U vreme “najžešće” privatizacije i liberalizacije, od 2001. do 2005, BDP Srbije rastao je po godišnjoj stopi od oko šest odsto, skočivši sa 14 milijardi evra 2001. na 21 milijardu evra 2005. godine. U isto vreme plate su udvostručene: sa oko 100 evra 2001. na 210 evra 2005. godine. Kako su jenjavali liberalizacija i privatizacija, tako su padale i stope rasta proizvodnje i plata

Tu ujdurmu smislila je Vlada Srbije. Kinezi su tu samo iskorišćeni kao paravan; u pozadini je namera da se opet smanje prava radnika. Tako neki sindikalni lideri objašnjavaju ovaj skandal sa bolovanjima u smederevskoj Železari.

Dobro, o premijerkinom ministarskom sastavu može se reći mnogo toga lošeg, ali ga ipak ne treba precenjivati. Dakle, ako ovu teoriju zavere odbacimo kao previše fantastičnu, onda se nameće pitanje kakva je to muka naterala upravu kompanije Hestil da se obrati Vladi? Drugim rečima, da li je ona izmislila problem sa bolovanjima ili problem stvarno postoji? Možda je, recimo, uporedila bolovanja u Srbiji i u svojim drugim fabrikama, pa zaključila da su Smederevci mnogo nežnijeg zdravlja?

Prema rečima Željka Veselinovića, predsednika Udruženih sindikata Srbije “Sloga”, “simuliranja razloga za bolovanje ima svuda, ne samo u Srbiji već širom sveta. Međutim, govoriti o nekakvom masovnom odlasku na bolovanje u Hestilu, a da za to ne postoje razlozi, potpuno je besmisleno i zlonamerno”.

Šta je za Veselinovića “masovno” nije poznato, ali je poznato da je kompanija nadoknadu za bolovanje do mesec dana (koja se isplaćuje na teret poslodavca) povećala sa zakonskih 65 na 75 odsto, pokušavajući tako da odsustvo s posla zbog bolesti smanji sa 10 na 2,5 odsto. Ali – džabe. Bolovanja nisu smanjena. Ovaj podatak sindikati nisu komentarisali.

Kada je čitava stvar došla do Vlade, oglasila se i premijerka rekavši da “postoje fabrike u kojima u vreme setve radi svega 30 odsto ljudi, dok su ostali na bolovanju”. U kampanju se uključio i Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, koji je naveo primer firme Magna Seating iz Odžaka, koju takođe “muče učestala bolovanja radnika, obično u vreme poljoprivrednih radova, kada odsustvuje i po 10 odsto zaposlenih.”

U poslednje vreme se sve više govori o “dostojanstvu rada”, mada bi bilo bolje govoriti o dostojanstvu radnika – to stvarno nešto znači. Ali, pre svega onih radnika koji ostaju na poslu dok njihove kolege koriste, kako se to govorilo u samoupravnom socijalizmu, bolovanje iz prošle godine. Dakle, ovde se uopšte ne radi o Vladi nego “o odbrani i zaštiti”, s jedne strane (hoću i ja da verujem), većine dobrih i vrednih radnika, a sa druge privrednika kojima ni zdravstveni ni pravosudni sistem ne pružaju podršku u upravljanju proizvodnim procesom.

U tom pogledu naročito je razorna velika komocija koja vlada u javnom sektoru. Stara izreka, još jedan odsjaj bolje prošlosti, “radio ne radio – svira ti radio”, tu i dalje sija punim sjajem. Tako da valja razumeti i železarce. Kada vide svoje prijatelje u opštini, komunalnom, policiji, školi… s pravom pomisle: “A što sam ja gori?”

Otprilike u isto vreme kada se odigravala ova afera oko bolovanja, na skupu posvećenom “kvalitetu zaposlenosti i tržišta rada u Srbiji” jedan drugi radnički prvak Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, rekao je “da smo se umesto poboljšanja standarda građana, kakvo je najavljivano da će uslediti kada je počeo proces privatizacije u Srbiji, suočili s velikim procentom nezaposlenosti i razočaranjem među radnicima”. Nešto slično svojevremeno je izjavljivao tadašnji premijer Aleksandar Vučić, pa ne bi bilo fer da u ovom slučaju čitaoci budu uskraćeni za nekoliko podataka koji će demantovati sindikalnog lidera.

Da preskočimo devedesete koje su počele proleterskim uzvicima “uhapsite Vlasija”, a završile se prepolovljenim bruto domaćim proizvodom i platama svedenim na šestinu onih od pre jedne decenije – sa blizu 600 dolara 1989. na 90 dolara 2001. godine. U vreme “najžešće” privatizacije i liberalizacije, od 2001. do 2005, BDP Srbije rastao je po godišnjoj stopi od oko šest odsto, skočivši sa 14 milijardi evra 2001. na 21 milijardu evra 2005. godine. U isto vreme plate su udvostručene: sa oko 100 evra 2001. na 210 evra 2005. godine. Kako su jenjavali liberalizacija i privatizacija, tako su padale i stope rasta proizvodnje i plata.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 13. oktobar 2017.