Kulen Vakuf kao paradigma
Intervju Maks Bergholc
Posle više od 10
godina istraživanja, 2016. je Max Bergholz, danas profesor istorije na Univerzitetu Concordia u
Montrealu, objavio knjigu “Nasilje kao generativna sila – Identitet, nacionalizam i
sjećanje u jednoj balkanskog zajednici”. Knjiga je dobila niz priznanja: Joseph Rothschild Instituta Harriman
Univerziteta Columbia; Herbert Baxter Adams Američkog istorijskog društva, kao
i nagradu Laura Shannon Univerziteta Notr Dam. Prošle godine objavljen je prevod
knjige (Buybook, Sarajevo/Zagreb), a tokom maja ove godine održano je osam
promocija i tribina u Sarajevu, Zagrebu, Bihaću, Banjaluci i Beogradu.
Napisali ste jednu veliku i važnu knjigu o malom gradu
u Bosni. Kako ste došli do te teme?
Na neki način
to je bila velika slučajnost. Nameravao sam da napišem doktorsku disertaciju o
sećanjima na Drugi svetski rat na prostorima bivše Jugoslavije i obilazio sam,
negde od 2004, arhive po Zagrebu i Beogradu. U septembru 2006. došao sam u
Sarajevo, tražio sam još jedan lokalni slučaj gde bih mogao analizirati neki
sukob na lokalnoj razini oko sjećanja na žrtve iz Drugog svetskog rata.
Arhivisti BiH nisu bili baš raspoloženi da mi izađu u susret, ali sam ja bio
uporan i dolazio svakog dana da pitam da li su nešto našli. Posle nekoliko
sedmica najzad su me pustili da uđem u depo arhiva koji se nalazio u podrumu i
žena koja me je tamo odvela rekla mi je da imam 15 minuta jer ona posle mora da
ide sa drugaricama na kafu. Okretao sam se oko sebe i ugledao plavi fascikl
koji je bio ispisan rukom. Tu su bili izveštaji napisani tokom osamdesetih
godina prošlog stoleća, sa terena iz cijele Bosne i Hercegovine, o situaciji u
vezi sa stratištima. Prelistavajući, naišao sam na nekoliko pasusa koji su
govorili o pokolju muslimanskog življa od, kako je bilo napisano, ustanika,
koji su uglavnom bili njihove komšije. Tada sam prvi put čuo za jedan gradić na
granici između Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji se zove Kulen Vakuf, mali
grad na obalama Une.
I počeli ste da istražujete taj slučaj?
I ne samo to. Taj događaj je praktično potpuno preokrenuo moju prvobitnu
zamisao. Odmah sam seo u autobus i putovao devet sati do Bihaća, gde sam uzeo
taksi za Kulen Vakuf, pošto nije bilo autobuske linije. Kada sam izašao iz
automobila išao sam prema mostu, u susret mi je dolazio jedan stariji čovek
koji je odmah video da sam stranac i pitao me je: “Otkud vi ovde?” Ja sam
odgovorio da sam čuo da se nešto strašno dogodilo ovde 41. i pitao ga zna li
nešto o tome. On mi je rekao: “Dođite sa mnom, upoznajte jednog koji je
preživeo.”
Šta ste otkrili?
Mnogo stvari. Hteo sam da utvrdim kako dolazi do jednog tako strašnog i
masovnog zločina u jednoj maloj sredini, zločina koji nisu izvršili neki stranci
koji dođu iz velikog sveta nego ljudi koji su do juče živeli zajedno. Otkrio
sam, najpre, da je tom zločinu nad muslimanima prethodio zločin nad
pravoslavnim stanovništvom. Naime, nakon aprila 1941. i formiranja Nezavisne
Države Hrvatske, na tom području su nastale ustaške formacije. Međutim, niko od
njih nije bio član ustaškog pokreta prije 41, taj pokret nije ni postojao tamo.
To su uglavnom bili ljudi sa margine, raznih zanimanja, seljaci, trgovci,
radnici, ali koji nisu bili ni najugledniji ni najpametniji u tom kraju. Ali
oni su vidjeli neočekivane i velike mogućnosti da preko noći postanu gospodari
svega. I to su iskoristili. Na početku nije bilo ubijanja, tokom maja i juna. Ali
su te ustaše gotovo svakodnevno odlazile u srpska sela i pljačkale ih. Muškarci
su pobegli u šumu, a pošto je među njima bilo pripadnika vojske, bili su i
naoružani. Oni su se zvali ustanici, nisu dakle bili ni partizani ni četnici.
Onda su se izgleda lokalne ustaše uplašile da bi mogli biti napadnuti, pa su
rešili da napadnu prvi i napravili su pokolj u nekoliko srpskih sela. Onda su
se ustanici organizovali i krenuli da napadnu Kulen Vakuf. Međutim, naišli su
na kolonu ljudi koji su bežali iz grada, uglavnom starci, žene i dece, i onda
su na krajnje bestijalan način svoj bes iskalili na tim nedužnim ljudima. Bilo
je među ustanicima i onih koji su pokušavali da spreče zločin, da obuzdaju
svoje sunarodnike, od kojih je najpoznatije ime potonjeg generala Đoke
Jovanića, ali nisu uspeli mnogo da postignu. Pošto je kasnije dobar deo
ustanika prišao partizanima, posle Drugog svetskog rata tim žrtvama nije mogao
da bude podignut spomenik jer bi to značilo priznanje tog velikog zločina o kojem
se samo krišom pričalo.
Pokušavali ste da objasnite kako je došlo
do tih strašnih zločina?
Da, ja sam na neki način pretpostavljao da je u nekoj bližoj ili daljoj
prošlosti među tim narodima bilo nekih sukoba ili bar međusobne mržnje, koja je
buknula 41. godine. I išao sam unazad, sve dublje u prošlost. Pokušavao sam da
utvrdim da li je bilo nekih velikih sukoba ili mržnje između stanovništva tog
kraja, za vreme prve Jugoslavije, pa u u vreme Prvog svetskog rata i pre njega,
išao sam do 19. veka. Ono što sam vidio kroz izvore išlo je potpuno protiv
mojih pretpostavki. Ustanovio sam, prvo, da na tom području nije bila neka duga
tradicija ratovanja, nasilja, čak ni nacionalističkih tenzija ili mržnje.
Uglavnom osim, recimo, dva slučaja krajem devetnaestog stoljeća tokom seljačke
bune od 75. do 78. i tokom prvih godina nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata
i Slovenaca, nije bilo nasilja. Uglavnom su muslimani, pravoslavci i katolici
živeli u miru. A ipak je došlo do nasilja, i to ekstremnog nasilja tokom 41.
godine.
MAKS BERGHOLC: ZLOČIN IMA I IME I PREZIME
I šta ste ustanovili?
Saznao sam,
recimo, da je vrlo mali broj ljudi bio potreban da se počne to nasilje na
etničkoj osnovi. Tih ustaša nije bio veliki broj, 100-110 ukupno. To je manje
od jedan odsto stanovništva koje su bili u muslimani i katolici na tom
području. I drugo, njih nije vodila nikakva velika ideologija, nisu ni te
pljačke započele u ime neke ideje, velike hrvatske ili slično. Razlozi su bili
mnogo prizemniji.
Znači li to da treba da dođe do drugačijeg
razumevanja prošlosti?
Smatram da je apsolutno neodgovoran stav tumačenja istorije kao nekog
usuda, kao nečeg što je neizbežno i što se ponavlja, što sam često sretao u
Srbiji, ali čega ima i na drugim stranama. Naše ponašanje, svaki čin ima svoj
uzrok i meni je bilo bitno da sve objasnim, naravno, na osnovu izvora kojima
sam raspolagao, ne na mističan nego na racionalan način. To je bio jedan od
najvećih ciljeva ove knjige – da pružim racionalno, logično objašnjenje za
takve zločine, a ne samo da opisujem događaje. To je i razlog što sam tu priču
uporedio s nekim drugim slučajevima širom svijeta. Da vidimo da nasilje nije
nešto što je specifično samo za ove prostore. I ne samo to nego da je ono kroz
istoriju izuzetak. To nije konstantno stanje. Ima mnogo više godina mira i
suživota nego nasilja. To znači da nasilje nije normalno stanje, ono je
izuzetak, i to se mora objasniti.
Sa čim ste poredili Kulen Vakuf?
Sa Ruandom 94. Ima mnogo više ozbiljnijih istraživanja tog slučaja nego za
Bosnu i ona pokazuju da veliki broj uglavnom muškaraca, ali i žena, koji su
učestvovali u genocidu nisu pre toga mrzeli svoje komšije koji su bili etnički
Tutsi. Oni su u tome učestvovali uglavnom radi pljačke, dakle neke koristi, kao
i često zbog nekih faktora koji su bili važni u tom trenutku, a ne zbog
dugotrajnih istorijskih faktora. Dotad je mnogo njih živelo u miru, kao što je
bio slučaj ovde. Ima mnogo antropologa koji se bave nasiljem i Indiji tokom
šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina na lokalnoj razini. Ako čitamo
njihove radove, vidimo da u nekim situacijama gde na prvi pogled izgleda da je
to etnički sukob, kad malo bolje pogledamo, recimo na nivou kvarta, sela. Na
taj način ono što se desilo na ovom području u svim ratovima ne izgleda kao
nešto misteriozno.
Kad smo već kod poređenja, može li se
napraviti neka paralela između 41. i 92?
Prije svega želio bih reći da se ja ne slažem s konstatacijom da je 92.
samo repriza 41. jer je to, navodno, sve jedan rat. Zato što je između tih
ratova nekoliko decenija mira. Dakle, to su dva događaja. Uzroci za svaki rat,
za svaku manifestaciju nasilja su drugačiji, a svaki se mora objasniti u svom
kontekstu. Međutim, meni se čini, iako nisam istraživao ratove devedesetih, da
ima nekih sličnosti. Recimo, važnost pljačke. Jesu li članovi paravojnih
formacija bili velike pristalice apstraktne nacionalističke političke
ideologije ili su, isto kao na području Kulen Vakufa 41, videli sjajnu
mogućnost da uzmu šta god žele i da se preko noći obogate. Najveći broj nije
ratovao zato što je želeo stvoriti neku novu državu ili bilo šta drugo nego da
iskoristi neočekivane mogućnosti radi ličnog bogaćenja. Važnost ideologija ostaje
na nivou najvažnijih političara, i tada i u ovom ratu. Ali kad gledamo one koji
su počinili zločine, situacija je mnogo složenija.
Šta bi iz takvog objašnjenja sledilo kao
neka poruka za budućnost?
Mislim da je možda najvažnija stvar pitanje odgovornosti za zločine.
Zločini se ni tada ni u ovom ratu nisu desili zbog istorije kao neke apstraktne
sile. Kad pokušavamo rekonstruisati nasilje na mikronivou, šta vidimo. Ne
vidimo nešto apstraktno, vidimo konkretno ponašanje, konkretne odluke, ličnosti,
ljudski čin. To je glavna stvar. Otud mislim da je važna poruka da se istorija
ne ponavlja, istorija se ne dešava zbog apstraktnih faktora nego zbog ljudskog
ponašanja. I drugo, važno je kako mi kao istoričari, kao društvo, kao
političari “pričamo”, tj. objašnjavamo povijest. Želimo li da otkrijemo i
ispričamo kako se nešto zaista desilo ili hoćemo da prikažemo događaje kao
nešto mistično i fatalističko.
Hoćete da kažete da političari zloupotrebljavaju
istoriju zarad svojih ciljeva?
Kako da ne. To je njihov interes, da opisuju istoriju kao da je trenutno
stanje, recimo, etnička podeljenost, nešto permanentno, što je uvek bilo i što
će biti. Kao sudbina. I ne samo to, ima suviše slučajeva među istoričarima i
među političarima, čak i među običnim ljudima, da pristupaju istorijskim
događajima selektivno. Recimo, Kulen Vakuf 41. ne može biti ispričan samo kao
priča, recimo, o stradanja pravoslavaca, stradanju katolika ili stradanju muslimana
ili spasavanju komšija. Sve to može da čini samo elemente jedne celovite priče.
Ali danas je ta priča uglavnom podeljena na četiri ili pet odvojenih priča. Nije
samo pitanje kako se može objasniti povijest nego kako se ona može pričati, to
je veoma bitno. Mora postojati hrabrost da svoj posao ne radimo na tako
selektivan način.
Mislite na istoričare?
Mislim na njih, to jest na nas, ja sam jedan od njih. Miljenko Jergović je
napisao osvrt o mojoj knjizi i na kraju je napisao nešto ovako: nevjerojatno
kako je ova knjiga neprihvatljiva nacionalistima i bivšim komunistima zato što pruža
jednu priču umjesto četiri ili šest. I još je rekao da je on prvi put pročitao
takvu verziju prošlosti o Drugom svjetskom ratu na ovim prostorima. Kad pričamo
samo jednu stranu priče, to je politička odluka. Ja mislim da je to
neodgovorno, mada mogu da razumem ljude, i svaki istoričar živi u nekom
kontekstu. U ovom kontekstu nije tako lako opisati istoriju van tog okvira.
Nema podrške za to. Ako želiš napisati ovakvu verziju povijesti, svi su protiv
tebe. Možda ja imam malo više slobode jer ne radim u nekoj instituciji ovde. Mi
kao istoričari moramo biti dovoljno hrabri i pokušati napisati istoriju na taj
način. Ne moramo da se slažemo u svemu, ali mora da postoji neka saglasnost
među nama da nećemo ispričati samo muslimansku priču, ili samo srpsku priču, ili
samo hrvatsku priču. Svi su bili u sukobu – to je jedna celovita priča, to se
mora objasniti na taj način, a ne selektivno. Ovo drugo je politika.
Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 30. maj 2019.