ljudi iz vrha SNS-a “rade o glavi”. Moja svakodnevica su lokalni mediji koji godinama vode prljavu kampanju protiv moje porodice, izmišljajući najbezočnije laži i istovremeno mi uskraćujući pravo da ih demantujem. Povrh svega, imam i nekoliko sudskih sporova po tužbama funkcionera SNS-a, čiji je jedini cilj povećanje političkog pritiska na mene. Međutim, ništa me od svega toga nije pokolebalo, naprotiv, samo me je još više učvrstilo u uverenju da je borba protiv aktuelne kriminalne vlasti moja građanska dužnost i obaveza. Nažalost, ja sam samo jedna od mnogih koja trpi odmazdu aktuelnog režima zbog drugačijeg mišljenja.

Često se čuje da su nam potrebna “nova lica” u politici. Slažete li se s takvim stavom?
Nova lica su potrebna uvek i svuda, ne samo u politici. Ne radi se tu samo o očekivanjima građana nego i o realnoj potrebi da se političke partije na taj način osvežavaju posle izvesnog vremena, kao što je to običaj u razvijenim demokratskim državama. Novo lice u politici može biti važan element u potrazi za alternativom, za sistemskim promenama, da bude podstrek i dobra motivacija da se deo umornih, pasiviziranih i apatičnih birača pridobije u borbi za suštinske promene. Dakle, slažem se da su nam potrebna “nova lica” u politici, samo je važno da utvrdimo šta pod tim podrazumevamo. Ja pod tim podrazumevam ljude koji nisu bili eksponirani u izvršnim organima vlasti ili stranaka, koji imaju lični i profesionalni kredibilitet, posvećeni su opštem dobru i spremni su da mu se u potpunosti posvete. Takva lica su neophodna i u zemljama razvijene demokratije, a posebno je važno da budu uključena u političke i društvene procese u zemljama poput Srbije, s nerazvijenom političkom kulturom, privredom i demokratijom. Sa druge strane, trebalo bi izbeći krajnost kojoj smo skloni kao politička bića: da tražimo spasioca u pojedincima. Pogrešno je tražiti mesiju i nekog ko će bolje gospodariti od Vučića. Danas na političkoj sceni Srbije ima mnogo novih ljudi i važno je da oni dobiju poverenje i podršku građana kako bi promovisali i sprovodili nove javne politike i novu političku kulturu.

Opšti trend u svetu je da slabi poverenje građana u političke stranke. U Srbiji se kao mantra ponavlja da su “svi političari isti”. Može li se i kako prevazići ovaj problem?
Jedan od razloga što opada poverenje građana u klasične političke partije i političare jeste nizak nivo integriteta kako samih političara tako i njihovih stranaka. Građani jednostavno ne veruju da će stranke i političari iskreno zastupati javne interese i boriti se za opšte dobro već će pre svoju političku moć iskoristiti za ostvarenje ličnih i uskostranačkih ciljeva. Politika je od profesije namenjene onima s najvećim vrlinama u medijskoj sferi i u glavama velikog broja građana postala utočište za razne muljatore, smutljivce, prevarante. Jedan od pravaca prevazilaženja ovog jaza između građana i onih koji ih predstavljaju u političkim telima jeste politika ličnog primera. Nema boljeg načina od ličnog primera za sticanje poverenja građana. Lični primer je najsnažniji pokretač i najubedljiviji argument u komunikaciji. Politika može da bude častan i pošten posao ako se njome bave časni i pošteni ljudi. Zato je važno da odgovorni, obrazovani i posvećeni opštem dobru dobiju pravu priliku. Na Demokratskoj stranci je da sopstvenim primerom utiče na to da se takva slika menja. To će biti najbolja kampanja koju DS može da uradi za povratak razočaranih i pridobijanje novih birača u cilju suštinskih promena u društvu.

Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje na narednim izborima, krenuli ste u kampanju bojkota, kakvi su vam utisci sa terena?
Veliki broj građana za čiju podršku možemo da se borimo i koji s nama zajedno protestuju širom zemlje od decembra prošle godine pa, evo, sve dosad jasno poručuje da ne želi više da učestvuje na lažnim izborima. To je bio jedan od zahteva protesta #1od5miliona, a to je i jedna od naših obaveza iz “Sporazuma s narodom”, koji je potpisalo blizu 200.000 ljudi. Svi ti ljudi očigledno misle da bi izlaskom na lažirane izbore na kojima se pobednik unapred zna samo dali legitimitet Aleksandru Vučiću i postali njegovi saučesnici u daljem razaranju vlastite države i svih njenih institucija. Izbori koji bi trebalo da se održe u drugoj polovini marta sledeće godine već su rešeni. Već su kupili, zaplašili, ucenili i obmanuli ljude. Najveći broj ljudi u zemlji o nama zna samo ono što su čuli u Vučićevim medijima, a tamo su čuli sve najgore. U takvoj situaciji nema uslova ni za elementarni politički život, a kamoli slobodne i poštene izbore. Svaki čovek zaključke donosi na osnovu informacija kojima raspolaže, a najveći broj ljudi u ovoj zemlji o nama svakog dana sluša da smo lopovi koji su sve pokrali i uništili, pa bi sad ponovo da se vrate na vlast i još više kradu.

Koji su vaši lični politički potezi u narednom periodu?
U okviru kampanje “Bojkot” ove nedelje obilazim mesta po Srbiji, gde ću sa građanima osim o bojkotu razgovarati i o drugim temama koje ih muče. Naredne nedelje učestvujem u radu “Socijaldemokratske regionalne akademije ženskog liderstva”. Moja generacija nije imala sreće da uživa u bezbrižnim tinejdžerskim i studentskim danima jer je devedesetih godina besneo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, a mi u Srbiji imali smo sankcije, prazne prodavnice, hiperinflaciju, NATO bombe i Slobodana Miloševića. Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Kao što već rekoh, naša građanska i roditeljska dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji. Ko god nam bio protivnik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.

Ono što je ljudima najvažnije, a to je njihov životni standard, zavisi upravo od toga koliko je suštinski sprovedena tranzicija

Mihailo Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libeka

Zašto Srbija zaostaje? Da li je za to kriva tranzicija ili izostanak tranzicije? Prvo je uobičajeno mišljenje u Srbiji; drugo zastupa sagovornik Novog magazina Mihailo Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba (Libek), koji je nedavno o tome objavio zanimljiv članak.
“Evropska banka za obnovu i razvoj od početka devedesetih godina prati proces tranzicije u zemljama centralne i istočne Evrope”, objašnjava na početku Gajić izvore komparacije. “Napravili su neku vrstu skale koja meri koliko je tranzicija napredovala u svakoj od tih zemalja. Ja sam uzeo šest najvažnijih oblasti – liberalizacija cena, liberalizacija spoljne trgovine i devizne politike, privatizacija malih i srednjih preduzeća, privatizacija velikih preduzeća, upravljanje preduzećima i antimonopolska politika – i poredio gde se danas nalazi Srbija i gde se nalaze ostale zemlje. Otprilike možemo da kažemo da su u gotovo svim zemljama u tranziciji inicijalne reforme, početkom devedesetih, bile veoma duboke, korenite i suštinske, tako da se skor tih zemalja za nekoliko godina povećao na 3-3,5 na skali od jedan do 4,3, što je maksimalan broj poena i označava način poslovanja kao u razvijenim zemljama zapada. Sa druge strane, Srbija je cele devedesete prespavala, pa smo znatno bolju startnu poziciju, koju nam je u nasleđe ostavila Jugoslavija, vrlo brzo prokockali”.

Da kažemo nešto o pojedinim kriterijumima, recimo, u Srbiji se vrlo loše govori o privatizaciji, kakve smo tu rezultate postigli?
U slučaju malih preduzeća zapravo i nismo toliko loši, štaviše, ostvaren je značajan napredak jer je većina malih i srednjih preduzeća privatizovana. Međutim, država je i dalje vlasnik velikog broja preduzeća na ovaj ili onaj način. Recimo, Srbijagas je vlasnik Toze Markovića u Kikindi ili, sa druge strane, PIO fond i različite državne institucije takođe su vlasnici akcija u manjim preduzećima. Dakle, kod nas proces privatizacije još uvek nije završen. Procenjuje se da u preduzećima u restrukturiranju još uvek radi 39.000 ljudi. To uopšte nije mali broj kad se posmatra ukupan broj zaposlenih u industriji. Mnogo manji napredak je, zapravo, u oblasti velikih preduzeća. Tu se pre svega misli na nekoliko preduzeća u državnom vlasništvu koja posluju na slobodnom tržištu, kao što su Telekom, Komercijalna banka, Dunav osiguranje. Povrh toga, imamo i javna preduzeća u koja čak nisu uvedeni ni bilo kakvi standardi korporativnog upravljanja, osim na papiru. Njima vladaju politika i partije, a ne poslovno iskustvo i biznis planovi.

Koja su ta preduzeća?
EPS, Pošta Srbije, itd. Dakle, u oblasti privatizacije velikih preduzeća u Srbiji još uvek nije napravljen dovoljan iskorak. ČEZ, najveći proizvođač struje u Češkoj, privatna je kompanija.
 
A kad se radi o kriterijumu upravljanja preduzećima, šta je tu bilo ključno u merenju?
Tu je, zapravo, reč o tome kakvi su standardi u donošenju poslovnih odluka i postavljanju menadžmenta. Propisuje li ministarstvo dekretom ko je direktor nekog javnog preduzeća ili član njegovog upravnog odbora i, sa druge strane, postoji li manji ili veći uticaj politike u donošenju odluka menadžmenta. Srbija tu jako loše stoji. Sa druge strane, ni ostale zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi koje su prošle tranziciju još uvek nisu dostigle standard zapadne Evrope, i one prilično kaskaju, ali mi smo slabiji od njih.

A oblast antimonopolske politike?
Ovi indikatori mere da li postoji nezavisna institucija koja se bavi politikom zaštite konkurencije i koliko je zapravo ona efikasna u svom radu. Mi imamo vrlo loše rezultate sve do 2005, kad je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije. Međutim, ostaje zamerka da njen rad nije dovoljno efikasan, da su njene odluke ili spore ili da nisu u skladu sa evropskim pravilima.

Gde je Srbija najslabija kad se uzme svih šest kriterijuma?
Mislim da smo najslabiji ne samo po ovom indeksu nego i kada posmatramo ostale izvore informacija, pre svega u oblasti upravljanja javnim preduzećima i u oblasti zaštite konkurencije. U stvari, ovo drugo možemo da ostavimo po strani zato što kad imamo slobodnu trgovinu, pa ne zavisimo od lokalnog ponuđača nego ipak možemo da kupimo nešto što dolazi iz inostranstva, čak i da naručimo preko interneta, to možda za veliki broj ljudi i nije nešto presudno. Ali poslovanje državnih preuzeća utiče na sve nas. Mi imamo situaciju da kada javno preduzeće posluje dobro, onda zapravo dolazi do povećanja broja zaposlenih i da povećanja plata, ali kad preduzeće posluje loše, to zapravo pada na teret svih građana. Pored toga što plaćamo više cene njihovih usluga, mi moramo i preko budžeta i poreza da im dajemo subvencije kako bi oni, zapravo, mogli da posluju.

Na kraju, kakav je vaš zaključak?
Zaključak je da se Srbija danas nalazi tamo gde su najuspešnije zemlje u tranziciji bile 1995. Međutim, glavni zaključak do kojeg sam došao jeste da tranzicija može da bude dobra stvar. Može da bude i loša za privredu neke zemlje, ali to opet sve zavisi od prirode same tranzicije. Mislim da je pogrešno govoriti da je tranzicija svuda loša, kad mi vidimo odmah, bukvalno malo severnije na granicama oko nas kako se živi u zemljama kao što je Mađarska, Češka i Poljska, gde su zapravo plate visoke, gde standard raste. Minimalna plata u Poljskoj je 500 evra, što je više nego što je prosečna zarada u Srbiji. Prosečna zarada u Poljskoj je 1.000 evra. To sigurno nije zato što je tranzicija loša nego, naprotiv, što je Poljska uspela da sprovede tranziciju do kraja. Sa druge strane, pošto smo kasnili i pošto nismo hteli da radimo sve ono što je radila Poljska pre nas, mi smo zapravo ostali negde u limbu. Dakle, mi sada živimo samo posledice svih onih odluka koje su donošene u prošlosti. Em što je Srbija kasnila deset godina za drugim zemljama nego i te naše reforme nisu bile toliko brze i dubinske da bismo uopšte mogli da se približimo drugim zemljama u tranziciji. I kad pogledamo po regionima, najdalje su odmakle baltičke zemlje – Estonija, Letonija, Litvanija. Za njima je odmah ovih pet zemlja iz centralne Evrope – Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i Slovenija. Za njima kaskaju Hrvatska, Bugarska i Rumunija kao najnovije članice Evropske unije i tek posle za njima ide red ovih zemalja takozvanog zapadnog Balkana – Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija i Makedonija. I kada pogledamo visinu prosečnih plata, one u potpunosti prate ovaj redosled. Najviše plate su u Estoniji, njih prate Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovenija itd. U narednom ešelonu su Rumunija, Bugarska i Hrvatska, koje nisu mnogo naprednije od nas. Na kraju ostaje poslednji ešelon sa zemljama iz našeg regiona. Interesantno je, zapravo, da ono što je ljudima najvažnije, a to je kakav je njihov životni standard, upravo prati to koliko je dubinski bila sprovedena tranzicija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. septembar 2019.

Zašto je nekada na konferencijama za štampu Saveta za borbu protiv korupcije sve vrilo od novinara i kamera, a danas se mogu prebrojati na prste jedne ruke

Intervju Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije

Korupcija je ozbiljna pošast velikog destruktivnog kapaciteta koja uništava razvoj društva i ljude čini nejednakim. Borba mora biti bespoštedna, neprestana i mora uključiti građane. Bez nezavisnih institucija sistema i vladavine prava, ova borba se ne može dobiti. To je na početku razgovora istakao Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije. Naravno, naša tema je ipak bila konkretnija. Jer, glavna tačka Vučićevog predizbornog programa 2012, a i kasnije, bilo je obećanje da će iskoreniti korupciju. Ne da je nije iskorenio nego je okopavao i zalivao, tako da je danas još veća nego pre nego što je došao na vlast. To nije nikakva teza opozicionih političkih stranaka, tako pokazuju istraživanja najuglednijih međunarodnih institucija. To je zapravo i bio povod za razgovor s Milićevićem.

Savet je osnovan 2001. Šta se promenilo?
Promenila se vidljivost Saveta u javnosti. Do pre deset godina Savet je organizovao konferencije za štampu koje su bile dobro posećene i posle kojih su iskusni novinari obaveštavali javnost o Izveštajima Saveta. Vremenom, na konferencije za štampu Saveta dolazili su sve manje “zainteresovani” novinari. Primera radi, na prezentaciju Izveštaja Saveta o vlasničkoj transformaciji medija, održanu 2011, došao je veliki broj urednika, novinara i TV ekipa. Narednog dana u javnosti su se pojavile veoma šture i retke vesti o tome da je prezentacija uopšte održana. Danas jasno vidimo posledice vlasničke transformacije medija. Proteklih nekoliko godina na konferencijama za štampu dolazilo je do agresivnog i neprimerenog ponašanja pojedinih novinara koji su, pokušajima da promene temu sastanka i napadima na članove Saveta, ometali održavanje prezentacije. Nema javnih debata i sučeljavanja, a podeljeni i profilisani mediji pažljivo biraju sagovornike. Interesantno je napomenuti da je Savet od svog osnivanja od svakog glavnog urednika javnog servisa tražio termin da obavesti građane o stanju korupcije u zemlji i da odgovara na njihova pitanja. Danas je uobičajena praksa u nekim medijima da ukoliko se govori o Izveštaju Saveta, neki od nosilaca javnih ovlašćenja jednostavno kažu da podaci Saveta nisu tačni ni kompletni iako znaju da se radi o zvaničnim podacima. Na zahtev Saveta da iznesu svoje podatke, oni ne odgovaraju. Teško je poverovati da građane ne interesuje stanje korupcije u zemlji jer korupcija poništava njihova prava i čini ih nejednakim. Savet svoje Izveštaje objavljuje na svojoj veb-stranici.

MIROSLAV MILIĆEVIĆ: PROTEKLIH NEKOLIKO GODINA NA KONFERENCIJAMA ZA ŠTAMPU DOLAZILO JE DO AGRESIVNOG I NEPRIMERENOG PONAŠANJA POJEDINIH NOVINARA KOJI SU, POKUŠAJIMA DA PROMENE TEMU SASTANKA I NAPADIMA NA ČLANOVE SAVETA, OMETALI ODRŽAVANJE PREZENTACIJE

Savet je Vladino telo. Kakav je odnos Vlade prema Savetu?
Odnos svih dosadašnjih Vlada sa Savetom nije bio ni rutinski niti idiličan. Izgleda da je takav odnos inherentan i neizbežan. Premijer Đinđić je najbolje ilustrovao ovaj odnos rekavši da što bolje radimo, to nas Vlada manje simpatiše. Praksa to nije demantovala. Nažalost, premijer Đinđić je ubijen kada je dolazio na sastanak sa Savetom.
Prvih nekoliko godina Vlada je imala nekoliko sastanaka sa Savetom, i to o ključnim pitanjima kao što su, na primer, bila šećerna afera, Sartid, Izveštaj o politici i procesu privatizacije, Mobtel, Jugoremedija, Nacionalna štedionica… Atmosfera je na sastancima uvek bila napeta, naelektrisana, prožeta neslaganjem, a često i izrečenim uvredama upućenim Savetu. Za Savet je rečeno da su “babe narikače”, da je “tender za isplatu deviznog duga preko Nacionalne štedionice držan u kafani”, da smo “neznalice” i da svojim radom remetimo “međunarodnu politiku Srbije”, što je, naravno, besmisleno, i slično.

Imate li kontakte sa Vladom i dobijate li konkretna pitanja i zadatke?
Da se opet vratim u prošlost, Savet se retko sastajao s premijerima Zoranom Živkovićem i Vojislavom Koštunicom, i ti sastanci nisu doprineli radu Saveta. Sa Mirkom Cvetkovićem sastanak je protekao u nerazumevanju. Na protokolarnom sastanku sa Ivicom Dačićem Savet je dobio podršku za svoj rad.
Savet se sastao sa Aleksandrom Vučićem kada je bio prvi potpredsednik Vlade. Na sastanku je Savet prezentovao tekuće izveštaje, uključujući Izveštaj o SMATSI i Vršačkim vinogradima, što je proizvelo određene efekte. Obećana je podrška našem radu, ali sastanaka više nije bilo.
S premijerkom Anom Brnabić sastali smo se dva puta, na sopstveni zahtev. Na poslednjem sastanku razgovaralo se o digitalizaciji i nacionalnim bazama podataka, aktuelnom Izveštaju Saveta, i tom prilikom zamolili smo premijerku da naloži organima vlasti pod njenom ingerencijom da nam dostavljaju tražene podatke.
Treba napomenuti da Savet svake godine dostavlja plan rada Vladi na usvajanje, gde se predlažu teme za Izveštaje i Vladu pita ima li neku prioritetnu temu. Dosad su uvek sve teme bile usvajane i nije bilo predloženih tema od Vlade.

Ima li Savet dovoljno mogućnosti za rad?
Sa postojećim brojem članova i saradnika i raspoloživim budžetskim sredstvima Savet može da funkcioniše. Ali, moram da istaknem da već mnogo godina radimo u nepotpunom sastavu jer tokom protekle decenije Vlade nisu imenovale članove koje Savet predlaže. U međuvremenu su neki članovi Saveta preminuli, a drugi su nas napustili da bi nastavili borbu protiv korupcije u drugim institucijama i telima. Koliko znam, na članove Saveta niko nije vršio pritisak jer bi to svakako bilo kontraproduktivno.

NA LISTI INDEKSA PERCEPCIJE KORUPCIJE ZA 2018, KOJI OBJAVLJUJE TRANSPARENCY INTERNATIONAL, SRBIJA JE PALA SA 77. NA 87. MESTO

Ima li opstrukcija?
Osnovni problemi u izradi izveštaja svakako su problemi sa dostupnošću relevantnih podataka. Nekada dobijemo odgovor da podataka nema, da su nepotpuni ili nam se dostavljaju parcijalno tokom perioda koji prevazilazi trajanje interesa javnosti za predmet izveštaja. Događalo nam se i da nam funkcioneri jasno kažu da nam neće dostaviti podatke iako su zakonom obavezni da to učine. Posebno je problematično što se podaci ne dostavljaju ni posle intervencije Poverenika, a nekada ni posle izrečene kazne. Nemamo informacija da li je Država sprovela izrečene kazne. U svakom slučaju, kaznu, a pogotovo ponovljene rastuće kazne ustanova ne treba da plaća parama poreskih obveznika već odgovorno lice ličnim sredstvima. A odgovorno lice koje odbije da dostavi podatke koje je zakonom obavezno da dostavi treba da bude razrešeno.

Šta govore vaša istraživanja, raste li korupcija u Srbiji?
Uslov za uspešnu borbu protiv korupcije jeste vladavina prava. Političku volju za vladavinom prava treba da ispolje građani, a ne vlast, kako se pogrešno očekuje. Sama vladavina prava, ma kako je tumačili, neće rešiti problem korupcije, ali bez nje nema ni borbe protiv korupcije. Nijedna zemlja, ma koliko razvijena, nije iskorenila korupciju. Cilj borbe protiv korupcije je da se ona svede na najmanju moguću meru i da se drži pod kontrolom. Nažalost, ne postoje univerzalni i precizni kriterijumi za procenu uspešnosti borbe protiv korupcije. Uspešnost borbe protiv korupcije procenjujemo prema percepciji građana i delom prema tome kako institucije sistema reaguju na korupciju i kakav epilog imaju velike korupcionaške afere. Borba protiv korupcije mora da ima i preventivni karakter. Prema našim nalazima, borba protiv korupcije u Srbiji ne ostvaruje očekivane rezultate, intenzitet korupcije ne opada, a u nekim oblastima korupcija evoluira. Isto mišljenje ima i većina građana Srbije. Spektakularne akcije istovremenog hapšenja većeg broja potencijalnih počinilaca ne impresioniraju građane jer se nikada ne vidi krajnji rezultat. Sa druge strane, niko od “velikih” igrača nije osuđen.

Ima li nekih konkretnih podataka?
Na listi Indeksa percepcije korupcije (CPI), koji objavljuje Transparency International, za 2018. Srbija je pala za dva poena i ima 39 poena od 100 mogućih, što je pad za 10 mesta. To nas stavlja na 87. mesto od 180 zemalja, zajedno s Kinom. U prethodnom istraživanju Srbija je imala 41 poen i bila na 77. mestu. Ovo jasno ukazuje da je, u poređenju sa drugim zemljama, nivo korupcije u Srbiji i dalje visok i da ne pada. Ove godine imamo isti CPI kao 2012. Analiza i normiranje CPI za Srbiju za proteklu deceniju jasno ukazuje da nije bilo bitnijih promena i da intenzitet korupcije u Srbiji ne opada.

PREMA IZVEŠTAJU VORLD DŽASTIS PROJEKTA, VLADAVINA PRAVA U PROTEKLE ČETIRI GODINE NAJVIŠE JE NAZADOVALA U POLJSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I SRBIJI 

Gde je korupcija najveća?
Posezanje za koruptivnim radnjama uvek je individualni čin. Nisu delatnosti koruptivne već pojedinci koji se njima bave. Žigosati zanimanja čini nepravdu onima koji pošteno rade. Svakako korupcije ima najviše na mestima gde se donose relevantne odluke i gde se barata javnim novcem.

Koje biste nalaze u poslednje vreme izdvojili?
Naveo bih nekoliko poslednjih izveštaja Saveta. Na primer “Izveštaj o dodeli državne pomoći privrednim subjektima u Republici Srbiji”, gde se ukazuje na to da zakon o dodeli državne pomoći ne postoji, kao ni kontrolni mehanizmi za procenu svrsishodnosti državne pomoći. Zatim “Izveštaj o javnosti u radu Republičkog geodetskog zavoda”, gde se ukazuje da i pored ogromnih uloženih sredstava, Srbija ni dan-danas nema moderan, ažuran, pouzdan i potpuno javan katastar nepokretnosti. Treba pomenuti i “Izveštaj o privatizaciji i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini Republike Srbije”, gde, između ostalog, nije moguće ni saznati koliko Srbija ima poljoprivrednog zemljišta. Interesantan je i “Izveštaj o raspolaganju nepokretnostima grada Beograda”, gde se ukazuje da ne postoje precizni podaci o nepokretnostima grada Beograda, ali i na davanje velikih ovlašćenja pojedincima koji njima raspolažu.

Šta govore međunarodna poređenja?
Na nedavno održanom međunarodnom Simpozijumu o korupciji u Svetu u Hongkongu, u organizaciji Nezavisne komisije protiv korupcije (Independent Commission Against Corruption – ICAC) i Projekta svetska pravda (World Justice Project – WJP), opšti zaključak je bio da korupcija u svetu nije pobeđena. Ali i, što je još važnije, da je borba neizvesna zbog ogromnih sredstava koja su u igri i da samo stručna i efikasna međunarodna saradnja i koordinacija, uz inkluzivne programe, intenzivnu edukaciju i jake institucije i međunarodne asocijacije može doprineti uspehu. Posebno je istaknuta potreba za međunarodnom saradnjom i, u tom kontekstu, značaj razmene iskustava i podataka. Naglašeno je i da se optuženima za korupciju ne smeju davati utočišta.

BORBA PROTIV KORUPCIJE U SRBIJI NE OSTVARUJE OČEKIVANE REZULTATE, INTENZITET KORUPCIJE NE OPADA, A NEKIM OBLASTIMA KORUPCIJA EVOLUIRA. ISTO MIŠLJENJE IMA I VEĆINA GRAĐANA SRBIJE

Mislili smo na poređenje Srbije i sveta.
Pa nije baš povoljno za Srbiju. Recimo, Indeks vladavine prava (Rule of Law Index), koji pravi Vorld džastis projekat, pokazuje da je stanje zabrinjavajuće. U najnovijem izveštaju, objavljenom juna 2019, konstatovano je da je u više zemalja vladavina prava pre pogoršana nego poboljšana, što je trend koji traje već dve godine. Uočen je porast autoritarizma jer su “ograničenja moći vlasti” manja i u opadanju u 61 zemlji sveta. Izveštaj WJP citira da je “vladavina prava u protekle četiri godine najviše nazadovala u Poljskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji”. Najviše pogođene oblasti su “Kriminalno pravo”, “Otvorena vlast” i “Osnovna ljudska prava”, oblasti bitne za borbu protiv korupcije

Savet

Savet za borbu protiv korupcije osnovan je odlukom Vlade Republike Srbije 11. oktobra 2001. Srbija je iz devedesetih godina izašla devastirana. Izolacija, sankcije, oružani sukobi i autokratska vlast urušili su institucije sistema. Privreda je bila na kolenima, cvetala je siva ekonomija, nasilje i organizovani kriminal, a mnogim ljudima korupcija je bila način preživljavanja. Bilo je neophodno, iz više razloga, da Vlada oformi specifičnu instituciju koja treba da pomogne u borbi protiv korupcije jer institucije sistema nisu funkcionisale u punom kapacitetu. Vlada se suočila s kompleksnim odnosom organizovanog kriminala, vlasnika kapitala, kompromitovanih institucija, korumpiranih nosilaca javnih funkcija i započetom privatizacijom.
Savet svoju nezavisnost crpi iz činjenice da je budžetska stavka i da prema Poslovnicima o radu, koje su različite Vlade usvojile 2003. i 2013, članove Saveta predlaže sam Savet, a imenuje ih Vlada. Dolaskom Verice Barać na čelo Saveta 2003. i njenim bespoštednim i principijelnim javnim nastupima Savet se etablirao kao telo koje se istinski i beskompromisno bori protiv korupcije.

67 izveštaja

Osnovni modus operandi Saveta je pisanje dokumentovanih izveštaja (analiza) zasnovanih na zvanično dostupnim podacima o potencijalnoj sistemskoj korupciji. Često citirane “24 privatizacije” u suštini su prva 24 izveštaja Saveta i ne odnose se isključivo na proces privatizacije. Savet svoje izveštaje dostavlja Vladi i ukoliko za sedam do deset dana ne dobije odgovor ili članovi ne budu pozvani na razgovor, predstavlja ga javnosti. Dosad je Savet izradio 67 izveštaja.
Pored pisanja izveštaja, Savet učestvuje u okruglim stolovima, savetovanjima, prezentacijama, izradi nekih zakona i propisa, javnim raspravama… Savet ujedno razgovara sa građanima, prima dopise, sastaje se sa stranim diplomatama, predstavnicima EU, OECD-a i Saveta Evrope, međunarodnih organizacija, udruženja i drugo. To i dalje radimo. Savet je podnosio krivične prijave i Inicijative Ustavnom sudu. Protiv rukovodilaca Saveta nizale su se privatne krivične tužbe. Uprkos tome, Savet nastavlja da radi svoj posao.

Predizborna borba

U predizbornim periodima sve partije posle 2000. davale su visok prioritet borbi protiv korupcije. Sve vlade posle izbora bile su neuspešne u toj borbi, o čemu svedoče mnogi nerešeni slučajevi sistemske korupcije. Ni tzv. “24 slučaja privatizacija” nisu do kraja rešeni iako je na tome insistirala i EU. Teško je objasniti da istražne radnje o Sartidu i Večernjim novostima traju od 2003. do danas. Teško je prihvatiti, npr., da se akteri Savamale, Kopaonika, problema s nekvalitetnom izgradnjom deonica auto-puteva i dr. ne mogu identifikovati i procesuirati. Tužilaštvo je inertno, pa nisu ispitani ni slučajevi potencijalne korupcije koji su dobro dokumentovani u izveštajima medija i državnih organa. Nisu primenjene mnoge antikorupcijske odredbe postojećih, a mnoga nova zakonska rešenja ne garantuju uspešniju borbu protiv korupcije. Netransparentno donošenje odluka i ugovaranje, tajni ugovori i aneksi, česta upotreba “lex specialisa” i dr. bitno otežavaju borbu protiv korupcije.

Mijat Lakićević (foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 22. avgust 2019.

Sada je jasno da je 2025. i članstvo u EU praktično nedostižan cilj za Srbiju, osim ako se ne desi neko čudo. Za nastavak naših integracija, koje inače idu brzinom puža, treba sačekati ne samo novu Komisiju i njenu viziju proširenja nego i, mnogo važnije, najavljene reforme Unije i mesto proširenja u tom konceptu

Brisel, via Priština

Valjda u skladu sa godišnjim dobom, usijala se i politička klima. Čini se da bi iz te usijane visoke peći za neki mesec mogao da se izlije i neki rezultat. To je bio povod za ovaj kratak razgovor s Milanom Simurdićem, karijernim diplomatom koji je kao ambasador službovao u Hrvatskoj i Norveškoj.

Kako vidite Haradinajevu ostavku, poziv za Hag i raspisivanje izbora na Kosovu. Ima li to veze sa onim što mu je Makron rekao.
Politička dinamika na Kosovu diktirana je u presudnoj meri interesima tamošnjih aktera. Ti interesi su, kako vidimo, sve više različiti. To ne znači da se oni suštinski razlikuju u pitanju odnosa prema Srbiji i zahtevu za priznanje Beograda.
Haradinaj, očekivano, želi da ostane, tj. da produži svoju vlast na Kosovu, za šta mu je neophodno jačanje podrške. U tom smislu, priča o Hagu mogla bi da se posmatra kao “samoindukovana”, nalik na Šešeljev odlazak u Hag.
Međutim, ne bi trebalo u traženju razloga ići samo sa analogijom ili teorijama zavere. Treba videti prvo kako će se taj novi sud postaviti prema optuženima, šta će biti predmet optužnica. Ukoliko se boravak u Hagu oduži, Haradinaj bi mogao postati vrlo nezgodan svedok za Prištinu, ali i za Srbiju.
Francuzi zasigurno nisu zatečeni ovakvim razvojem situacije. Verujem da je ukalkulisan kao faktor rizika u dogovorima oko nastavka dijaloga.

Hoće li biti sastanka u septembru, šta on može doneti?.
Francuski predsednik je u Beogradu izjavio da ima još nekoliko meseci za pronalaženje rešenja. To bi moglo da signalizira da Pariz i Berlin imaju definisan dogovor oko sadržaja sporazuma i da neće dozvoliti, odnosno da će nastojati da spreče odlaganje saglasnosti, dolazilo ono iz Prištine ili iz Beograda.
Eventualni izbori na Kosovu mogu samo do određene mere uticati na termin u smislu manjih korekcija, ali na sam proces i sastanak vrlo teško.
Kupovina vremena kao bitan element taktike obe strane u ovom procesu je izgleda pri kraju i ne bi se trebalo čuditi ukoliko se ispostavi da su Francuzi i Nemci detaljno razgovarali, a moguće dobili i neku vrstu podrške od ostalih ključnih faktora o opcijama dogovora koji će u septembru ili nešto kasnije biti na pregovaračkom stolu.

Očekujete li sporazum o Kosovu do kraja godine?
Kako sada izgleda, više se žuri Parizu i Berlinu nego Beogradu i Prištini. Prvi imaju brojne poluge uticaja, a drugi politički refleks i nameru da u što većoj meri ostvare svoje interese, kako u pregovaračkom procesu tako i na unutrašnjem planu.
Do septembra, bez obzira na sezonu odmora, ima vremena za razne dodatne zaplete, a moguće i iskorake. Tek nakon nastavka dijaloga biće moguće odrediti mapu puta, uključujući vremenski okvir.

Da li je Vučić Merkelovu zamenio Makronom. Koliko je to pametno?
Merkelova jeste na odlasku, ali to ne bi trebalo preceniti. Njen pečat na odnose Beograda i Prištine ostaje. Nemački uticaj u Srbiji i regionu time neće izgubiti na značaju i snazi, a bila bi velika greška računati na potencijalne nesporazume Pariza i Berlina oko Srbije.
Nedavni boravak predsednika Makrona u Beogradu pokazao je da Francuska namerava da se aktivnije postavi u regionu. Isto tako, da podigne, odnosno obnovi ugled Pariza u srpskoj javnosti, da se vrati na Balkan.
Srbija, kada se radi o dve ključne evropske države, prosto ne može da stavi “sva jaja u jednu korpu”.

Kako vidite ulogu Trampa i Putina u rešavanju kosovskog problema?
Tramp je nepredvidiv, već je u kampanji za reizbor. Za njega je ključna ekonomija i pridobijanje konzervativnih glasača. Spoljna politika je u drugom planu i pre svega usmerena na Kinu, Rusiju, Iran, Severnu Koreju itd. Trampovo eventualno lično angažovanje teško je zamisliti, pogotovo ako se pogleda spisak kriznih situacija u svetu s kojima se suočava Vašington.
Utisak je da Putin ide obrnutim pravcem. Političkim i vojnim angažovanjem širom sveta nastoji da podigne ugled i uticaj Moskve, da dodatno pridobije sopstvenu javnost, ali i da utiče na skidanje sankcija koje negativno utiču na rusku privredu.
Za Moskvu je tema Kosova sredstvo profilisanja na evropskoj, pa i na svetskoj sceni. Takođe regionalno, na Balkanu, uz jačanje prisustva i uticaja u Srbiji. Ruska diplomatija ima zamašno, skoro jedinstveno, iskustvo u poslovima sa Beogradom i ne treba sumnjati da će to vešto koristiti.
Upravo zbog toga Rusija neće žuriti s podrškom okončanju spora Beograda i Prištine, pogotovo ako bi to značilo jačanje pritiska na Moskvu u pravcu rešavanja njenih problema sa Ukrajinom ili Gruzijom.

Šta Srbiju u pogledu evrointegracija i odnosa u regionu čeka iduće godine?
Sada je jasno da je 2025. i članstvo u EU praktično nedostižan cilj za Srbiju, osim ako se ne desi neko čudo. Za nastavak naših integracija, koje inače idu brzinom puža, treba sačekati ne samo novu Komisiju i njenu viziju proširenja nego i, mnogo važnije, najavljene reforme Unije i mesto proširenja u tom konceptu.
To, naravno, ne znači da treba menjati pravac kretanja. Integracija u Evropu je ne samo bezbednosno već i politički, a pogotovo ekonomski bez alternative. Do tada, to se može adekvatno vežbati na primerima sektorske integracije poput Energetske i Transportne zajednice, ali i intenziviranjem procesa pregovora.
Regionalni odnosi su bez pravih pomaka, pogotovo na onoj izazovnoj strani – prošlosti. Naredna godina ne obećava veliki napredak. Pravilo je da odnosi u regionu stagniraju u izbornim godinama, a naredna je to u nizu država, pa i kod nas.
Dodatno, dogodine Albanija predsedava OEBS-om (sa šefom diplomatije koji je sa Kosova),
Hrvatska će predsedavati EU prvih šest meseci 2020, a na čelo Saveta Evrope je postavljena bivša hrvatska šefica diplomatije. Ove države će nastojati da iskoriste svoje pozicije i za rešavanje otvorenih pitanja u njihovu korist. Bez obzira na to koliko će u tome biti uspešne, to će biti dodatni izazov za srpsku diplomatiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jul 2019.

U prvom kvartalu od svih 16 zemalja zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije

Intervju: Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Na otvaranju aerodroma “Morava” kod Kraljeva predsednik Vučić je rekao da je “cenio Arsića, jer je mislio da je pristojan čovek”, ali to nije bio razlog za ovaj intervju. Razlog su slabi privredni rezultati u prvoj polovini godine.

Kako biste ocenili prvu polovinu 2019. Rast od 2,5 odsto znatno je niži od očekivanog. Ko je najviše zakazao?
Privreda Srbije je prošle godine ostvarila relativno visok rast od 4,3 odsto, ali je on dobrim delom bio rezultat jednokratnog oporavka poljoprivrede tokom prošle godine. Ako isključimo taj vrlo visok rast poljoprivrede i još neke druge jednokratne faktore, trend rasta prošle godine iznosio je 3,3 odsto. Taj trend rasta predstavlja osnov za prognozu onoga što je moglo da se očekuje u ovoj godini. Znači, rast od oko 3,5 odsto u 2019. pre nekoliko meseci predstavljao je realnu procenu. Međutim, u prvom kvartalu ostvaren je znatno slabiji rast, i to može da se pripiše dejstvu nekoliko vanrednih faktora. Najpre, to su slabi rezultati u elektroprivredi, u proizvodnji uglja i struje. Drugo, uvođenje kosovskih carina krajem prošle godine takođe je u određenoj meri – mada nije lako proceniti koliko – uticalo na usporavanje privredne aktivnosti. Pored toga, pad proizvodnje Fijata bio je veći nego što je očekivano. Posmatrano po delatnostima, najviše je zakazala industrijska proizvodnja, koja je u prvom kvartalu imala pad od 1,9 odsto, a u prvih pet meseci pad od 1,3 odsto. Industrijska proizvodnja je u prošloj godini imala rast od svega 1,3 odsto, tako da je nakon pojave niza nepovoljnih okolnosti lako skliznula u minus.

Šta se može očekivati do kraja godine?
Mi iz Kvartalnog monitora očekujemo da će u narednim kvartalima doći do ubrzanja rasta, pre svega zato što će neki od ovih jednokratnih faktora nestati. EPS je konsolidovao proizvodnju, NIS, čija je proizvodnja pala zbog remonta, to će nadoknaditi do kraja godine, što se tiče kosovskih carina, prilično je neizvesno koliko će trajati, izgleda da su sad rigoroznije nego što su bile u prvih pet meseci, tako da ako sve to uzmemo u obzir i ako poljoprivreda bude nešto slabija nego prošle godine, mogao bi da se očekuje rast od oko tri odsto u toku ove godine.
 
Šta to znači u poređenju sa okruženjem i zemljama centralne i istočne Evrope?
U prvom kvartalu od svih 16 zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije. Čak i da je Srbija ostvarila rast od 3,5 odsto, to bilo ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope, koji je iznosio 4,3 odsto. Kako sada stvari stoje, prosek zemalja CIE za 2019. mogao bi da bude oko četiri odsto.

Šta se može očekivati u narednim godinama, s obzirom na Vučićevu najavu rasta od pet, šest odsto?
Svake godine se najavljuje nešto spektakularno. Plate od 500 evra najavljivane su već tri godine, najviše stope rasta u Evropi takođe se stalno najavljuju. Da bismo imali rast od oko pet odsto u proseku u periodu od pet ili 10 godina, potrebno je, prvo, da se očuva makroekonomska stabilnost koju smo postigli tokom prethodnih godina. Kamatne stope su niske, imamo relativno stabilnu i nisku inflaciju, fiskalni bilans je približno u ravnoteži, ali je potrebno da i ekonomska politika bude više okrenuta rastu. To znači da se u većoj meri državni rashodi usmeravaju na javne investicije, kao i da se višak u državnoj kasi iskoristi za dodatno smanjenje fiskalnog opterećenja rada. Mislim da za privredu Srbije nije dobar preterano jak dinar, koji direktno utiče na povećanje spoljnotrgovinskog bilansa. Jak dinar nije u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje, odnosno s njenom produktivnošću. Prema tome, za ubrzanje rasta potrebne su određene promene u fiskalnoj i monetarnoj politici. Međutim, najvažniji napredak Srbija treba da ostvari u institucionalnoj sferi. Po kvalitetu institucija Srbija se nalazi među nekoliko najslabije plasiranih zemalja u Evropi. Obično delimo poslednja mesta sa Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Albanijom. Negde smo na drugom, negde na trećem ili četvrtom mestu otpozadi, i tu u stvari nema napretka, čak se u nekim segmentima stanje poslednjih godina pogoršava. Čini se da Vlada i ne priznaje da je stanje u ovoj oblasti loše već često optužuje one koji rade procene i merenja ili koji samo govore o rezultatima merenja da su pristrasni, zlonamerni i slično.

U vezi s tim, šta se može očekivati od nacionalnog investicionog plana koji je Vučić najavio?
Srbija ima neizgrađenu, zapuštenu i nekvalitetnu i nacionalnu i komunalnu infrastrukturu. Dakle, nije sporno da su potrebna velika ulaganja u narednih 5-10 godina da bi izgradili auto-puteve, rekonstruisali regionalne i lokalne puteve, modernizovali pruge, osposobili Dunav i Savu za rečni saobraćaj. Takođe, trebalo bi izgraditi irigacione sisteme za navodnjavanje i zaštitu od poplava, potrebna su velika ulaganja u komunalnu infrastrukturu. Osim standardnih usluga, kao što su vodosnabdevanje i kanalizacija, potrebna su velika ulaganja u unapređenje životne sredine – u opremu za prečišćavanje otpadnih voda, za preradu smeća i slično. U komunalnu infrastrukturu je vrlo malo ulagano tokom prethodnih decenija, pa su prema proceni Fiskalnog saveta u narednoj deceniji potrebne investicije od nekoliko milijardi evra.

Kolike su trenutno javne investicije, a kolike bi trebalo da budu?
U prošloj godini javne investicije iznosile su oko 1,5 milijardi evra. Ako bi se realizovalo ono što je najavljeno, javne investicije bi dostigle dve milijarde evra godišnje, što znači da bi se povećale za 500 miliona evra godišnje. Ili, govoreći u relativnim brojevima, trebalo bi da se sadašnjih četiri odsto BDP-a povećaju na pet odsto. Međutim, da bi se to dogodilo, potrebna je efikasnija, bolje organizovana država. Mi smo i ranije imali ambiciozne planove, recimo planirano je da se Koridor deset završi do 2016, a biće završen do kraja 2019. Moramo da unapredimo procedure koje se odnose na izbor investicija. Naime, da bi javne investicije dale odgovarajući doprinos rastu privrede i društvenom napretku, potrebno je, prvo, da se biraju projekti koji će biti opravdani sa stanovišta društva. Pitanje je, recimo, treba li praviti skijalište na Avali ili graditi kanalizaciju u podavalskim selima. Treba li graditi nacionalni stadion ako i Partizan i Zvezda najavljuju modernizaciju svojih? Mnogi u Evropi grade stadione, ali stadione na kojima se svake nedelje igraju utakmice i koji su gotovo uvek puni. A nama i ovi postojeći zvrje prazni.

To sugeriše neracionalnost javnih investicija.
Čak i ako je realizacija neke investicije opravdana sa društvenog stanovništva, da bi ona pozitivno uticala na društveno blagostanje, neophodno je da se realizuje efikasno, što znači da se realizuju po najnižim troškovima, u najkraćim rokovima, a da pri tome kvalitet bude solidan. Ako to nije slučaj, tada se kroz investicije neproduktivno rasipaju sredstava poreskih obveznika, što je po pravilu praćeno korupcijom. Neefikasna realizacija javnih investicija kod nas je skoro redovna pojava, što se manifestuje kroz kašnjenje u realizaciji projekata, visoke troškove i nizak kvalitet radova. Uzroci neefikasnosti su u lošim projektima, izboru izvođača bez tendera, fingiranim tenderima, lošem nadzoru.

Na prvi pogled paradoksalno, kod nas su jedino strane investicije na zadovoljavajućem nivou.
I bilo bi dobro da ih zadržimo na sadašnjem nivou, tj. na pet-šest odsto bruto domaćeg proizvoda. To je visok nivo stranih direktnih investicija. Srbija je po tome jedna od najuspešnijih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Međutim, u dužem periodu tako visok nivo stranih investicija nije održiv zato što dovodi do sve većeg odliva dohodaka po osnovu stranog kapitala, kroz dividende i slično. Naše ukupne obaveze prema inostranstvu po osnovu kapitala i kredita iznose blizu 90% BDP-a. Obaveze po osnovu stranog kapitala i kredita nisu identične – kredit mora da se vrati s kamatom, ali i kapital koji je ovde uložen pre ili kasnije počeće da povlači dividende iz Srbije. Zato bi bilo dobro da prokušamo da smanjimo podsticaje za strane investicije u obliku subvencija, da napravimo bolji privredni ambijent, bolju infrastrukturu, da smanjimo poreske stope, a ako su u pitanju podsticaji, da se oni fokusiraju pre svega na velike i na visokotehnološke investicije. Jedna od investicija kojoj bi trebalo dati stimulanse bio bi Folksvagen, da je odlučio da odabere Srbiju.

Domaće privatne investicije najviše zaostaju za potrebnim. Zašto?
One su oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu najmanje 15, u apsolutnim iznosima trebalo bi da budu preko dve milijarde evra godišnje veće nego što su sada. Uzrok niskim ulaganjima domaćih privrednika nije nedostatak novca. Preduzeća sama raspolažu solidnim sredstvima, a sa druge strane, mogu da se zaduže pod povoljnim uslovima jer su kamatne stope niske. Poreske stope su takođe niske u Srbiji. Porezi na kapital u Srbiji međi nižima su i u ovom delu Evrope i u celoj Evropi. To znači da se prepreke nalaze u nekim drugim segmentima. Ja mislim da su prepreke pre svega u lošem privrednom ambijentu, pravnoj nesigurnosti, neravnopravnosti učesnika na tržištu, raznim birokratskim barijerama za domaća preduzeća. Jedan od razloga što su strane investicije visoke upravo je u tome što stranci imaju posebne pogodnosti koje nisu dostupne domaćim preduzećima. Dakle, potrebno je stvoriti dobar ambijent za sva preduzeća u Srbiji, a ne samo za strane investitore i za privilegovane domaće. Ovakav ambijent kakav je sada u Srbiji ne može da generiše rast BDP-a od pet odsto. Potrebno je da se aktiviraju potencijali desetina hiljada malih i srednjih preduzeća, preduzetnika, da zbog dobrih uslova oni investiraju, a da o tome nema vesti na televiziji, da se ne slika ni predsednik ni premijer. Pored toga, neki veliki kapitalisti počeli su sve više da ulažu u inostranstvo. A nema visokog privrednog rasta bez visokih domaćih investicija. To je presudno.

Nedavno ste rekli da je kod nas potrošnja još uvek prevelika. Kako to objasniti ljudima koji su vrlo nezadovoljni standardom?
Potrošnja je mala u odnosu na naše potrebe i želje, mala je i u odnosu na ono što drugi narodi troše u srednjoj Evropi, pogotovo zapadnoj, ali je velika u odnosu na proizvodnju koji stvaramo. Da bi društvo napredovalo, ono mora da ima dobru proporciju između dela dohotka koji troši i dela koji investira. Ako gledamo kratkoročno, onda ćemo što veći procenat toga da potrošimo, ali u tom slučaju potrošnja neće rasti u budućnosti. Ako želimo da potrošnja raste iz godine u godinu po relativno visokim stopama, onda značajan deo dohotka moramo da izdvojimo za investicije. Zemlje u centralnoj Evropi danas izdvajaju oko 22-23 odsto svog BDP-a za investicije, i to uglavnom iz sopstvenih sredstava, a Srbija svega 18-19 odsto, od čega trećinu iz stranih izvora.

MILOJKO ARSIĆ: KRITIKE NEOLIBERALIZMA U SRBIJI ČESTO SE KORISTE ZA OSPORAVANJE DEMOKRATIJE I TRŽIŠNE EKONOMIJE

Da je potrošnja u Srbiji velika u odnosu na našu proizvodnju, vidi se po tome što učešće privatne potrošnje u BDP-u iznosi 70 odsto, dok je u drugim zemljama centralne i istočne Evrope 60 odsto. A u Kini je samo 40 odsto. Druga strana te “medalje” je da su domaće investicije male, a to znači da ne stvaramo temelje za brz rast potrošnje u budućnosti.
Još jedan pokazatelj koji to potkrepljuje – naša potrošnja iznosi 48 odsto proseka Evropske unije, a proizvodnja je 40 odsto proseka EU. Na ovo je važno ukazati zato što još uvek ima ideja da rast BDP-a treba podsticati povećanjem potrošnje građana i države. Potrošnja treba da raste, ali tako da prati BDP, a ne da prednjači. Kad bi bilo moguće povećavati BDP povećanjem potrošnje, sve zemlje u svetu bile bi razvijene. Put do rasta je teži, on vodi kroz odricanje, a odricanje se sastoji u tome da deo dohotka uštedimo i investiramo ga u kapital.
 
Ovo što vi govorite veliki broj ljudi, inače vrlo prisutan u medijima, odmah kvalifikuje kao “stezanje kaiša” i odbacuje kao neoliberalizam. Vidite li vi liberalizam u ekonomskom sistemu Srbije?
Ni po čemu naš sistem ne može da se okarakteriše kao preterano liberalan. Učešće javne potrošnje u BDP-u ili procenat zaposlenih u državnim preduzećima veći su nego u zemljama našeg nivoa razvijenosti, što nikako nije liberalna politika. Mi smo restrukturiranje preduzeća toliko odlagali, da ono traje nekih petnaestak godina i još nije završeno. U jednom liberalnom sistemu to bi se završilo za dve-tri godine. Mi imamo velike subvencije, dok su cene nekih proizvoda ispod dugoročnih troškova (struja), što je suprotno liberalnim idejama. Imamo za naš nivo razvijenosti umerene poreske stope, nisu vrlo niske, što bi bila neka karakteristika liberalnog modela, itd. Sve u svemu, u Srbiji nema više liberalizma nego u zemljama centralne i istočne Evrope, što znači da uzroke naših problema treba tražiti u nečem drugom.

U CELOM RAZDOBLJU OD 2008. DO 2012. CVETKOVIĆEVA VLADA JE, UPRKOS BROJNIM SLABOSTIMA, OSTVARILA PRIVREDNI PAD OD 0,2 ODSTO GODIŠNJE, DOK JE U ZEMLJAMA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE PROSEČNI GODIŠNJI PAD BIO 0,4 ODSTO. SADAŠNJA VLAST JE OD 2012. DO 2018. OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI PRIVREDNI RAST OD 2,1 ODSTO, A DRUGE ZEMLJE CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE 3,1 ODSTO

O čemu je onda reč?
Ono što neki ljudi u Srbiji brkaju s liberalizmom jeste izrazito neefikasna država, nedosledna primena zakona, korupcija i privilegovano bogaćenje. Protivnici kapitalizma neosnovano pripisuju dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-ih godina privatizaciji i liberalizaciji. Pod formom kritike neoliberalizma često se osporavaju neke opšte norme racionalnog ponašanja, poput poštovanja ugovora, tj. vraćanja kredita, niskog budžetskog deficita, usklađivanja potrošnje s proizvodnjom i dr. Deo javnosti liberalizam poistovećuje sa imperijalističkom politikom nekih zapadnih zemalja, ali imperijalizam nipošto nije ekskluzivna odlika liberalizma, on je prisutan u skoro svim državama, bez obzira na politički sistem. Štaviše, kritike neoliberalizma u Srbiji često se koriste za osporavanje demokratije i tržišne ekonomije kako bi se kao alternativa ponudio autokratski sistem i različiti oblici državne privrede – korporativni kapitalizam, ekstremni kejnzijanizam, neki oblik socijalizma.

Da li je danas veći problem politički ili ekonomski sistem?
Mislim da je ključni problem u političkom sistemu i u nepovoljnom međunarodnom položaju naše zemlje. Privredni sistem i ekonomska politika kreiraju se u političkim procesima, pa njihove karakteristike zavise od političkog sistema. Neravnopravnost koja postoji u političkom sistemu preslikava se i na privredni sistem. Kao što su stranke izrazito neravnopravne u političkim procesima, tako su i preduzeća neravnopravna. Partijska država koja je formirana u političkim procesima vrlo je neefikasna i praćena je visokom korupcijom. Dodatni problem za privredu dolazi od nepovoljnog međunarodnog položaja Srbije, ali to je nešto sa čime su se suočavale sve vlade tokom poslednjih nekoliko decenija. Nepovoljan međunarodni položaj obuhvata pitanje Kosova i Metohije, probleme sa susednim zemljama, spore EU integracije i komplikovan geopolitički položaj. Stoga su promene u političkom sistemu i poboljšanje međunarodnog položaja Srbije uslov za dugoročni napredak njene privrede.

Nedavno vas je predsednik Vučić, posle vaše kritike njegovog NIP-a, “prozvao” rekavši da su u vreme Mirka Cvetkovića, čiji ste savetnik bili, ekonomski rezultati bili mnogo gori nego što su sada.
Jesu, to je tačno, ali to je slučaj i sa celom Evropom i svetom. Vlada Mirka Cvetkovića je radila u vreme svetske ekonomske krize, ona je formirana praktično na početku te krize i izgubila je izbore pre njenog okončanja. Ako gledamo kakve rezultate je postizala ta vlada od 2008. do 2012, oni su bili relativno bolji nego što sadašnja vlada postiže od 2012. do 2018.

Možete li to da potkrepite?
Recimo, u 2009, koja se navodi kao simbol neuspeha Cvetkovićeve vlade, zabeležen je pad BDP-a od 2,7 odsto. Međutim, prosečan pad u Evropi tada je bio 4,8 odsto, a u zemljama centralne i istočne Evrope 7-8 odsto. U 2009. od 37 zemalja za koje Eurostat objavljuje podatke o rastu BDP-a, samo devet je imalo veći rast od Srbije. Tada su i zapadnoevropske zemlje imale pad po pet odsto, a baltičke po 14-15 odsto. U celom razdoblju od 2008. do 2012. ta vlada je, uprkos brojnim slabostima, ostvarila privredni pad od 0,2 odsto godišnje, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope prosečni godišnji pad bio 0,4 odsto.
Od 2012. do 2018. imamo znatno povoljnije okolnosti u svetu u odnosu na period krize – kamatne stope su na istorijskom minimumu, ponuda jeftinog kapitala je velika, evropske privrede snažno rastu, a time i tražnja za našim proizvodima. U takvim uslovima sadašnja vlast je od 2012. do 2018. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od 2,1 odsto, a druge zemlje centralne i istočne Evrope 3,1 odsto. Znači, druge zemlje centralne i istočne Evrope su u poslednjih šest-sedam godina u odnosu na krizni period ubrzale rast za 3,5 procentnih poena, dok je Srbija ubrzala rast za samo 2,3 procentna.
Metodološki je neispravno da se rezultati u normalnim vremenima, nakon 2012, porede sa rezultatima u doba krize. Uvek se rezultati jedne države moraju upoređivati sa onim što su druge države ostvarile u istim periodima i sličnim međunarodnim i prirodnim okolnostima. Niko u Srbiji nije rekao da je Vučić najgori premijer u Evropi zato što je 2014. imao najveći pad BDP-a Evropi jer su te godine bile velike poplave. To nisu rekli ni njegovi politički protivnici ni ekonomisti, dok on optužuje Cvetkovićevu Vladu za pad u 2009, kada je svetska kriza bila na vrhuncu

Precenjen dinar

Rekli ste da je dinar precenjen, šta tu treba da se uradi?
Greška je napravljena ranije, 2017. i 2018, kada je bilo moguće da se spreči jačanje, a nije, kao što sada imamo veliki priliv kapitala, a dinar je konstantan, ne jača. Kina je tokom devedesetih godina prošlog veka imala najveći priliv kapitala u svetu, a njena valuta je slabila, država je otkupljivala devize i nije dozvolila da valuta ojača već je namerno slabila valutu da bi pojačala cenovnu konkurentnost. To su radile i druge dalekoistočne zemlje, pa su čak nekoliko decenija svesno imale potcenjenu valutu. Zato su prvo Japan, a posle Koreja, Kina i druge zemlje optuživane da potcenjuju svoju valutu i da po tom osnovu ostvaruju suficit u trgovini sa zapadnim zemljama.

To bi trebalo da uradi Srbija?
Ne mora da ima potcenjenu valutu, ali bar da bude blizu ravnotežnog nivoa. To je otprilike vrednost koja eliminiše deficit u tekućem platnom bilansu. Srbija je, međutim, prošle godine u tekućem bilansu plaćanja imala manjak od preko pet odsto BDP-a, a ove godine će verovatno biti još veći. To je znatno veći deficit nego u zemljama centralne i istočne Evrope. Veći deficit imaju samo male zemlje u našem okruženju koje imaju veliki procenat stanovništva u inostranstvu, Bosna, Albanija, Crna Gora. Ne mislim, naravno, da bi sad trebalo da dođe do naglog i velikog slabljenja dinara – zato što imamo veliki stepen evroizacije – ali jedna oprezna politika u tom smeru bila bi dobro došla. Mi smo, međutim, u periodu kada je naša privreda slabije napredovala vodili politiku jačanja dinara. Dinar je za poslednje tri i po godine realno ojačao 7,5 odsto, dok je naša produktivnost rasla slično kao u Nemačkoj, a sporije nego u zemljama centralne Evrope.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 11. jul 2019.

O tome da li će parlamentarni izbori biti u redovnom ili vanrednom roku, kao i da li postoje uslovi da se oni održe u fer i demokratskoj atmosferi, za Novi magazin govori Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima

Intervju Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA

Predsednik Srbije (neki ne propuštaju da dodaju: nelegitimni) Aleksandar Vučić je u ponedeljak na Glavnom odboru svoje stranke (što nije u duhu Ustava) blagoizvoleo izjaviti da će skupštinski izbori biti u martu ili aprilu iduće godine. Prema nekim glasovima iz opozicije pak izbori bi mogli biti već ove jeseni. Kad god da budu, međutim, nije izvesno da će (sva) opozicija na njima učestvovati. To će zavisiti od toga da li će vlast popustiti, odreći se mehanizama kojima čvrsto kontroliše i medije i birače (o ucenama da ne govorimo), i omogućiti da ti izbori budu koliko-toliko fer i pošteni. Sagovornik Novog magazina tim povodom bio je Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima.

Šta mislite da li će izbori biti u redovnom roku ili će do njih ipak doći do kraja godine. Od čega to zavisi?
Mi smo u neprekidnoj izbornoj kampanji i večitom osećaju vanrednosti političkog stanja. Imali smo, na primer, redovne predsedničke izbore 2017, ali je zapravo sve u vezi s njima bilo vanredno. U tom smislu ključno je hoće li se dolazeći parlamentarni izbori, redovni ili vanredni, održati u fer i demokratskoj atmosferi. Pitanje je da li ćemo imati dovoljno vremena i političke odgovornosti da otvorimo dijalog između relevantnih političkih aktera, institucija, civilnog društva i medija o konkretnim predlozima za promenu izbornih uslova.
CRTA kontinuirano radi na preporukama za unapređenje izbornih uslova, ali da bi one bile primenjene, neophodno je da javni interes prevlada partijski oportunizam.

A kako, s obzirom na to, ocenjujete sadašnju političku situaciju. Tu pre svega imamo u vidu nasilje koje raste i tenzije koje se pojačavaju. Koliko je to opasno po društvo uopšte, a pogotovo za izražavanje volje građana?
Nasilje koje se ne sankcioniše krajnje je opasno. Ono dalje gura Srbiju u stanje preddemokratskog društva. Institucije su prečesto slabe da se odupru pritiscima. Zakoni se primenjuju selektivno, a usvajaju naprečac. Među ljudima nije izgrađena svest o posledicama slabljenja demokratije, pa samim tim i postoji velika inertnost u odnosu na kršenja ljudskih prava i sloboda. U javnom prostoru nema dijaloga niti oko jednog jedinog problema. Svako ko se usudi da drugačije misli postaje označen kao protivnik i izdajnik, naročito u malim sredinama. Znanje i profesija ustupaju mesto slepoj i ucenjenoj lojalnosti. U takvim okolnostima daleko smo od demokratskih standarda. Izostaje javno suočavanje argumenata u cilju nalaženja najboljih rešenja. Pobeđuju oni koji su najglasniji. Takvo stanje stvari nije od juče i proizvod je negativnih procesa koji dugo traju, ali u datom trenutku najveću odgovornost za nedemokratsku klimu u Srbiji snose oni koji imaju najveću moć.

Očekujete li da će tenzije do izbora rasti ili padati, i zašto?
Ukoliko se vlast ne otvori za dijalog, tenzije će neminovno rasti. U uzavreloj atmosferi u kojoj se generiše strah kao osnovno osećanje, mnogo lakše se manipuliše biračima i skreće pažnja sa činjenice da niko ne nudi rešenja za visoku korupciju, životni standard, radna prava, odlazak mladih ljudi itd. Tenzije su deo političkog folklora koji zamenjuje dijalog o suštinskim pitanjima. Prvi znak spremnosti na dijalog ogledao bi se u tome da predstavnici vlasti postanu dostupni za malobrojne nezavisne medije i kritički intonirana pitanja.

Hoće li vlast popustiti i izaći u susret zahtevima opozicije, i kojim. Šta bi tu bio neki minimum?
Poslednjih nedelja dobijamo signale od predstavnika vlasti da postoji spremnost da se radi na nekim segmentima izbornih uslova. To je pomak u pozitivnom pravcu. Važno je da dogovor predstavnika vlasti, opozicije, stručne domaće i međunarodne javnosti bude pretočen u zakonske i podzakonske akte. CRTA je nedavno ponudila platformu za promenu izbornih uslova. Među tim uslovima postoje sporije ostvarive stvari, poput suzbijanja potkupljivanja i pritisaka na birače, i one koje je lakše sprovesti, poput revizije biračkog spiska. Spremni smo da pomognemo u sređivanju biračkog spiska kroz monitoring aktivnosti koje će sprovoditi nadležni organi. Važno je da se krene makar i od lakših stvari kako bi klupko počelo da se otpetljava. Nesporan je značaj rešavanja problema biračkog spiska, ali moramo da znamo da birački spisak nije najveći problem u vezi sa izbornim procesom.

Verujete li sad zbilja da će birački spiskovi biti koliko-toliko sređeni do izbora?
Verujem da birački spisak u maloj meri utiče na ishod izbornih rezultata u Srbiji, ali i te kako je bitan kao izvor nepoverenja građana u izbore. Upravo zbog toga trebalo bi pod hitno sprovesti javni proces revizije biračkog spiska, predvođen nadležnim ministarstvom. Nakon prvog koraka – dijagnoze, moći ćemo do govorimo o terapiji.

Da li je opozicija suviše izdeljena i treba li očekivati još neko ukrupnjavanje uoči izbora?
Jedna od pretpostavki za funkcionalnu parlamentarnu demokratiju jesu i snažne demokratske partije na vlasti i u opoziciji. Što je jača opozicija, to će bolja vlast biti. Otuda mislim da je neophodno da se opozicione partije presaberu i odlučnije založe za sistemska rešenja problema građana. Procesi ujedinjenja i povezivanja aktera u političkoj borbi načelno su pozitivni pomaci. Dugoročno gledajući, bitno je da ukrupnjavanja ne budu motivisana isključivo izbornom matematikom i partijskim kalkulacijama nego da se odvijaju na principijelnim osnovama i kredibilnim programskim konsenzusima.

Sprema li se opozicija adekvatno za izbore. Stiče se utisak da, zapravo, radi malo, naročito u unutrašnjosti, na upoznavanju sa biračima i da, ako bi im Vučić dao sve što traže, opet ne bi ostvarili neki naročiti uspeh?
Mislim da politički život nikako ne smemo da svedemo na pitanje hoće li neki pojedinac, konkretno Aleksandar Vučić ili bilo ko drugi, nekome dati sve ili ništa. Za početak, opozicija se suočava s nemogućnošću pristupa mainstream medijima i to je svakako objektivan problem. Naravno, opozicija ima i čitav niz subjektivnih slabosti i za početak bih joj savetovao da pažljivije sluša građane jer oni, čini mi se, često pokazuju viši nivo političke zrelosti od svojih predstavnika.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jun 2019.

Nacionalistička ideologija je temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji i regionu

Intervju Milivoj Bešlin, istoričar

Ovaj razgovor sa istoričarom Milivojem Bešlinom vođen je neposredno pošto je svedočio u procesu za rehabilitaciju Nikoli Kalabiću – jer se državni tužilac žalio na prvostepenu, rehabilitujuću presudu – i svega nekoliko dana nakon što je grupi srpskih istoričara zabranjeno učešće na tribini u Banjaluci. Povoda je, dakle, bilo i više nego što je potrebno.

Bili ste svedok u procesu za rehabilitaciju Kalabića. Kako vidite ulogu istoričara u tim procesima.
Svedočim pred Višim sudom u Valjevu. Tužiteljka se žalila na rešenje o rehabilitaciji. Sudija je korektan i profesionalan. Iako me satima ispituje, često i na okolnosti koje nisu relevantne ili se meni tako čini, trudi se da pokaže širinu. Advokat predlagača Kalabićeve rehabilitacije u jednom trenutku me pita mislim li zaista da su svedoci 1945. pred Državnom komisijom mogli da se sećaju šta se dogodilo dve ili tri godine ranije. Čudim se pitanju i podsećam da Specijalni sud i tužilaštvo za ratne zločine i danas postoje u Beogradu i sude optuženima za zločine počinjene tokom ratova koji su se desili pre četvrt veka. Uostalom, odgovaram mu kontrapitanjem, misli li da bi majka kojoj su pred očima zaklali dete mogla da zaboravi. Naglašeno se trudim da tokom svedočenja ne budem advokat bilo koje strane u jugoslovenskim ratovima tokom Drugog svetskog rata. Branim struku i metod. Trudim se da sudu ponudim jedno razumevanje istorije i prava koje će ih uveriti u štetnost postupka koji je na svom kraju imao obeskrivljavanje komandanta kolaboracionističke formacije koja je počinila nezapamćene zločine nad seljačkim stanovništvom okupirane Srbije. Ipak, jedan princip sam prekršio. Istoričari ne treba da budu svedoci na sudu, osim kao građani (očevici). Istorijsku istinu ne bi trebalo da utvrđuje sud već kritička istoriografija. Jedino “svedočenje” koje rado prihvatam ovih dana bila je priča za Peščanik o srpsko-albanskim odnosima tokom 20. veka.

Šta su rehabilitacije donele srpskom društvu?
Posle skupštine Srbije, koja je donosila sramne revizionističke zakone, pa Vlade Srbije, koja je svojevremeno osnivala “specijalne komisije” za “otkopavanje istorije” i, najzad, sudstva – sve grane vlasti dale su ogroman doprinos revizionističkim politikama istorije. Stotine odluka o rehabilitacijama, uglavnom kvislinga iz Drugog svetskog rata, to je korpus pseudoistorije koji je napisalo srpsko pravosuđe. Istoričari su i tu bili tek prateći vokali, uglavnom bacajući struku i lični i profesionalni integritet pod noge. Nažalost, akteri revizionističkih politika uglavnom su bili i jedini glasovi koje je sud dozvolio da se čuju. Tako je i Nikola Kalabić rehabilitovan. Komandant četničke Gorske garde, strah i trepet seljačkog stanovništva okupirane Srbije, poznat po klanjima, silovanjima i pljački. Nakon akcija pustošenja sela i terora nad civilima, umeo je da svome komandantu Draži Mihailoviću pošalje depešu koja bi se završavala rečenicom – “sve sam poklao”.

Da li je istorija u Srbiji učiteljica života ili sluškinja?
Dvadeseti vek se pokazao kao najpogodnija platforma za konstrukciju poželjne slike prošlosti. I dok je istorija podešavana, romantizovana, prilagođavana novom ideološkom hegemonom narativu, stvarnost – politička, društvena, ekonomska, kulturna – samo je potvrđivala besmislenost iluzije da je falsifikovanje i politička upotreba prošlosti održiv proces. Kod nas, kao i drugde u istočnoj i srednjoj Evropi država je bila katalizator istorijskog revizionizma – izvrtanja, falsifikovanja, prećutkivanja i ideološkog prevrednovanja prošlosti. Istoriografija je pristala ili makar njeni delovi, da igra ulogu sluškinje političkih elita.
Prošlost legitimiše. Nacionalistička ideologija – temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji, regionu i većem delu Evrope – posebno prisan odnos ima prema istoriji. Velikan istoriografije Erik Hobsbom pisao je da nacionalizam zahteva suviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tačno. Prevedeno na srpski, kako je govorio tokom krvavog rata za jugoslovensko nasleđe otrovni nacionalistički pisac i propagator – između istine i Srbije, biram Srbiju. Mnogi istoričari odavno su prigrlili navedeni obrazac.

Gde je srpska istorija u evropskim okvirima?
Koliko je srpska istoriografija ispala iz globalnih naučnih tokova, svedoči i reakcija na posetu jednog od najcenjenijih svetskih istoričara današnjice – Maksa Berholca. Stupidarija ultradesničarskih istoričara kojom su osporavali briljantnu monografiju Holma Zundhausena, (“Istorija Srbije od 19. do 21. veka”) argumentom da “stranac” ne može da razume “našu” istoriju, izgleda se iznova pojavila u mnogo težim društvenim okolnostima ponovne izolacije i provincijalizacije. “Nasilje kao generativna sila” Maksa Berholca jeste obrazac kako se piše istorija. Knjiga daje odgovor na pitanje zbog čega se na Balkanu, a Srbija u tome prednjači, nasilje samo opisuje da bi se na površinskom nivou ubirali populistički poeni, a ne postoji minimum napora da se ono dubinski objasni. Najzad, koliko bi domicilnih istoričara bilo u stanju da shvati Berholcov koncept identiteta kao socijalnih konstrukata, kada svojim studentima pričaju o večnom i nepromenljivom, zauvek datom identitetu, kao nekoj vrsti genetskog koda.

Kakvo je stanje sa istorijom u regionu?
Proteklog meseca proveo sam mnogo vremena u Zagrebu učestvujući na manifestaciji Clio fest i u Sarajevu na History festu. Teško je opisati sve panele, konferencije, debate, promocije knjige, izložbe i druge prateće programe tokom nekoliko dana, koliko su trajale obe manifestacije. Tako jedno društvo živi, na taj način se istoriografija čupa iz kandži ideoloških i političkih zloupotreba. Ne čudi me što se ništa slično nije pojavilo u Beogradu i Srbiji. Tamo gde se negira pluralni i kritički karakter istorijske nauke ne može doći do manifestacije koja služi navedenim ciljevima. Monolitnoj i autoritarnoj nacionalističkoj ideologiji potrebna je jednodimenzionalna istoriografija.

Prema nekim informacijama, grupi istoričara zabranjena je tribina u Banjaluci?
“Srbija na steroidima” je manji bosanskohercegovački entitet. Zbog toga nam je u Banjaluci faktički zabranjeno održavanje naučnih debata u okviru History festa. Ipak, za razliku od anonimnih kukavica koje su nas dočekale nepotpisanim, ogavnim pamfletom-napadom, mi smo pod svojim imenima došli u Banjaluku i održali predviđeni program, makar i u potkrovlju hotela u kojem smo bili smešteni. Anonimne kukavice i fašistoidni propagatori, čuvari nakaznog poretka na kojem je nastao kontroverzni entitet ‒ nisu nas uplašili, a nisu ni pobedili. Istorija se ne može zaustaviti, ne može se trajno falsifikovati, ne vredi je tako uporno negirati. Svaki takav pokušaj besmislen je i privremen. Neznalice i revizionisti to nauče na teži način.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Kulen Vakuf kao paradigma

Intervju Maks Bergholc

Posle više od 10 godina istraživanja, 2016. je Max Bergholz, danas profesor istorije na Univerzitetu Concordia u Montrealu, objavio knjigu “Nasilje kao generativna sila – Identitet, nacionalizam i sjećanje u jednoj balkanskog zajednici”. Knjiga je dobila niz priznanja: Joseph Rothschild Instituta Harriman Univerziteta Columbia; Herbert Baxter Adams Američkog istorijskog društva, kao i nagradu Laura Shannon Univerziteta Notr Dam. Prošle godine objavljen je prevod knjige (Buybook, Sarajevo/Zagreb), a tokom maja ove godine održano je osam promocija i tribina u Sarajevu, Zagrebu, Bihaću, Banjaluci i Beogradu. 

Napisali ste jednu veliku i važnu knjigu o malom gradu u Bosni. Kako ste došli do te teme?
Na neki način to je bila velika slučajnost. Nameravao sam da napišem doktorsku disertaciju o sećanjima na Drugi svetski rat na prostorima bivše Jugoslavije i obilazio sam, negde od 2004, arhive po Zagrebu i Beogradu. U septembru 2006. došao sam u Sarajevo, tražio sam još jedan lokalni slučaj gde bih mogao analizirati neki sukob na lokalnoj razini oko sjećanja na žrtve iz Drugog svetskog rata. Arhivisti BiH nisu bili baš raspoloženi da mi izađu u susret, ali sam ja bio uporan i dolazio svakog dana da pitam da li su nešto našli. Posle nekoliko sedmica najzad su me pustili da uđem u depo arhiva koji se nalazio u podrumu i žena koja me je tamo odvela rekla mi je da imam 15 minuta jer ona posle mora da ide sa drugaricama na kafu. Okretao sam se oko sebe i ugledao plavi fascikl koji je bio ispisan rukom. Tu su bili izveštaji napisani tokom osamdesetih godina prošlog stoleća, sa terena iz cijele Bosne i Hercegovine, o situaciji u vezi sa stratištima. Prelistavajući, naišao sam na nekoliko pasusa koji su govorili o pokolju muslimanskog življa od, kako je bilo napisano, ustanika, koji su uglavnom bili njihove komšije. Tada sam prvi put čuo za jedan gradić na granici između Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji se zove Kulen Vakuf, mali grad na obalama Une.
I počeli ste da istražujete taj slučaj?
I ne samo to. Taj događaj je praktično potpuno preokrenuo moju prvobitnu zamisao. Odmah sam seo u autobus i putovao devet sati do Bihaća, gde sam uzeo taksi za Kulen Vakuf, pošto nije bilo autobuske linije. Kada sam izašao iz automobila išao sam prema mostu, u susret mi je dolazio jedan stariji čovek koji je odmah video da sam stranac i pitao me je: “Otkud vi ovde?” Ja sam odgovorio da sam čuo da se nešto strašno dogodilo ovde 41. i pitao ga zna li nešto o tome. On mi je rekao: “Dođite sa mnom, upoznajte jednog koji je preživeo.”
 
Šta ste otkrili?
Mnogo stvari. Hteo sam da utvrdim kako dolazi do jednog tako strašnog i masovnog zločina u jednoj maloj sredini, zločina koji nisu izvršili neki stranci koji dođu iz velikog sveta nego ljudi koji su do juče živeli zajedno. Otkrio sam, najpre, da je tom zločinu nad muslimanima prethodio zločin nad pravoslavnim stanovništvom. Naime, nakon aprila 1941. i formiranja Nezavisne Države Hrvatske, na tom području su nastale ustaške formacije. Međutim, niko od njih nije bio član ustaškog pokreta prije 41, taj pokret nije ni postojao tamo. To su uglavnom bili ljudi sa margine, raznih zanimanja, seljaci, trgovci, radnici, ali koji nisu bili ni najugledniji ni najpametniji u tom kraju. Ali oni su vidjeli neočekivane i velike mogućnosti da preko noći postanu gospodari svega. I to su iskoristili. Na početku nije bilo ubijanja, tokom maja i juna. Ali su te ustaše gotovo svakodnevno odlazile u srpska sela i pljačkale ih. Muškarci su pobegli u šumu, a pošto je među njima bilo pripadnika vojske, bili su i naoružani. Oni su se zvali ustanici, nisu dakle bili ni partizani ni četnici. Onda su se izgleda lokalne ustaše uplašile da bi mogli biti napadnuti, pa su rešili da napadnu prvi i napravili su pokolj u nekoliko srpskih sela. Onda su se ustanici organizovali i krenuli da napadnu Kulen Vakuf. Međutim, naišli su na kolonu ljudi koji su bežali iz grada, uglavnom starci, žene i dece, i onda su na krajnje bestijalan način svoj bes iskalili na tim nedužnim ljudima. Bilo je među ustanicima i onih koji su pokušavali da spreče zločin, da obuzdaju svoje sunarodnike, od kojih je najpoznatije ime potonjeg generala Đoke Jovanića, ali nisu uspeli mnogo da postignu. Pošto je kasnije dobar deo ustanika prišao partizanima, posle Drugog svetskog rata tim žrtvama nije mogao da bude podignut spomenik jer bi to značilo priznanje tog velikog zločina o kojem se samo krišom pričalo.

Pokušavali ste da objasnite kako je došlo do tih strašnih zločina?
Da, ja sam na neki način pretpostavljao da je u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti među tim narodima bilo nekih sukoba ili bar međusobne mržnje, koja je buknula 41. godine. I išao sam unazad, sve dublje u prošlost. Pokušavao sam da utvrdim da li je bilo nekih velikih sukoba ili mržnje između stanovništva tog kraja, za vreme prve Jugoslavije, pa u u vreme Prvog svetskog rata i pre njega, išao sam do 19. veka. Ono što sam vidio kroz izvore išlo je potpuno protiv mojih pretpostavki. Ustanovio sam, prvo, da na tom području nije bila neka duga tradicija ratovanja, nasilja, čak ni nacionalističkih tenzija ili mržnje. Uglavnom osim, recimo, dva slučaja krajem devetnaestog stoljeća tokom seljačke bune od 75. do 78. i tokom prvih godina nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nije bilo nasilja. Uglavnom su muslimani, pravoslavci i katolici živeli u miru. A ipak je došlo do nasilja, i to ekstremnog nasilja tokom 41. godine.

MAKS BERGHOLC: ZLOČIN IMA I IME I PREZIME

I šta ste ustanovili?
Saznao sam, recimo, da je vrlo mali broj ljudi bio potreban da se počne to nasilje na etničkoj osnovi. Tih ustaša nije bio veliki broj, 100-110 ukupno. To je manje od jedan odsto stanovništva koje su bili u muslimani i katolici na tom području. I drugo, njih nije vodila nikakva velika ideologija, nisu ni te pljačke započele u ime neke ideje, velike hrvatske ili slično. Razlozi su bili mnogo prizemniji.

Znači li to da treba da dođe do drugačijeg razumevanja prošlosti?
Smatram da je apsolutno neodgovoran stav tumačenja istorije kao nekog usuda, kao nečeg što je neizbežno i što se ponavlja, što sam često sretao u Srbiji, ali čega ima i na drugim stranama. Naše ponašanje, svaki čin ima svoj uzrok i meni je bilo bitno da sve objasnim, naravno, na osnovu izvora kojima sam raspolagao, ne na mističan nego na racionalan način. To je bio jedan od najvećih ciljeva ove knjige – da pružim racionalno, logično objašnjenje za takve zločine, a ne samo da opisujem događaje. To je i razlog što sam tu priču uporedio s nekim drugim slučajevima širom svijeta. Da vidimo da nasilje nije nešto što je specifično samo za ove prostore. I ne samo to nego da je ono kroz istoriju izuzetak. To nije konstantno stanje. Ima mnogo više godina mira i suživota nego nasilja. To znači da nasilje nije normalno stanje, ono je izuzetak, i to se mora objasniti.

Sa čim ste poredili Kulen Vakuf?
Sa Ruandom 94. Ima mnogo više ozbiljnijih istraživanja tog slučaja nego za Bosnu i ona pokazuju da veliki broj uglavnom muškaraca, ali i žena, koji su učestvovali u genocidu nisu pre toga mrzeli svoje komšije koji su bili etnički Tutsi. Oni su u tome učestvovali uglavnom radi pljačke, dakle neke koristi, kao i često zbog nekih faktora koji su bili važni u tom trenutku, a ne zbog dugotrajnih istorijskih faktora. Dotad je mnogo njih živelo u miru, kao što je bio slučaj ovde. Ima mnogo antropologa koji se bave nasiljem i Indiji tokom šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina na lokalnoj razini. Ako čitamo njihove radove, vidimo da u nekim situacijama gde na prvi pogled izgleda da je to etnički sukob, kad malo bolje pogledamo, recimo na nivou kvarta, sela. Na taj način ono što se desilo na ovom području u svim ratovima ne izgleda kao nešto misteriozno.

Kad smo već kod poređenja, može li se napraviti neka paralela između 41. i 92?
Prije svega želio bih reći da se ja ne slažem s konstatacijom da je 92. samo repriza 41. jer je to, navodno, sve jedan rat. Zato što je između tih ratova nekoliko decenija mira. Dakle, to su dva događaja. Uzroci za svaki rat, za svaku manifestaciju nasilja su drugačiji, a svaki se mora objasniti u svom kontekstu. Međutim, meni se čini, iako nisam istraživao ratove devedesetih, da ima nekih sličnosti. Recimo, važnost pljačke. Jesu li članovi paravojnih formacija bili velike pristalice apstraktne nacionalističke političke ideologije ili su, isto kao na području Kulen Vakufa 41, videli sjajnu mogućnost da uzmu šta god žele i da se preko noći obogate. Najveći broj nije ratovao zato što je želeo stvoriti neku novu državu ili bilo šta drugo nego da iskoristi neočekivane mogućnosti radi ličnog bogaćenja. Važnost ideologija ostaje na nivou najvažnijih političara, i tada i u ovom ratu. Ali kad gledamo one koji su počinili zločine, situacija je mnogo složenija.

Šta bi iz takvog objašnjenja sledilo kao neka poruka za budućnost?
Mislim da je možda najvažnija stvar pitanje odgovornosti za zločine. Zločini se ni tada ni u ovom ratu nisu desili zbog istorije kao neke apstraktne sile. Kad pokušavamo rekonstruisati nasilje na mikronivou, šta vidimo. Ne vidimo nešto apstraktno, vidimo konkretno ponašanje, konkretne odluke, ličnosti, ljudski čin. To je glavna stvar. Otud mislim da je važna poruka da se istorija ne ponavlja, istorija se ne dešava zbog apstraktnih faktora nego zbog ljudskog ponašanja. I drugo, važno je kako mi kao istoričari, kao društvo, kao političari “pričamo”, tj. objašnjavamo povijest. Želimo li da otkrijemo i ispričamo kako se nešto zaista desilo ili hoćemo da prikažemo događaje kao nešto mistično i fatalističko.

Hoćete da kažete da političari zloupotrebljavaju istoriju zarad svojih ciljeva?
Kako da ne. To je njihov interes, da opisuju istoriju kao da je trenutno stanje, recimo, etnička podeljenost, nešto permanentno, što je uvek bilo i što će biti. Kao sudbina. I ne samo to, ima suviše slučajeva među istoričarima i među političarima, čak i među običnim ljudima, da pristupaju istorijskim događajima selektivno. Recimo, Kulen Vakuf 41. ne može biti ispričan samo kao priča, recimo, o stradanja pravoslavaca, stradanju katolika ili stradanju muslimana ili spasavanju komšija. Sve to može da čini samo elemente jedne celovite priče. Ali danas je ta priča uglavnom podeljena na četiri ili pet odvojenih priča. Nije samo pitanje kako se može objasniti povijest nego kako se ona može pričati, to je veoma bitno. Mora postojati hrabrost da svoj posao ne radimo na tako selektivan način.

Mislite na istoričare?
Mislim na njih, to jest na nas, ja sam jedan od njih. Miljenko Jergović je napisao osvrt o mojoj knjizi i na kraju je napisao nešto ovako: nevjerojatno kako je ova knjiga neprihvatljiva nacionalistima i bivšim komunistima zato što pruža jednu priču umjesto četiri ili šest. I još je rekao da je on prvi put pročitao takvu verziju prošlosti o Drugom svjetskom ratu na ovim prostorima. Kad pričamo samo jednu stranu priče, to je politička odluka. Ja mislim da je to neodgovorno, mada mogu da razumem ljude, i svaki istoričar živi u nekom kontekstu. U ovom kontekstu nije tako lako opisati istoriju van tog okvira. Nema podrške za to. Ako želiš napisati ovakvu verziju povijesti, svi su protiv tebe. Možda ja imam malo više slobode jer ne radim u nekoj instituciji ovde. Mi kao istoričari moramo biti dovoljno hrabri i pokušati napisati istoriju na taj način. Ne moramo da se slažemo u svemu, ali mora da postoji neka saglasnost među nama da nećemo ispričati samo muslimansku priču, ili samo srpsku priču, ili samo hrvatsku priču. Svi su bili u sukobu – to je jedna celovita priča, to se mora objasniti na taj način, a ne selektivno. Ovo drugo je politika.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 30. maj 2019.