Jedan hit zagrebačkog Prljavog kazališta od pre tri-četiri decenije poručivao je: “Sve je lako kad si mlad”. Kako danas stvari izgledaju, ništa nije lako kad si mlad

 

Sveta prosveta

 

Kuda vodi obrazovanje u Srbiji? To je bio naziv okruglog stola koji su u četvrtak 15. novembra organizovali MONS, platforma za monitoring socijalne situacije u Srbiji, i Novi magazin. To jest, kako je pola u šali, ali pola u zbilji rečeno na početku skupa, da li obrazovanje u Srbiji vodi – iz Srbije? Jer, prema najnovijim istraživanjima, trećina studenata želi da posle diplome napusti domovinu.

U stvari, situacija sa obrazovanjem je pomalo kontradiktorna. S jedne strane, žalimo se da nam obrazovanje ne valja, a sa druge da obrazovani sve više napuštaju zemlju jer ovde ne mogu da nađu posao. U vezi i sa jednim i sa drugim postavlja se i treće pitanje – dostupnost obrazovanja. Da li je, naime, obrazovni sistem u Srbiji ustrojen (a moglo bi se reći i – “uštrojen”) tako da veliki broj mladih iz nižih slojeva ne može da dođe do kvalitetnog obrazovanja, što ih em čini suvišnim na tržištu rada, em ih drži prikovanim za dno socijalne lestvice. Što sve, u konačnici, ima vrlo negativne efekte po ekonomski razvoj i životni standard najvećeg dela stanovništva. Ta pitanja, međutim, reklo bi se od vitalnog značaja za budućnost nacije, potpuno su skrajnuta i od svih obrazovnih tema u javnosti govori se samo o platama nastavnika i o lažnim diplomama i doktoratima. Zato su se MONS i EM odlučili da pokrenu dijalog o obrazovanju, a ulogu inicijatora dobili su Danilo Vuković, vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i urednik MONS-a, zatim Lara Lebedinski, naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka i saradnik Frena, te Vitomir Jovanović iz Centra za obrazovne politike.

 

UČITELJICE UZDANICE: Kvalitet obrazovanja, kakav god da je, čuvaju učiteljice. Takav se makar zaključak može izvući iz izlaganja poslednjeg pomenutog “paneliste”. “Teško je neposredno govoriti o kvalitetu obrazovanja u Srbiji, između ostalog i zato što se u principu oslanjamo na rezultate međunarodnih testiranja učeničkih postignuća”, istakao je na početku Vitomir Jovanović. “Ako gledamo samo rezultate Piza istraživanja, ispada da je negde dve trećine zemalja OECD-a bolje od Srbije. Doduše, veliki broj zemalja je vrlo malo, samo za jednu nijansu bolji od nas. Zapravo, Srbija je malo ispred Rumunije, Bugarske, Turske, a nešto je slabija od Grčke, Izraela, Mađarske, iz čega se zaista može izvući zaključak da naši rezultati nisu baš sjajni.

Međutim”, nastavlja Jovanović, “ako pogledamo rezultate Tims studije iz 2015, tu imamo vrlo dobre, natprosečne rezultate i postižemo više od Kanade, Australije, Italije, Španije, dakle od veoma razvijenih zemalja. O čemu se radi? U ovom Tims istraživanju, gde smo ostvarili veliki uspeh, testirani su učenici četvrtog razreda koji pohađaju razrednu nastavu, a Piza meri, odnosno testira učenike osmog razreda, koji u suštini završavaju osnovnu školu. Postavlja se pitanje otkud tako velika razlika u kvalitetu, to jest zašto su naši đaci u četvrtom razredu sjajni, a u osmom očajni. Tim pre što postoje Tims istraživanja i za osmake, koja su doduše rađena davne 2007. godine, ali koja pokazuju isto što i Piza testovi – dakle. loše rezultate. To znači da nije stvar u testovima nego u generacijama. Objašnjenje je zapravo u tome što sa decom od prvog do četvrtog razreda mahom rade učiteljice, koje same, svojom voljom biraju Učiteljski fakultet, to je prosto njihova vokacija, dok mehanizam privlačenja predmetnih nastavnika nije isti. Ljudi upisuju fakultete – matematiku, geografiju, fiziku… s nekom drugom idejom, a ne da budu nastavnici, i onda kada se zaposle u školi ne prilaze poslu sa toliko ljubavi niti s potrebnom posvećenošću. Neke zemlje su taj problem rešile tako što su osnovale nastavničke fakultete koji školuju isključivo nastavnike za rad u predmetnoj nastavi. Tu se jedan deo plana i programa odnosi na stručna znanja, a drugi, čak veći deo, na pedagoška znanja. Čini mi se da to može da bude putokaz i za Srbiju”, zaključio je Jovanović.

Nije, međutim, problem samo u kakvoći ni količini znanja. Prema rečima Lare Lebedinski, “velika mana našeg obrazovnog sistema je u tome što je prilično ‘pasivan’ za učenike, odnosno što se oni uče da ponavljaju znanje, a ne uče se da kritički razmišljaju, da analiziraju probleme, ne podstiče se kreativnost”. A to ima krupne posledice na sposobnosti mladih kade završe školovanje i treba da se zaposle. Te takozvane “meke veštine, koje su potrebne na tržištu rada, kod nas su zapostavljene”, nastavlja Lebedinski. “Timski rad se takođe ne gaji u našem obrazovnom sistemu. Isto važi za komunikacijske veštine, rešavanje problema s kolegama, rešavanje konflikata, prezentacione veštine. To su veštine koje naši đaci i studenti ne dobijaju u sistemu, a potrebne su na tržištu rada. Sa druge strane, imamo srednje stručne škole sa stotinama različitih smerova, u kojima se mladi veoma usko specijalizuju. Da stvar bude gora, nastavni planovi nisu menjani već 20-30 godina, nisu unapređeni i prilagođeni potrebama tržišta. Kada se to kaže, međutim, treba biti oprezan. To ne znači, naime, da decu treba školovati za jedan određeni posao i za trenutne potrebe tržišta rada. To je čak i opasno. Jer mi znamo da mnogi poslovi koji danas postoje ubrzo više neće postojati. Obrazovni sistem treba da obrazuje mlade ne samo za današnje nego i za neke buduće poslove, a to je moguće samo ako se razvijaju meke veštine. Mladi takođe moraju da nauče da budu prilagodljivi i da, između ostalog, i sami budu više ‘proaktivni’. Generalno govoreći, reforma obrazovnog sistema trebalo bi, s jedne strane, da ide u pravcu sticanja opštih znanja, a sa druge u pravcu razvijanja mekih veština”.

Na konstataciju da se prosvetari često žale kako danas đaci i studenti znaju manje nego ranije, Lebedinski kaže da “naši profesori često zaboravljaju ili ne uzimaju dovoljno u obzir vreme u kojem živimo, odnosno da mladi ljudi brzo mogu da dođu do raznih informacija, a da je bitno znati filtrirati i izabrati pravu”.

 

ŠKOLA NA ŠKOLU IDE: Poznata izreka “para na paru ide” ima svoj pandan u obrazovanju – deca školovanih i sama se više školuju. U razgovor o značaju kvaliteta obrazovnog sistema Danilo Vuković je uneo demografsko-ekonomsku dimenziju. “Mi možemo da na ljude gledamo, sa ekonomskog aspekta, kao na resurs. Ako u Srbiji ima sve manje dece, a istraživanja pokazuju da broj dece koja završe osnovnu školu poslednjih decenija pada čak i do 30 odsto, znači da je to jedan resurs koji nestaje. I onda je svako dete mnogo važnije nego što je bilo u prošlosti. Zato je ključno da obrazovanje bude što dostupnije. Sa druge strane, iz moje perspektive kao sociologa, to je važno zato što je pravedno. Zato što je društvo u kojem svi imaju jednaka prava na obrazovanje pravedno društvo, a ja i dalje verujem da ta vrsta ideala nešto znači. Kako stvari stoje kod nas? Istraživanja pristupačnosti viših stepena obrazovanja pokazuju da deca roditelja srednjeg i višeg obrazovanja imaju više šanse, pogotovo u ovom drugom slučaju. Uzmimo najuspešnije učenike iz jedne generacije osnovaca, one čiji su roditelji nižeg socio-ekonomskog statusa, što znači manje novca i niže obrazovanje, imaju mnogo manje šanse da upišu gimnaziju koja vodi na fakultet od dece fakultetski obrazovanih roditelja. Njihova šansa da upišu gimnaziju je 3,1 puta manja od proseka. A oni koji dolaze iz višeg socio-ekonomskog sloja imaju 2,6 puta više šansi da upišu gimnaziju. Samo taj jedan podatak, dakle, govori da već na kraju osnovne škole počinje segregacija. Deca radnika i službenika idu u srednje stručne škole koje brzo vode na tržište rada. Ostali idu u gimnazije i imaju šanse da dođu do fakultetskog obrazovanja, a to obrazovanje, svi znamo, donosi bolje poslove, sa boljim uslovima rada, boljim platama, veći društveni ugled i uticaj itd. Na fakultetu opet imamo isti obrazac. Kod nas je u strukturi studenata mnogo veća razlika nego u severnoevropskim i centralnoevropskim zemljama. Kod nas ima mnogo više studenata koji dolaze iz porodica čiji su roditelji završili fakultet nego što je to slučaj u nekim drugim zemljama. Što opet znači da neka druga deca imaju manje šanse da dođu na fakultet. I ti pokazatelji zapravo govore da obrazovni sistem nekako ne uspeva da iskoristi sav potencijal koji u populaciji postoji”.

Stvari se ipak, sudeći makar prema Jovanoviću, kreću nabolje. “Naš obrazovni sistem je od zakona iz 2009. godine inkluzijom uveo niz mera koje imaju za cilj da podrže učenike iz siromašnijih porodica. I te mere daju dobre rezultate. Doduše sporo, ali su pomaci veoma vidljivi. Jedna od tih mera, na primer, jesu pedagoški asistenti. To su ljudi koji su zaposleni u školi, koji često odlaze u romska naselja i rade na tome da se učenici upišu u školu, da je ne napuštaju i da upišu srednju školu. Onda imamo individualne obrazovne planove koji daju mogućnost da se programi prilagode za pojedine učenike koji možda dolaze iz siromašnih sredina i imaju poteškoće u samom procesu učenja, znači da se škola na neki način prilagodi njima i da im pruži dodatnu podršku. Da su napori države dali rezultate, pokazuju i podaci.

Prema podacima Unicefa, 2005. je 73 odsto učenika iz romskih naselja pohađalo osnovnu školu, a 2014. godine 86 odsto. I obuhvat srednjim obrazovanjem raste, u poslednjih 10 godina stopa upisa srednje škole skočila je sa 75 na 90 odsto. Znamo da je cilj, to je u mnogim zemljama već praksa, da srednja škola postane obavezna. Znamo da sticanje srednjoškolskog obrazovanja otprilike dvostruko smanjuje rizik od siromaštva, a da završen fakultet taj rizik smanjuje 10 puta. U tom smislu naš obrazovni sistem razmišlja dugoročno i nastoji da uvede obaveznu srednju školu upravo kao jedan mehanizam za smanjenje siromaštva. Međutim, važno je da se i za ovih 10 odsto učenika, čije se obrazovanje sada prekida posle završene osmoljetke, obezbede sistemske mere – prevoz, besplatni udžbenici itd. – da bi upisali srednju školu i, naravno, završili je. Jer, podatak koji svakako zabrinjava jeste da srednju školu završi svega 85 odsto učenika, što govori da postoji još prostora za napredak jer je, naravno, cilj da svih 100 odsto upisanih uspešno okončaju srednju školu”.

“Mala opaska”, ubacio se s boka Vuković. “Hteo bih da naglasim da mi ovde govorimo o dve stvari. Jedna je pravednost, a druga je kvalitet. Ideja pravednosti kaže da i siromašnija deca mogu danas da završe fakultet ako su dobri đaci i ako su pametni i ambiciozni. A ne da loše imovinsko stanje bude nepremostiva prepreka”.

 

OBRAZOVNI SISTEM U SRBIJI JE NEKVALITETAN, TJ. NE OBEZBEĐUJE ZNANJE POTREBNOG KVALITETA, NEPRAVEDAN JE JER POVLAŠĆUJE BOGATE UMESTO SIROMAŠNE I, TREĆE, VIŠE JE PRILAGOĐEN POTREBAMA NASTAVNIKA NEGO UČENIKA

 

SAMOUPRAVNI SINDROM: “Kada je pak reč o kvalitetu obrazovanja”, nastavlja Vuković, “to je zapravo pitanje kako se unutar obrazovnog sistema donose odluke o tome kako će izgledati obrazovanje i šta se definiše kao cilj obrazovanja. Mi znamo, recimo, da su u prethodnom periodu ključne odluke donosili ljudi iz obrazovanja i da smo imali jednu vrstu samoupravljanja – kao što na Univerzitetu imamo samoupravljanje, koje mi nazivamo autonomijom i vrlo smo ponosni na to i ni za živu glavu je ne damo – e pa isto tako u celom obrazovnom sistemu postoji takav sistem u kojem se onda podeli tržište i kažemo: imamo fizičare, hemičare, biologe, sociologe, ekonomiste… i oni se dogovaraju koliki će oni imati udeo u tom kolaču, a kolač su časovi. Ako ja imam više časova, to znači da ću ja danas-sutra školovati više nastavnika. Ali ja ne treba da školujem nastavnike za osnovnu školu, ja treba da školujem ljude za druge poslove, kao i fizičari i svi ostali, a da posao školovanja nastavnika ostavimo nekom drugom. Ili pak da se meni, i drugima kao što sam ja, oduzme moć da odlučujemo kako će izgledati obrazovni proces. Jer sada se razgovor o kurikulumu uglavnom svodi na to koliko će ko imati časova. A nije u tome poenta, poenta je da razgovaramo o tome šta ćemo naučiti tu decu. Tako je isto i na fakultetu. Govorim kao nastavnik, mi smo sada u procesu akreditacije na Beogradskom univerzitetu i ja bih napravio kurikulum koji je potpuno drugačiji od postojećeg, smanjio bih teoriju, uveo bih više prakse, ali sam ja pod pritiskom jer će druge kolege da kažu: to nije nauka, to je ispod nivoa, to možemo da svrstamo u izborne predmete. I ja odustajem, sociologija je nastala na Pravnom fakultetu pre sto godina, kako da to uradim. Ako ništa drugo, po ljudima koji su pre mene tamo predavali zovu se amfiteatri, imamo i njihove spomenike, osećate neku obavezu prema toj tradiciji. Nisu stvari tako jednostavne kao što možda izgledaju”, okončava svoj insajderski pogled na obrazovni sistem Danilo Vuković.

Jedan hit zagrebačkog Prljavog kazališta od pre tri-četiri decenije poručivao je: “Sve je lako kad si mlad”. Kako danas stvari izgledaju, ništa nije lako kad si mlad.

Jer, obrazovni sistem, koji treba da pripremi mlade za život kada odrastu, sadrži slabosti od suštinskog značaja. Nekvalitetan je, tj. ne obezbeđuje znanje potrebnog kvaliteta, socijalno je nepravedan jer povlašćuje bogate umesto siromašne i, treće, više je prilagođen potrebama nastavnika nego učenika. Naravno, uvek i svemu ima izuzetaka, što sve češće viđamo po medijima, ali oni uglavnom služe da nam zamažu oči.

 

 

Teže do posla

Stopa nezaposlenosti mladih veća je od ukupne stope nezaposlenosti u Srbiji. Ali, istine radi, to je problem s kojim se susreću i sve druge evropske zemlje; načelno, mladi se teže zapošljavaju od ukupne populacije. Ipak, kada se pogleda vreme do prvog zaposlenja, mladi u Srbiji se nalaze u znatno težem položaju. U Srbiji mladoj osobi, što znači između 15 i 30 godina, treba 24 meseca da nađe stabilan ili zadovoljavajući posao, a u zemljama Evropske unije u proseku šest i po meseci. Stabilan posao je onaj na kojem mlada osoba ima ugovor u trajanju od 12 meseci ili duže. Zadovoljavajući posao znači da odgovara kvalifikacijama te mlade osobe iako bi u tom slučaju ugovor mogao da bude kraći. Međutim, u Srbiji se nakon zaposlenja često ispostavi da taj posao nije kvalitetan. To znači da su poslovi koje mladi rade često neformalni, da su previše kvalifikovani za te poslove, da su im ugovori kratkotrajni ili da rade više nego što je propisano zakonom. Takozvano neformalno zaposlenje u Srbiji je veliki problem jer oko 40 odsto mladih radi na neformalnim poslovima. Prema definiciji Međunarodne organizacije rada, neformalni posao je posao koji ne daje neka osnovna prava. Zaposleni može da ima ugovor, u slučaju Srbije to su ugovori o povremenim i privremenim poslovima, ugovori o delu i autorski ugovori, ali mlade osobe koje imaju takve ugovore nemaju pravo na bolovanje, ako se razbole poslodavac može odmah da raskine ugovor, nemaju pravo na odmor. Oko 40 odsto mladih radi na neformalnim poslovima koji ne pružaju nikakvu sigurnost. Svaka peta mlada osoba je prekvalifikovana. Uglavnom imaju ugovore na određeno vreme u trajanju do 12 meseci. Radno vreme u Srbiji je 40 sati, a 50 odsto mladih radi od 40 do 50 sati nedeljno, a čak 20 odsto radi preko 50 sati nedeljno. Međutim, interesantno je da na pitanje da li su zadovoljni poslom koji imaju, iako on nije kvalitetan, velika većina, čak 83 odsto, kaže da je zadovoljna.

 

 

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)

Novi magazin br. 395, 22. novembar 2018.